Želja za samoubistvom

Nekada vam stvarno, ali stvarno, bude dosta svega. S roditeljima se svađate ili deluju hladno i ravnodušno prema vama (ako uopšte živite s oba roditelja, ili ako uopšte imate roditelje), u školi niste u stanju da se zainteresujete za bilo šta, čini vam se da su vas svi prijatelji napustili ili su od starta bili dvolični i sebični i samo za sebe zainteresovani, dečka ili devojku nemate ili niste srećni s njima (recimo, mislite da vas samo iskorišćavaju), čini vam se da vas niko ne razume i da se niko, nikada, nije osećao grozno kao vi. Zbog svega toga, dolazite na ideju da okončate svoj život.

Povremeno se upitate da li ste normalni kad želite tako nešto - ali se onda setite koliko ste nesrećni i koliko vam ništa ne ide i koliko nema ničega što vas raduje, i samoubistvo vam opet izgleda kao sasvim logična ideja. Život ne vredi, pa zašto onda živeti? Da tražite pomoć? Od koga, kad ste sigurni da se niko nikada nije osećao loše kao vi sada? E, tu grešite.

Nemali broj tinejdžera oseća se baš kao vi - isto tako. I drugi tinejdžeri mogu imati isto onoliko problema koliko ih imate i vi - znate i sami da velikom broju ljudi baš i ne cvetaju ruže na svakom koraku. U vašim godinama lošem osećaju doprinosi i divljanje hormona, koji su savršeno u stanju da jako mnogo intenziviraju sve što osećate, bilo da je to dobro ili loše.

Želja za samoubistvom? Nikakva retkost kod tinejdžera. Kako bi i mogla da bude retkost kad sve proživljavate toliko intenzivno, pa se i relativno mala stvar (loša ocena na kontrolnom, na primer) može učiniti kao katastrofa? Samo, kod nekih tinejdžera će ta želja potrajati svega nekoliko trenutaka, kod nekih će trajati toliko kratko da je čak neće ni postati svesni, a kod nekih može da se zadrži jako dugo.

Dobra vest je: možete naći pomoć! Ma koliko se loše osećali, verujte, niste jedini - bilo je već, i sad ima, i biće u budućnosti ljudi koji se isto tako osećaju. Dakle, cela ta stvar nije nikakva nepoznanica. Postoje ljudi koji znaju šta treba učiniti pa da se bolje osećate i da vas ta želja prođe. Za početak, obratite se školskom psihologu. Ako i ne bude lično umeo da vam dovoljno pomogne, sasvim sigurno će znati da vam kaže kome tačno da se obratite. To pružanje pomoći može potrajati - ali će rezultirati time da se ponovo smejete i da ponovo uživate u životu. Srećno!