Željko Obradović, srpski trofejni trener, govori za „Blic“ o Panatinaikosu, reprezentaciji, privatnom životu

Željku Obradoviću, treneru Panatinaikosa, pošlo je za rukom da osvoji pet titula klupskog prvaka Evrope, uzeo je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu kao igrač, pa je nakon nekoliko godina ponovio uspeh i kao selektor reprezentacije. Bilo je uspona i padova, ali košarka je uvek bila i ostala njegov život. Bogatstvo su mu prijatelji i porodica, boem je, i smatra da je to osobina privilegovanih ljudi.

- Celog života sam se trudio da privatni život odvojim od posla. Ponosan sam na ono što mi je život dao. I dok sam bio igrač, a i kasnije kao trener, imao sam sreću da steknem mnogo prijatelja i ponosan sam na njih, posebno na prijateljstva koja traju po 30 godina. Svaki čovek ima neke stvari koje bi želeo da promeni. A kod mene je to impulsivnost. Mislim da bi u pojedinim situacijama trebalo da budem mirniji. Naravno da se to s godinama u izvesnoj meri smanjilo. Nije džabe rečeno da iskustvo u životu svima nama pomaže da sagledamo drugačije neke stvari i da se tako i ponašamo - kaže Željko Obradović.
Bukvalno preko noći i uprkos strepnji najboljih prijatelja, prihvatili ste da iz igračke opreme uskočite u trenersko odelo. Šta je u tom momentu bilo presudno da tako odlučite, ljubav prema košarci ili intuicija da biste na tom polju mogli da napravite nešto veliko?

- Želeo sam da radim taj posao. I dok sam bio igrač, znao sam da ću biti trener. Iz kluba za koji sam tada igrao, Partizana, stigao je poziv da sednem na klupu. To nije bila laka odluka, a ja sam prelomio preko noći. Život je sastavljen od rizika, ali sam bio uveren da mogu da ispunim sve zahteve.
Svaka medalja ima svoju težinu, koje su vam draže - igračke ili trenerske?

- Biti igrač i trener apsolutno je različito. Kao trener imate veliku odgovornost i vi ste taj koji stvara filozofiju i fizionomiju tima i igre. Zaduženi ste za atmosferu, pa čak i za to kako ekipa izgleda kad izađe na teren. Ljudi koji prate košarku vide samo finalni proizvod. Trener je najbitniji čovek i zato je odgovoran i za uspehe i za neuspehe, naročito za ovo drugo. Dva najsrećnija trenutka u karijeri bila su kad sam kao igrač sa reprezentacijom u Buenos Ajresu 1990. bio prvak sveta, onda 1998. godine kao trener te iste reprezentacije bio opet na prvom mestu.
Zašto kažete da sa vama nije lako raditi?

- Od prvog trenutka kad se skupimo, igrači mene imaju 24 časa dnevno na raspolaganju. Mislim da je to jedini način da se dođe do dobrog odnosa, ali nema gledanja kroz prste, već se gledamo pravo u oči, pričamo i kažemo šta mislimo. To ponekad nije dobro za obe strane, međutim, to je jedini način da imamo čist odnos. Nemam problem da se sa tim istim igračima družim i vidim u kafani. Kad dođemo na posao, onda moraju da se poštuju pravila. Ostao sam prijatelj sa svim košarkašima sa kojima sam radio tokom 15 godina karijere. To mi je važnije od svih trofeja koje smo osvojili zajedno.
Vi ste jedan od trenera koji redovno daje podršku mladim kolegama?

- To je logično. Ovoj zemlji nedostaju generacije koje su otišle odavde, ali nadam se da će se i to promeniti. Kolegama sam na raspolaganju, moji treninzi su uvek otvoreni.
Mali savet za njih?

- Ne smeju da misle da sve znaju. Evo, ja i danas učim i usavršavam se. Biti perfekcionista nije loša osobina, a entuzijazam je najvažniji. Uvek sam govorio da ću napustiti ovaj posao kad ne budem otišao srećan na trening.
U Panatinaikosu ste već sedam godina, šta vas je vezalo za tim iz Atine?

- To je specifična sredina. Tri brata vode klub, stalno dolaze na treninge, što je, inače, prava retkost u klubovima. U svakom trenutku žele da pomognu timu i meni. Najvažnija stvar su rezultati. Kad sam došao u taj klub budžet je bio veliki, ali se svake godine smanjivao. Trenutno je u normali da bismo mogli da budemo konkurencija u grčkom prvenstvu i u Evropi. Od uprave nikad nisam tražio nemoguće.
Iako ne pravite razliku među igračima, prednost saradnje sa Šćepanovićem, Tomaševićem i mladim Šakotom jeste nepostojanje jezičke barijere?

- To su kvalitetni igrači i dobri ljudi. Da ne poseduju tako nešto, nikad ne bi bili u klubu. Najbitnije mi je da igrač može da pomogne Panatinaikosu. Moj interes je uvek bio isti kao i interes Panatinaikosa.
Na SP u Japanu reprezentacija će poslednji put igrati pod imenom Srbija i Crna Gora?

- Svako treba da odluči za koga će igrati i da odluku donese po onome što oseća, bez ljutnje sa bilo čije strane. Niko nikome ne stavlja pištolj na glavu pa da mora da igra za reprezentaciju. Svaki stav treba pozdraviti i poželeti svima sreću.
Ne volite da gledate unazad, čak i kada uzmete tajm-aut ne kritikujete već dajete uputstva kako igrati dalje. Ipak, osvrnite se na EP u Beogradu?

- Često čitam knjige iz psihologije, jer u timu ima momaka sa različitim karakterima, kojima moraš da pristupiš na drugačiji način. Pametan čovek pamti, izvlači iskustva, ali uvek gleda napred. Lako je pričati da smo doživeli debakl i šta je trebalo da radimo. Dan posle toga svi su bili najpametniji.
Da li ste nakon debakla nešto promenili u radu ili se možda zakleli da nešto više nikada nećete uraditi?

- Nije dobro biti isključiv. Život je čudo, dovodi nas u situacije u koje nismo ni slutili da se možemo naći.

Aleksandra Perišić

Izvor: Blic

Радим с истим жаром као пре 20 година

Тренер Панатинаикоса Желимир Обрадовић, који је на данашњи дан пре две деценије започео своју прву сезону у каријери, говори како је сам себе предложио за тренера



Данас се навршава 20 година откако је Жељко Обрадовић започео прву сезону у својој тренерској каријери. Додуше, пре тог меча првог кола домаће лиге, у Ужицу против Првог партизана (90:71), водио је Партизан на две утакмице квалификација за Европску лигу, против Солнока у Мађарској, када је направљен први корак ка историјском успеху „црно-белих”.

– Да будем искрен, једва се сећам тог меча против Првог партизана – рекао нам је Жељко Обрадовић (51) јуче из Загреба у којем ће данас његов Панатинаикос играти против екипе коју тренира његов кум Владимир Андроић. – Не знам шта бих рекао с ове дистанце о прве две деценије моје тренерске каријере осим да се много тога лепог десило. Ако ме питате на шта сам најпоноснији после свега, могу да кажем да је то осећај који и данас имам кад идем на сваки тренинг и на сваки меч, што и даље радим с истим жаром као и кад сам почињао.

Требало је тог лета, као један од најискуснијих репрезентативаца, да игра на Европском првенству у Риму (1991), али је пред полазак на припреме у Немачкој, на аеродрому, саопштио селектору Душану Ивковићу да је одлучио да се отисне у тренерске воде. Питамо га како је његов потоњи кум Ивковић реаговао?

– Прво ме је питао да ли сам сигуран да сам добро размислио, а кад сам му рекао да је то моја велика жеља, разумео ме је. Уосталом, као што смо се нас двојица одувек разумели.



Пре почетка припрема репрезентације, тадашњи директор Партизана Драган Кићановић је већ имао један важан разговор са Жељком Обрадовићем, који ће променити лице европске кошарке.

– Кићановић ми је тада рекао да нема решење за тренера и хтео је да се консултује са мном. Ја сам му рекао да знам ко би био добро решење, а кад је он питао ко, одговорио сам: Па ја! Недуго затим позвао ме је у своју кућу на разговор, у присуству целе управе Партизана. Били су ту, поред осталих, тадашњи председник клуба Радојица Никчевић, Ђорђе Чоловић, Микета Ђурић… Сви су ме подржали и тако је све почело. И ја сам заправо следећег јутра обавестио Ивковића да не рачуна на мене као играча.

Тако је изгледао почетак Жељка Обрадовића, најуспешнијег тренера у клупској европској кошарци свих времена, који је освојио осам титула првака Старог континента. И врапци на грани знају како је изгледао Партизанов пут у тој дебитантској Обрадовићевој сезони: преко Мадрида (наш првак је силом прилика тамо био домаћин) до фајнал-фора у Истанбулу и оне тројке из снова Александра Ђорђевића. После је све било лако…

А. Милетић

---

Кићановић: Обрадовић је све постигао сам

Драган Кићановић је пре 20 година био директор Кошаркашког клуба Партизан и кад су „црно-бели” остали без тренера „скинуо” је дрес Жељку Обрадовићу и посадио га на тренерску клупу. Жељко Обрадовић је тада био капитен „црно-белих”, добио је и позив селектора Душана Ивковића да дође на припреме за Европском првенству и, иако је размишљајући о будућности видео себе једног дана на клупи свог клуба, што је тада изјавио за „Политику”, још је био играч који је могао да доста пружи на терену и Партизану и државном тиму.

Међутим, када су по завршетку шампионата играчи на затвореном састанку изразили неповерење тренеру Душку Вујошевићу због неуспеха у финалу плеј-офа за титулу првака, и када је Ранко Жеравица одбио да се врати у Партизан, Кићановић је ову дужност понудио Обрадовићу, још једном кошаркашу који је никао на чачанској „станици”.

Остало је, како се каже, историја...

– Све је то истина и то се зна, али све што је постигао током ових 20 година – Жељко је постигао сам и ја сам неизмерно срећан због њега. Била је то крупна одлука, пре свега његова, јер је он морао да прекине играчку каријеру, да напусти и репрезентацију – каже Драган Кићановић и додаје, очигледно њихову интерну шалу. – Он је моје дете.

И Кићановић и Обрадовић почели су каријере у чачанском Железничару.

– Обојица смо потекли са „Станице” како зовемо игралиште Железничара, које се налази само десет метара од железничке станице у Чачку. И не само ми. И Влада Андроић, који ће данас водити Загреб против тима Жељковог Панатинаикоса је у кошарку ушао на „Станици”. Њих двојица сада воде своје тимове у Евролиги, а ове сезоне имали смо још једног тренера са „Станице” у Евролиги. То је тренер фудбалера Партизана Влада Јовановић – задовољно је истакао Драган Кићановић честитавши и преко „Политике” 20 година успешног тренерског рада Жељку Обрадовићу.

Ж. Б.
објављено: 26.10.2011.

Politika

Svaka cast Zeljku na svemu ucinjenom 

Zeljko je veliki covek i veliki trener.. Mnogo je ucinio za nasu kosarku i dalje ce.. Hvala mu na svemu! 

DA SE NAJEŽIŠ: Pogledajte film kojim su navijači Panatinaikosa dočekali kralja Obradovića

Košarka
20:46, 24.03.2014.

Autor: Kurir sport

Uz ovacije, suze i setu, najtrofejniji trener Evrolige prvi put igrao protiv Panatinaikosa, a navijači mu priredili doček koji ga je rasplakao

Prošle sedmice Željko Obradović je kao trener Fenerbahčea, prvi put u Atini igrao protiv Panatinaikosa, kluba sa kojim je osvojio mnogo trofeja, a sve to bilo je povod za navijače, ali i rukovodstvo "zelenih" da najtrofejnijem treneru Evrolige i tvorcu mioćnog Panatinaikosa prirede spektakularan doček.

Željko je dočekan ovacijama, i transpareentom "Kralj se vratio", a dok je izlazivši iz tunela na sredini igrališta išao ka klupi navijači su skandirali njegovo prezime i pevali već poznatu pesmu: "Param, param, pampom - Obradović!"




Na poluvremenu vlasnici kluba članovi brodovlasničke porodice Janakopulos su obradoviću dodelili plaketu, dres i prigodne poklone. Inače, za njih je srpski trener mnogo puta istakao da su najbolji ljudi sa kojima je ikada radio i da mu nikada nisu postavljali uslove kada je želeo da tokom leta radi sa reprezentacijiom naše zemlje.

Dok je na video bimu u dvorani išao petominutni film o vremnenu koje je srpski trener proveo u Atini, a koji je delo navijača, Željko je kao i velika većina dvorane zaplakao.

"Mnogo vas volim. Znate koliko mi je teško i sa koliko emocija sam došao pred vas. Mnogo mnogo vas volim", rekao je Obradović.
 

Srpski trener je na čelu PAO proveo 13 godina i za to vreme je osvojio 23 trofeja – pet titula prvaka Evrope, 11 nacionalnih prvenstava, a sedam trofeja uzeo je u grčkom kupu. Sve to navelo je vlasnika atinskog kluba Dimitrisa Janakopulosa, da kaže da mu je činjenica da Obradović vodi neki drugi tim kao loš vic.

Panatinaikos je pobedio Fenerbahče s 76:67

 

Zna li neko koja je navijacka pesma na 2:35 ?