Neonacisti u Srbiji nisu samonikli



  "Neonacizam nema istorijsko utemeljenje u Srbiji, ali sa postojećim neonacističkim i fašističkim grupacijama treba biti na oprezu, jer nekome iz političkih struktura odgovara postojanje takvih ekstremista.


To jedan od zaključaka tribine "Otkud neonacizam u Srbiji" održane u Novom Sadu.

Istoričar Ranko Končar u izjavi za naš program ocenio je da je vrlo opasno što je u Srbiji nacionalizam shvaćen kao nešto pozitivno:

"Ako vama iz najužeg političkog kruga kažu da nacionalizam nije opasan, već je pozitivna stvar, to je onda jedna velika istorijska zabluda. Svaki nacionalizam je istorijski opasan, a nema ni fašizma ni neonacizma bez te dublje veze sa nacijom."

Filozof Milenko Perović rekao je za DW da, iako je jedan deo omladine pristupio ekstremističkim organizacijama, Srbija ipak ima daleko bolju omladinu nego što zaslužuje, s obzirom na okolnosti u kojima su mladi odrastali:

"Sasvim je sigurno da mi u ovih poslednjih 20 godina imamo omladinu koju nismo zalsužili. Ona je bolja nego što smo je mi vaspitavali. I kada osmotrimo kako ta omladina funkcioniše i kako se ponaša, shvatićemo da se ona ponaša u priličnoj meri normalno u nenormalnim društvenim okolnostima."


Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak za DW je kazao da ukoliko policija ne spreči okupljanje neonacista u Novom Sadu, biće jasno da to nekome iz vlasti odgovara:

"Policija ne samo da poznaje počinioce, ne samo da poznaje te organizacije, nego ih svakodnevnim praćenjem drži pod kontrolom. Ukoliko policija ne skloni sa ulica pripadnike Nacionalnog stroja, Obraza i ostalih nacističkih i klerofašističkih organizacija, to znači da je u interesu Vlade Srbije, onoga dela vlade kojim upravlja doktor Vojislav Koštunica, da do incidenata dođe."

Učesnici tribine pozvali su građane da u nedelju, 7. oktobra u Novom Sadu, uzmu učešća u velikom antifašističkom građanskom protestu protiv pojave neonacizma u Srbiji.

 

Dinko Gruhonjić

 zashto se dinko ne potpisuje svojim pravim imenom sabahudin ... mislim ,nemoguce da "antifa" kao on ne voli islam .... 


 evo kako treba da izgleda "zdrava srpska omladina " po mishljenju sabahudin-dinka ... 

evo ja bio tolerantan, pa mi izbrisase Srbsku zastavu iz potpisa.   

    Porast osećanja nacionalnog identiteta i pripadnosti u zadnjih 20-tak godina ( koji sam po sebi nije loš ), kao i mnoge druge stvari, prešao je granicu iskrenog i produktivnog patriotizma i prešao u neku novu dimenziju, mnogo maligniju i bolesniju. Hrpa dece koja tragajući za sopstvenim identitetom i ogromnoj želji da bude član "nečega", pronašla je svoju ideologiju u nečemu što je predstavljalo ( a nažalost, nastavlja da bude ) najveće zlo i najmorbidnija politička struja u istoriji čovečanstva.

  Sve pod paravanom i maskom patriotizma i ljubavi prema Srbiji i Srpskom narodu, prekoračili su granicu istinske ljubavi prema svojoj zemlji i svome narodu, i krenuli stazom izrazite agresije, ksenofobije, čovekomržnje i militatne obojenosti, i pronašli ( barem se oni nadaju da su pronašli ) ideju koja je "jedina ispravna" - ultradesničarski nacionalizam, koji uveliko flertuje sa nacizmom, idologijom za koju smo mislili da je sahranjena 1945. i da možda, tu i tamo, vuče repove po zapadnim zemljama.


  U sveopštem haosu, oskudici materijalnih sredstava i moralnih načela, rodilo se zlo i u Srbiji, tako podložnoj uticajima sa Zapada, pogotovo kada je reč o preuzimanju svega negativnog i izopačenog. Obezglavljena omladina, izgubljena u vihorima užasa i strahota, koji su doprineli mekšanju karaktera, zaboravljanju razlika između dobra i zla, pronašli su svoje kvazi vođe i kroz njihovu površnu i manipulativnu retoriku - našli su ideju oko koje mogu da se okupe, da budu među "svojima", i samim tim steknu sigurnost koja im je oliko nedostajala. Uvidevši da sami nisu dovoljno jaki, da su uplašeni, ranjivi, posvetili su svoje godine nečemu što im pruža lažnu sigurnost, kroz razna obećanja i "pružanje zaštite".


  Jedini uslov da budu deo nečega ( što je i bila njihova najizraženija potreba ) je da prihvate ideje i postulate svojih "poglavica", slabih i impotentnih infantila, koji svojim agresivnim nastupom, pod motom " spasavanja Srbije i Srpskog naroda " pridobijaju nezrelu decu, nudeći im lilihip od stakla.


  Da li je Srbija sazlužila, nakon svih ovih godina mračnog, bezizlaznog stanja, da njenim ulicama hode horde kukavica i ovčica ispranog mozga, čija je jedina snaga u grupi sličnih i bejzbol palica, koji promovišu ideje koje se graniče sa fantazijom i utopijom???


  Nemoćni da učine svoj život boljim, iako čak i ne pokušavajući da urade bilo šta da bi im se desilo nešto pozitivno u životu, okreću se neonacističkoj zastavi, eshumirajući davne simbole jednog krvavog mrtvila, koje je za sobom ostavila Hitlerova iluzija o čistoj, beloj rasi, pri tome zaboravljajući da je pod tim terminom bilo podrazumevano održanje bele rase, katoličke ili protestantske veroispovesti.

  Gde su tu Srbi, pravoslavci? Završili su u konc logorima ili na vešalima. Da, isti taj Srpski narod, za koji se ovi novi tako žustro bore.
Veliki deo nas, današnjih mladih ljudi, zna da su njihove pretke satrle Ustaše, pod strogom kontrolom Berlina. Zar to nije paradoksalno? Zar nije nebulozno podržavati ideju nacizma koji je doneo toliko zla i patnje našem Srpskom narodu za vreme II Svetskog Rata? Zar danas, 2000-tih, treba ljubiti ruku onih koji su nas ubijali na najsvirepije moguće načine, ostavljajući za sobom trule leševe, bolest, glad i siromaštvo.


  Ipak, veliki broj mladih na to ne obraća pažnju. Ok, niko od nas, generacije X, ne može da zna kako je to tada bilo, ali smatram da smo dovoljno čuli od naših starih, dovoljno pročitali i dovoljno videli preko televizije, kakvo je ništavilo, "smrad" i patnju ostavila iza sebe ta vajna ideologija nacizma. I sada je mi ponovo obnavljamo.


  Ne mogu da se otmem utisku da su osobe poput G. Davidovića i inih, slabići željni da "predvode", a za to im je potrebna "masa", da ne kažem ovce, kojima bi taj isti bio uzor, neko ko "čini čuda, razmišlja ispravno i želi dobro Srbiji".  Pomenuti Davidović ne bi bio ni mrlja u medijima, da nije uspeo svojom retorikom i oratorstvom (oralni uticaj...verovatno ga vuče iz detinjstva, mada ima i blage predispozicije ga analnom), demagogijom koju proklamuje svojim vernim sledbenicima. A demagogija je zlo, bilo ona politička, crkvena ili bilo koja druga.


  Vođe neonazi pokreta su videle plodno tle za prikupljanje sledbenika, izgubljenih mladih duša, mada više u cilju sopstvene proklamacije i selfmarketinga. Ko god tako agresivno, neargumentovano postupa, jasno pokazuje svoju nesigurnost. Ako je lider nesiguran u sebe (zašto li je pobegao u Italiju, dok njegova "armja" dobija pendrekom po leđima???), kakvi li su mu sledbenici? Mladi ljudi, u poluvremenu između mamine kuhinje i ženinih gaćica, bez cilja, bez motivacije, bez ikakve radosti. Izabrali su taj put, jer su smatrali da ne mogu da pronađu svoje mesto u društvu, koje ih nije odbacilo. Oni su ga odbacili, jer sa svojih 18-19 godina imaju potrebu za buntom. Da se razumemo, bunt i bes mogu itekako biti produktivni, ukoliko se usmere na sopstveni napredak. Da li će oni napredovati izlazeći na ulice, lomeći sve pred sobom, vikati iz sveg glasa kako "mrze sve one koji nisu čiste, bele rase, koji nisu Srbi - pravoslavci"???
Neće.

  Stormfrontovci, Strojevci, Obrazovci, Vidovdanci, da li na ovim fotografijama prepoznajete nekog od svojih predaka?

 bash dobro shto si postavila te slike :


slika 1.  rusi streljani od strane komunista - naknadno dodat nemachki vojnik s druge strane ......  primecuje se fotomontaza .

slika 2 . mrtvi rusi ,pobijeni od strane komunista i skinuti do gola - kasnija obrada ,leshevi "umnozeni" tako shto su nabacani isti  snimci na jednu gomilu: primecuje se da se pojedine noge i ruke ponavljju vishe puta .

slika 3. srpska deca u jasenovcu - istina  ustashki pokret osnovao jevrejin josip frank , ante pavelic ozenjen jevrejkm ,slavko kvaternik takodje , 18 generala NDH jevrejskog porekla ....

slika 5. nemachka deca - slikana poshto su ostala bez roditelja i doma  krajem rata - mislim da se radi o minhenu ...

Hm, tvoj post upravo potvrđuje moj prethodni. Za sve imate izgovor i način da izbrišete i izvitoperite istinu. Pogledaj malo literaturu o nacističkim zločinima nad Srbima, pošto pretpostavljam da te progon Jevreja ili kako to volite da kažete "Ješa", ne tangira mnogo. Ako te mrzi da čitaš knjige, a ti idi na net, pa ako dokažeš da lažem, svaka ti čast.
I da su u pitanju nemačka deca ili streljani Rusi, genocid je genocid. Genocid je univerzalan, kao i zločin, nema razlike niti mu se težina menja u zavisnosti nad kim je počinjen.
Ali ok, evo malo podataka o diki nacističke NDH (izostavi deo o Jevrejima, jer, je li, to nije ni bitno), pa pročitaj samo deo koji se odnosi na Srbe.










JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske. Jasenovac je zapravo činio kompleks od nekoliko podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 62 milje (100 km) južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.

Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe (UNS), na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo. Oko 600,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20,000 i 25,000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja. Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine, prim. prev.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu. Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.
Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu. Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.

U aprilu 1945., partizanska vojska došla je nadomak logora. U pokušaju da izbrišu tragove zločina, ustaše su digle u vazduh sve barake i pobili većinu logoraša. Pokušaj bekstva zatvorenika nije uspeo i tek ih je nekoliko preživelo.



Posle kratkotrajnog rata, u aprilu 1941, Kraljevina Jugoslavija bila je podeljena među zemljama agresorima: nacističke Nemačke, fašističke Italije, Hortijeve Mađarske i Bugarske Borisa III. U međuvremenu, dok se još uvek vodio rat, osnivanje ustaške Nezavisne Države Hrvatske objavljeno je 10. aprila 1941; pored teritorija koje su tradicionalno bile naseljene Hrvatima priključene su u ovu državu i Bosna i Hercegovina i delovi Srbije.

Više od dva miliona Srba živelo je u novostvorenoj marionetskoj državi, što je činilo više od jedne trećine cele populacije u NDH. Takođe, bio je i značajan broj Jevreja, Roma i pripadnika drugih nacionalnosti. Čim je NDH bila proglašena, vođa te italo-nemačke tvorevine, ustaški poglavnik Ante Pavelić, počeo je da iznosi ustaški program stvaranja „čistog hrvatskog životnog prostora“ i „čiste hrvatske nacije“. Naime, pošto su ustaše bili ekstremni nacionalisti, šovinisti i rasisti, počeli su da grade svoju državu i institucije nalik onima u nacističkoj Nemačkoj. Prema njihovim ideolozima, uslov za stvaranje čiste hrvatske države bilo je proterivanje Srba („grko-istočnjaka“), Jevreja („Židova“) i Roma („Cigana“). Tvrdeći da su Srbi i rasno i religijski drugačiji od Hrvata, oni su ih ubijali, deportovali ih ili prisilno pokrštavali. Jevreji i Romi trebalo je da budu u potpunosti istrebljeni, pošto su bili smatrani za nižu rasu. Ustaška vlada i njeno zakonodavstvo doneli su seriju zakona, naredbi i propisa, po kojima su nacifašistički metodi terora i etničkog genocida učinjeni legalnim (rešenje o stavljanju ćiriličnog pisma van zakona, propis o rasnom okupljanju, propis o državljanstvu, propis o preobraćenju iz jedne religije u drugu itd). Ipak, najveći zločin protiv Srba, Jevreja i Roma izvršen je izvan okvira ovih zakona i pravnih akata. Ustaše su postupale po svojoj rasnoj, religijskoj i nacionalnoj netrpeljivosti bez obzira na bilo kakve zakone ili norme. Ustaška vlada bila je podržana od većeg dela katoličkog sveštenstva i islamske verske zajednice, a i (mnogi, prim. prev.) hrvatski seljaci su joj se takođe zavetovali na vernost.



Ustaška organizacije bila je tipična fašistička organizacija a njihova vojna sila bila je instrument za sprovođenje ustaške nacističke ideologije.

Ustašku vojsku je organizovao Slavko Kvaternik, „doglavnik“, a bila je stvorena od ustaških jedinica (sastavljenih od dobrovoljaca) pod komandom centralnog ustaškog zapovjedništva, specijalnih policijskih jedinica („redarstvo“) i domobrana, a u avgustu 1941., osnovana je i ustaška tajna služba („Nadzorna služba“), sa Eugenom Didom Kvaternikom na čelu. Uz pomoć ovih organizacija, vršen je najveći genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Da bi omogućili da u NDH žive samo Hrvati i Muslimani, sprovođeno je masovno istrebljenje, proterivanje i prisilno pokrštavanje Srba, uporedo sa sistematskim istrebljivanjem Jevreja, i gotovo potpunim uništenjem Roma. Masovno ubijanje Srba počelo je već krajem aprila 1941, masakrima po selima oko Bjelovara, u Baniji u maju, u Lici u junu, na Kordunu, u Bosanskoj Krajini i u Hercegovini. Smatra se da je samo u tom periodu, od aprila 1941. do sredine avgusta 1942., preko 600,000 Srba pobijeno, na najbrutalniji način koji je moguće zamisliti, a tokom čitavog rata, u Srbiju je proterano preko 180,000.

Teror vlade NDH posebno je bio uperen ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tri pravoslavna episkopa i većina pravoslavnih sveštenika ubijeni su do kraja 1941, na najsurovije načine. Tokom rata, uništeno je 450 pravoslavnih crkava. Tačan broj Srba prisilno pokrštenih u katoličanstvo nije nikada utvrđen.



Sledeći primer svojih zaštitnika, nacističke Nemačke i ostalih fašističkih režima, NDH je otpočela sa osnivanjem koncentracionih logora u svrhu „očišćenja nacije“ od nepoželjnih. Ustaše su ih nazivale „sabirnim“ ili „radnim“ logorima, a bili su planirani za masovno zatočenje i sistematsko, potpuno uništenje Srba, Jevreja, Roma i „neposlušnih“ Hrvata. Takozvana „Ustaška tajna služba“, ili tačnije, njeno „Odeljenje III“, poznato i kao „ustaška garda“, bila je zadužena za osnivanje, organizaciju i upravljanje koncentracionim logorima u NDH. Iako su suštinski bili jedno te isto, „Odeljenje III“ staralo se o osnivanju, organizaciji i upravljanju logorima, dok je „ustaškoj gardi“ pripao zadatak formiranja vojnih jedinica koje su obezbeđivale logore i izvršavale zadatke transportovanja Srba i Jevreja sa okolnih teritorija do logora, a oni su takođe bili ti koji su neposredno ubijali zatvorenike.

Prvi logori u NDH osnovani su na ostrvu Pag, u mestu Slano, na planini Velebit blizu Gospića, u mestu Jadovno, i u Bosni u Krušici, kod Travnika. Osim Jasenovca, neki od većih logora bili su „Danica“ u Koprivnici, Kerestinec, Loborgrad, Stara Gradiška, Lepoglava, Jastrebarsko i Sisak. U početku, nije bilo nikakvih zakonskih regulativa u pogledu slanja ljudi u logore ili dužine trajanja zatočenja. O takvim stvarima odlučivali su Pavelićevi poverenici, opštinski upravitelji, njihovi zamenici, zapovednici logora i ostali ustaški komandanti. Ovakva praksa zadržala se i kasnije, a kada su zakoni konačno doneti niko ih nije poštovao.

Prvi čovek „Odeljenja III“ („ustaške garde“), a samim tim i logora, bio je ustaša Mijo Babić, alijas „Đovani“, a odmah do njega bio je Vjekoslav Luburić, alijas „Maks“. Po naređenjima Pavelića i Kvaternika, Luburić je proveo neko vreme u Nemačkoj, kao gost Gestapo-a, početkom oktobra 1941, kojom prilikom je posetio nekoliko nemačkih koncentracionih logora. Po povratku u NDH, sproveo je reorganizaciju postojećih logora i osnovao nove, po ugledu na one u Nemačkoj i formirao jednu jaku vojnu jedinicu „Ustaške garde“ koja je izvršavala masovne zločine, pod njegovom direktnom komandom.



Ustaški logor pod imenom „Jasenovac“ osnovan je po uzoru na logore u nacističkoj Nemačkoj 21. avgusta 1941. i predstavljao je mesto najveće torture i pogubljenja koje je ikada postojalo u Jugoslaviji. Pored svih strahota, to je bio najveći koncentracioni logor i treći po broju žrtava u celoj okupiranoj Evropi tokom ratnih godina 1941– 1945. Po sadizmu i patološkim zločinima, ustaše su prevazišle i svoje nacističke učitelje u Nemačkoj.

Za razliku od nemačkih logora, gde se sprovodio serijski genocid, kao na industrijskoj pokretnoj traci, u Jasenovcu se taj isti genocid vršio na način nezabeležen u istoriji ljudskog roda. Sve ono zlo, patološko i kriminalno, čime se inače odlikovao ustaški pokret u celini, doseglo je svoj vrhunac u Jasenovcu.

Logor „Jasenovac“ prostirao se na preko 240 kvadratnih kilometara, duž obale reke Save, od Stare Gradiške na istoku, do sela Krapje na zapadu, i od Struga na severu do linije između Draksenića i Bistrice na jugu.

Do izbora ovako širokog područja Jasenovca za taj monstruozan logor došlo je iz nekoliko razloga. Jedan od njih bio je svakako pogodan geografski položaj. Pruga Zagreb–Beograd bila je u blizini, i veoma važna za transport zatvorenika. Teren je okružen rekama Savom, Unom i Velikom Strugom, u sred močvarnog Lonjskog polja, tako da je bekstvo iz logora bilo skoro nemoguće. Na drugoj obali reke Save, područje Gradine teško je pristupačno i često je plavljeno, nenaseljeno i daleko od bilo kakvog svedoka. Bilo je to idealno mesto za sakrivanje masovnih ubistava. Drugi moguć razlog za izbor ovog mesta bile su tamošnje fabrike; to su bile radionice za izradu lanaca, ciglane, strugare i tome slično, te je logor bilo lako predstaviti javnosti kao radni.



Koncentracioni logor Jasenovac obuhvatao je sistem logora duž reke Save, na plavnoj ravnici Lonjskog polja.

Ustaška štampa obznanila je javnosti 23. avgusta 1941. da su prve barake za zatvorenike izgrađene u blizini sela Bročice i Krapje i da će logori biti korišćeni u svrhu isušivanja Lonjskog polja. U stvari, to je bio začetak logora Jasenovac, ili tačnije, logora II zvanog Bročice — „Versajev“ i logor 11 pod imeno „Krapje“, u dovođeni prvi zatvorenici – Jevreji i Srbi iz ustaških logora Slano i Jadovno. U početku su zatvorenici zaista i radili na izgradnji nasipa, ali pod neopisivo teškim uslovima i terorom. Oni koji nisu poumirali od iscrpljujućeg rada i gladi a odmah potom bili zakopavani u nasipe, ubijeni su kad je logor likvidiran. U novembru 1941, otvoren je Logor III, zvani „Ciglana“ – takozvana „Trojka“ – koji je ubrzo postao mesto centralne uprave za sve sabirne i koncentracione logore u NDH. Centar ovog logora nalazio se ispod sela Jasenovac, u oblasti industrijskog kompleksa gde je ciglana stvarno i bila, pa je tako okružena zidom visokim 3–5 metara, u koji je bilo ugrađeno sedam betonskih bunkera, i na kome se nalazilo nekoliko kula stražara. Ispred zida bila su tri reda isprepletane bodljikave žice, koja je na nekim mestima bila elektrificirana. Četvrta strana logora gledala je na reku Savu. Kao sastavni deo Logora III – blok C, tu se nalazio specijalni zatvor ustaške tajne službe za posebno odabrane zatvorenike.

Logor IV „Kožara“ osnovan je u selu Jasenovac, a logoraši koji su radili u kožari bili su tamo pod najtežim mogućim uslovima. Logor V – Stara Gradiška organizaciono je pripadao Jasenovačkom kompleksu logora. Na celokupnom području Jasenovca osnovana su još tri specijalna logora. U selu Uštica, kod ušća reke Une u Savu, nalazio se improvizovani „ciganski“ logor gde su uglavnom Romi dovođeni i ubijani, a sela Mlaka i Jablanac pretvorena su u sabirne logore za žene i decu.



Sistem masovnih ubistava u Jasenovcu ustanovljen je već u jesen 1941, čim su veći transporti ljudi počeli da pristižu. Muškarci, žene i deca stizali su ovamo vozovima, kamionima, konjskim zapregama ili prosto trčeći pred ustašama sa naperenim puškama. Mesta masovnih pogubljenja nalazila su se po celom jasenovačkom logoru. Većina je smeštena na desnoj obali Save od Dubice nizvodno, a naročito u selu Gradina. Prema forenzičkim istraživanjima, preko 300,000 ljudi pobijeno je baš tu. Ubistva logoraša vršila su se takođe i u šumi pored logora „Krapje“, blizu logora „Versaj“ i „Uštica“, na čitavoj levoj obali Save nizvodno od Jasenovca do sela Jablanac i Mlake. Osim toga, unutar kompleksa „Trojke“ postojao je krematorijum, koji je ustvari bio peć za pečenje cigle; ustaše su je pretvorile u krematorijum, prema nacrtima Hinka Pićilija, tako da su se u njemu mogli spaljivati logoraši. U krugu logora, osim „Pićilijevih“ peći, postojala su i druga mesta gde su ljudi mučeni i ubijani, a zvali su se „lončara“, „granik“, „zvonara“, „sablasno jezero“, i tako dalje.

U logoru „Stara Gradiška“, mučenja i ubijanja vršila su se u podrumima stare austrijske tvrđave, u kuli te tvrđave i na obalama Save.

Do kog stepena je sistem ubijanja bio razvijen svedoči jedan dopis iz glavnog štaba, poslat 27. aprila 1942. svim ustaškim jedinicama i institucijama, u kome se kaže da „sabirni i radni logor u Jasenovcu može primiti neograničen broj zatvorenika.“



Od leta 1941. do proleća 1945., smrt se pojavljivala u mnogobrojnim oblicima. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.

Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.

Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira.

Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca. Tako je general fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao u svom ličnom dnevniku za 1942. godinu da su ustaški logori u NDH bili „suština užasa“ a Artur Hefner, oficir zadužen za transport radne snage u Rajh, napisao je za Jasenovac 11. novembra 1942.: „Koncept logora Jasenovac trebalo bi zapravo shvatati kao kompleks od nekoliko logora, koji su udaljeni po nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani su oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim „Paklom“.“



Mnoge žene, često zajedno sa svojom decom, dovođene su u Jasenovac. Celo selo Mlaka pretvoreno je u radni kamp za žene. One su prisiljavane da obavljaju teške, iscrpljujuće poljoprivredne radove u okolini. Ubijanja su se vršila u neposrednoj blizini sela Mlaka i Jablanac.

U procesu „pročišćenja Hrvatske nacije“, srpska deca bila su prva koja su ubijana, zajedno sa odraslima, čak i ako su ih majke još uvek dojile. Tokom četiri godine, između aprila 1941. i maja 1945., više od 73,316 dece ubijeno je u ustaškoj NDH. Najmlađa su bila još u kolevkama, dok su najstarija bila oko 14 godina starosti. Tokom Drugog svetskog rata, jedino mesto gde su postojali specijalni logori za decu bila je Hrvatska.

Od decembra 1941. do aprila 1942., u Jasenovcu, ustaše su pobile 19,544 dečaka i devojčica srpske nacionalnosti, a njihovi identiteti utvrđivani su kasnije. Bili su ubijani na najstrašnije načine, i umirali su, takođe, više nego odrasli, od bolesti, izgladnelosti, žeđi i smrzavanja. Ustaše bi dovukli malu decu u Savu, vezujući nekoliko njih u džak i bacajući ih u reku. Mnoga deca (oko njih 400) poklana su u Jasenovcu, sredinom septembra, 1942. Deca su dovođena u 15 zaprežnih kola u ciglanu i spaljivana. Veoma slična sudbina zadesila je 300 dece koja su pogubljena u Gradini, u oktobru 1942.



Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor. Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada i poboljšanja.

Šire područje logora bilo je strogo čuvano. Samo „potvrđene“ ustaše sa specijalnim zadacima su puštani unutra. Čak ni Nemcima kao „saveznicima“ i prijateljima, nije bilo dopuštano da slobodno ulaze u logor. Međutim, pod pritiskom iz inostranstva, naročito od strane Nemaca, 6. februara 1942., „Međunarodni komitet“ posetio je Logor da bi video način života i rada u njemu. U toj delegaciji, bio je i Papin izaslanik, monsinjor Masuči.

Tri dana pre toga, Ljubo Miloš, komandant jasenovačkih logora, skupio je sve zatvorenike i naredio im da očiste logor, operu trpezariju, kuhinju i bolnicu. Zatvorenici su podeljena hrana kakvu nikad pre niti posle nisu dobili. Posle ove posete, fotografije „radnika za svojim mašinama“, u dobro opremljenim radionicama, logorske klinike, sa osobljem u besprekornim, belim uniformama, poslate su svetu iz Jasenovca. Logor je predstavljen na takav način, da je izgledalo da je Jasenovac poželjno mesto, u ratnim, nesigurnim vremenima, vremenima smrti i siromaštva, bez ikakve primisli o tome šta se zapravo krije iza ovih fotografija.



Početkom aprila 1945, ustaše su pripremali uništenje logora Jasenovac, da bi uklonili tragove svojih zločina pre bekstva. Potpuno uništenje logora počelo je 20. aprila, kada je velika grupa žena i dece bila pogubljena. Dvadeset drugog aprila 1945, pod vođstvom Anta Vukotića, oko 600 ljudi naoružanih ciglama, motkama, čekićima i drugim stvarima, razbilo je vrata, polupalo prozore i pobeglo iz zgrade. Oko 470 ljudi bilo je bolesno i nesposobno da se bori golim rukama protiv naoružanih ustaša, tako da oni nisu uzeli učešće u pobuni. Put do istočne kapije logora, dug 150 metara, bio je pokriven unakrsnom vatrom ustaških mitraljeza, i mnogi zatvorenici su onde ubijeni. Veliki broj njih je ubijen na žičanim ogradama. Stotinu zarobljenika uspelo je da se probije kroz slomljenu logorsku kapiju. Samo 80 zatvorenika je preživelo dok su njih 520 umrli pri prvom napadu. Preostalih 470 unutar logora, pobijeni su kasnije od strane ustaša.

Zarobljenici, njih 167, iz takozvane „Kožare“ – dela jasenovačkog logora, su oko 8 uveče, 22. aprila takođe otpočeli borbu na život i smrt, pod vođstvom Stanka Gaćeše i Zahida Bukurevića. Njih 150 uspelo je da se probije, ali su bili opkoljeni i izloženi takvoj vatri da je samo 11 zatvorenika preživelo.

Jasenovački logor nije bio zatvoren do poslednjih bitaka koje su bile vođene. Snage jugoslovenske armije ušle su u logor Stara Gradiška 23. aprila, a u Jasenovac 2. maja 1945. Pre napuštanja kampa, ustaše su pobili preostale zarobljenike, razorili i uništili zgrade, stražarnice, sobe za mučenje, „Pićilijeve“ pećnice i ostale građevine. Po ulasku u logor, oslobodioci su našli samo ruševine, pepeo, dim i mrtva tela.



Teško je utvrditi broj žrtava ubijenih u koncentracionom logoru Jasenovac, pošto su mnogi dokumenti uništeni. Dokumenti zatvorenika bili su uništavani dva puta (početkom 1943. i u aprilu 1945.) ali i da su sačuvani, bili bi od male pomoći u otkrivanju istine, zato što su ustaše često ubijale novopridošle zatvorenike odmah, bez zavođenja njihovih imena u datoteke. Ovo pogotovo vredi za one koji su stigli iz Slavonije, Srema i sa Kozare, jer je bilo zapisano samo to da je stiglo 155 vagona. Na primer, vrlo mali broj Roma je zabeležen, samo par stotina, iako se zna da je celih 25,000 do 35,000 iz NDH pobijeno u Jasenovcu. Jevrejska zajednica u Jugoslaviji je utvrdila broj od oko 20,000 Jevreja, pobijenih u Jasenovcu. Broj pobijenih Srba zaista varira. Inostrani izvori pominju brojeve od 300,000 do 700,000. Bilo kako bilo, najveći broj pobijenih ljudi u Jasenovcu bili su Srbi. Tačan broj ubijenih je još nepoznat, ali se sigurno kreće oko nekoliko stotina hiljada.

Hrvatski nacionalni komitet za istraživanje zločina okupacionih snaga i njihovih saradnika tvrdi u svom izveštaju od 15. novembra 1945. da je od 500,000 do 600,000 ljudi ubijeno u Jasenovcu.



Po završetku rata, počelo je sahranjivanje žrtava i čišćenje logorskog područja. Stanovnici Jasenovca i obližnji seljani koristili su cigle i druge građevinske materijale u obnovi i izgradnji svojih kuća. Tako su gotovo svi materijalni dokazi nestali sa mesta najvećeg zločina u bivšoj Jugoslaviji, kao da na tom mestu nikada nije postojao nikakav logor. Izgleda da su vlasti tog vremena, pogotovu određene osobe u Zagrebu, želele da tako bude u Jasenovcu. Pod sloganom „bratstva i jedinstva“, u cilju stvaranja tolerancije između naroda, zločin je morao da se zaboravi što pre.

Samo 20 godina kasnije, 1965., pod pritiskom porodica žrtava i rođaka, počela je izgradnja spomenika – kamenog cveta, o kojem je njegov autor, inženjer Bogdan Bogdanović rekao da „sugeriše ideju prevladavanja patnji i ludila“. Nekoliko godina kasnije, izgrađen je otvoreni Memorijalni muzej, groblja su sređena, i osnovana je radna organizacija Memorijalni park Jasenovac, koja je radila do početka sledećeg rata, 1991.

Bez obzira koliko se snažno autori memorijalnog Parka trudili, često izjavljujući da memorijalni kompleks ne liči na „gradski park“ ili na „veštačku strukturu“, upravo se to sa njim dogodilo.

Gledano spolja, Memorijalni park Jasenovac, sa svojom modernom zgradom Muzeja i svojim stilizovanim cvetom zaista liči pre na lep park nego na bivši koncentracioni logor najgore vrste. Da nema očiglednih muzejskih materijala i filmova, posetioci bi teško razumeli šta se tu zapravo dogodilo, ili naslutili sve strahote. Autentične zgrade nisu sačuvane ni obnovljene. Spomenici i memorijalni platoi su samo neprimetna obeležja mesta najvećih masovnih smaknuća u Jasenovcu i drugim logorima koji su sačinjavali jasenovački kompleks koncentracionih logora, dok neka od njih, kao Bročice i Jablanac nisu ni obeležena. Uprkos tome, mesto zločina u Jasenovcu posetili su posle rata nebrojeni rođaci i prijatelji, a otkako je memorijalna oblast otvorena, stotine hiljada posetilaca došle su da odaju počast nedužnim žrtvama.

1.
   
"radni" logor Jasenovac

2.

Tri koljača i komandant Jasenovca: Stipe Prpić, fratar Miroslav Filipović-Majstorović, i Jerko Maričić

3.

Jevrejska deca su odvođena u Jasenovac

4.
   

Deca Jasenovca (zar je važnom čija)

Тарантулице,
против сам фашизма, комунизма, диктатуре...
Оно што ми у твом првом чланку смета је:


Не познајем дотичног историчара, али ме ужасно нервира да се национализам стално изједначава са шовинизмом или повезује са националсоцијализмом.
Можда ово потиче од тога што ја национализам поистовећијем са љубављу и оданости према свом народу, земљи, његовој култури, језику и ширење ове културе и језика међу друге народе...То није шовинизам који значи мржњу и потцењивање других људи, агресивност према другима. Дакле, могуће је да је проблем у томе што различитим садржајем пунимо појам национализам.
Проблем настаје што се национализам меша са шовинизмом или обичном мржњом према другима (а која не мора да укључује глорификовање своје нације).
Комунисти су овде људима 60 година испирали мозак, тако да смо дошли дотле да свако ко воли свој народ или шири српску културу, језик, прича о српској историји и нашим великанима, одмах постаје оцрњен или сврставан у ову или ону групу.
Националиста сам, али не мрзим неки други народ, не припадам ни једној грађанској или политичкој организацији (одавно сам иступио из навијачке групе), трудим се да будем хришћанин, а то значи и  да волим и ширим љубав међу друге људе...

А оно друго што ме занима је: Шта означава термин клерофашистичка организација и која је то организација у Србији таква?
Пази, обрати пажњу на термин клер, јер он може да говори о свештенству, али овај појам се најчешће везује за црквено господарење и жељу за истицањем и првим местом... Он указује на клерикализам, а ми у Србији никада нисмо имали тежњу Цркве да господари над другима, ово је западни термин, а код нас је неприменљив.
Ово пре говори о томе да дотични ни мало не познаје православље.

Iskreno, drago mi je da si tako racionalan, pa čak ću i ovu kritiku shvatiti kao nešto dobronamerno.
E ovako, sad ću ti objasniti.
Što se nacionalizma tiče, moje mišljenje o njemu sam napisala u prvoj rečenici svog drugog posta. Nigde ne spominjem nacionalizam kao takav, i jasno pravim granicu između nacionalizma i šovinizma ( i nedajbože nacizma ). Naravno da biti nacionalista u pravom smislu te reči ( voleti i poštovati svoj narod i svoju zemlju, svoju tradiciju i zaostavštinu ) nije ništa loše, ali kada se ta tanka linija pređe i nacionalizam poprimi drugu dimenziju, mnogo opasniju, kada pređe u šovinizam ili bilo kakav extrem, onda je to već sasvim druga priča. Kada izgovarajući se ljubavlju i privrženosti svojoj naciji činimo bilo kakvo zlo drugoj naciji, veri i u krajnjem slučaju rasi, od patriota prerastamo u fašisoidne zombije.
Drugo, znam šta je kler i znam šta je klerofašizam. Nisam od onih koji se frljaju rečima koje zvuče "pametno". Propovedanje bilo kakve ideologije ( u ovom slučaju nacizma ), njenih dogmi i "neoborivih" postulata, spada pod prefiks kler, kao što je klerikarizam u crkvi. Tačno je da vuče korene iz crkvenog učenja, ali je u savremenoj istoriji dobio još neka značenja.

Nacizam vs. Nacionalizam - slično zvuče, ali se strašno razlikuju. Nacija je suština obe reči. Razlika je "samo" u načinu izražavanja ljubavi prema svom narodu ili naciji.

Хвала на разјашњењу, задовољан сам одговором.
Често се људи не разумеју и препиру због тога што исти појам пуне различитим садржајем, па сам зато хтео да откријем шта си ти мислила под овим изразима.

mora da je nacionalizam nesto dobro cim ga pljuje osoba sa ovakvim potpisom.