Књигу "Ислам и ми", Дарка Танасковића, угледног српског ориjенталисте, чини збир текстова писаних различитим поводима у периоду од 1991. до краjа 1995. године и обjављиваних и разним часописима и зборницима. Данас су актуелни, можда и више него у времену када су настаjали, због односа на коjе утичу екстремисти по правилу увиjек гласниjи од умjерењака исламиста.

У поговору за треће издање споменуте књиге прошле године, аутор, између осталог, каже:

"... Ислам у различитим своjим поjавностима, од људских, преко културних, до политичких, остаjе траjно задата српска тема. У њен шири, регионални и глобални значаj, по своj прилици, данас више никога ниjе потребно убеђивати. Ништа у вези с тематским одсечцима сложене исламске проблематике, коjима су посвећени текстови у овоj књизи, ниjе коначно решено и 'скинуто с дневног реда', а задуго, можда и никада неће бити, jер реч jе о процесима дугог траjања и неизвесних, можда, и судбоносних исхода..."

Зато jе неопходно стално суочавање са стварношћу, вођење "поштеног диjалога с Другим и са самим собом"... због покушаjа "разумевања и тумачења свевремене теме ислама и муслимана на нашем тлу и у нашем ужем и ширем окружењу..."

"Зелена трансверзала" - из мита у стварности, тема jе фељтона "Гласа Српске", о коjоj пише оваj водећи српски експерт за ислам.

Слаба карика: Босна, Косово

Геополитика подразумева географске мапе и схематизоване карте већих и мањих размера. Она се без њих не може ни замислити. Визуализациjа геополитичких замисли, концепата и процеса незамењиви jе начин њиховог потпуниjег схватања и повезивања у простору, а и у времену. Човеку jе урођено да мисли у сликама, а сагледавање пространих геополитичких проjекциjа на листу папира коjи се може пресавити и стрпати у ташну или џеп испуњава и неким посебним осећањем надмоћи и владања глобалном ситуациjом.

Склоност да све и схематски, цртежом прикаже носи стога и скривену опасност од прекомерног поjедностављивања, апсолутизовања линеарне симболике и метафорике, па и склоности ка онтологизовању творевина сопствене графичко-геометриjске имагинациjе и вештине. Што се више ратовало мапама и над географским картама и секциjама, то jе више жртава падало на боjним пољима. Треба бити краjње опрезан с мапама и симболичким графичким представама. Уз нужну предострожност, оне су заиста од непроцењиве помоћи и користи...

Кад ми jе предложено да учествуjем у раду симпозиjума "Рат против тероризма. Балканска веза" "(Њар он террорисм: Тхе Балкан оннецтион") саопштењем на тему "Слабе Карике: Босна, Косово", одмах ми се пред очима поjавила представа ланца с двема карикама коjе пуцаjу, а потом друга, ланца с двема недостаjућим карикама. Настоjао сам да те две слике потиснем и усредсредим се на апстрактниjу концептуализациjу повереног ми задатка. Визуелне представе се, међутим, нису предавале и као да су очекивале да буду употпуњене.

И, заиста, у jедном тренутку унутрашње око ми призва слику из старе истанбулске антикварнице у коjу сам повремено залазио средином деведесетих година прошлог века. Сетих се како ми jе пажњу jедном привукла краjње поjедностављена, шарено обоjена карта Балкана, заправо пропагандни летак неке албанске емигрантске организациjе. Лежећи на пулту, некако jе дрско и провокативно одударала од смеђих хрбата старих свезака. Узео сам таj лист у руку и, добро се сећам, на њоj jе био представљен челични ланац коjи се спуштао од Мађарске, отприлике линиjом коjом тече река Дрина, а завршавао на Jадрану, у Aлбаниjи.

Ланац jе по средини био пресечен изломљеном зеленом линиjом, са стрелицом на врху, коjа се од Турске преко Балкана кретала према западу и завршавала негде у Западноj Херцеговини. Смисао и порука били су jасни:"зелена трансверзала" раскида карике неверничког фронта на Балкану и победнички наставља пут према Европи. Представа jе била наивна, али и веома сугестивна. Ниjе ме више напуштала, иако сам по сваку цену желео да jе се ослободим, уверен да ми не може бити од превелике користи у осмишљавању прилога за jедан озбиљан стручни скуп. A ипак, била jе...

Несвесно подстакнут том представом коjа ме, некако из позадине, стално пратила, почео сам да примећуjем нешто карактеристично што сам раниjе превиђао: у већем броjу озбиљних новиjих радова коjе сам консултовао у вези с темом свог будућег саопштења реактуализован jе већ помало заборављени, а у науци углавном оспорени и дисквалификовани концепт "зелене трансверзале". Пажњу ми jе привукао, рецимо, прилог италиjанске ауторке, стручњака за међународне односе, Лауре Jучи "Босна остаjе резервоар терориста", обjављен у геополитичком часопису Лимес (6, 2003, 2003-217), илустрован с неколико карата у боjи. Jедна од њих представља "зелену трансверзалу данас" (Ла дорсале верде огги").

Реална подлога

Колико сама графичка представа, коjа ме подсетила на публикациjе од пре десет-петнаест година, толико ме jе, ако не и више, привукло оно "данас". Значи, не "зелена трансверзала" уопште, већ у свом садашњем, конкретном манифестовању! Не показуjе ли ово реактуализовање и реафирмисање концепта "зелене трансверзале"? Да ниjе (била) реч само о jедноj симболичкоj геополитичкоj фикциjи, о привлачноj и веома употребљивоj, али и ефемерноj досетки антимуслиманске пропаганде, већ да у свему има и неке реалне подлоге и животног садржаjа?

Ниjе, као што рекох, добро кад се поверуjе у искривљене слике стварности, а презре и занемари сама стварност, али ниjе ништа боље ни кад се оспоре и протераjу неке друге слике, баш зато што верно одражаваjу целину или део неке неприjатне стварности коjа се настоjи прикрити од очиjу и ума jавности, а каткад и од властитог погледа. Чему ли то балканска "зелена трансверзала" има да захвали што се поново нашла у оптицаjу на светскоj берзи геополитичких идеjа?

(Наставиће се)

Књига Ислам и ми, др Дарка Танасковића, може се набавити на бањолучком саjму књига у дворани "Борик", на штанду издавача - "Партенон".
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Онима коjи су се систематски трудили да из одређених идеолошких, политичких или конjунктурних разлога умање и релативизуjу представу о радикализациjи ислама на Балкану ниjе било тешко да оспоре, па и исмеjу тезе о проjекту стварања тзв. "зелене трансверзале". Сврставаjући их у категориjу теориjе завере, производе антимуслиманске пропаганде, наjчешће српске, а нешто ређе и хрватске, доказивали су да jе реч о вишеструко нереалноj и немогућоj конструкциjи.

Одиста, ниjе било jасно зашто би се СAД и поjедине европске државе плански усредсређивале на стварање некакве "зелене трансверзале" преко Балкана, кад се нису могли с довољно jасноће показати и обjаснити њен геополитички смисао и интерес за претпостављене спонзоре.

На новинарско-публицистичком нивоу тумачења сложене балканске реалности и сукоба, а и као сугестивно средство плашења jавног мњења, ради оправдавања сопствених политичких и воjних избора, авет "зелене трансверзале" прилично успешно jе функционисала током радних деведесетих година прошлог века на просторима Jугославиjе коjа се болно и крваво растакала.

Истина потиснута на маргине

Поjава чувеног Хантингтоновог огледа "Судар цивилизациjа" (Фореигн Aффаирс, Суммер, 1993), а убрзо потом (1996) и истоимене књиге, дочекана jе с одушевљењем и окашањем међу заступницима тезе о "зеленоj трансверзали". Изгледало jе, наиме, да им пружа драгоцену теориjску поткрепу, тим више што jе и Хантингтону рат у Босни и Херцеговини послужио као важна илустрациjа за локално манифестовање тзв. "граничних ратова" ("фаулт-лине њарс") између хришћана и муслимана.

И они коjи уопште нису читали Хантингтонову књигу почели су о рату у Босни и Херцеговини и, доцниjе, на Косову и Метохиjи, да говоре као о регионалном испољавању феномена "судара цивилизациjа", сматраjући да их коришћење овом освештаном формулом ослобађа потребе познавања, праћења и анализирања конкретних ситуациjа и процеса на терену. Показало се, убрзо, да применом овакве стереотипне "методологиjе" ниjе могуће адекватно протумачити комплексну природу бурних догађаjа на Балкану, па jе она у озбиљним истраживањима углавном напуштена.

Теза о "зеленоj трансверзали", управо услед превелике популарности у jедном противречном времену и површине, тенденциозне инструментализациjе, донела jе, тако, више штете него користи за разумевање савремене фазе хришћанско-муслиманског сукобљавања на Балкану. На маргине jе, заправо, потиснуто и оно што се у њоj показало, и показуjе, као истинито.

Ниjе, свакако, случаjно то што, ето, у неким новиjим анализама ситуациjа у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохиjи, а и на Балкану у целини, подсећа на "зелену трансверзалу". Сада се она, међутим, не наводи као jедини ваљани, већ као jедан од покушаjа тумачења тешко разумљиве логике наглашено промуслиманске политике коjу су западне државе, а на првом месту СAД, водиле током jугословенске кризе, кроз последњу децениjу ЏЏ века, а с коjом, како изгледа, настављаjу и данас.

Забрињаваjућа политика

Очигледно jе да представа о "зеленоj трансверзали" ниjе производ искључиво идеологизоване уобразиље и антимуслиманске реторике националистичких "господара рата" на простору претходне Jугославиjе, већ да у њоj има и несумњиве стварносне супстанце. Та супстанца jе, на жалост, херменеутички прочитана у изврнутом кључу, као унапред осмишљена стратегиjа и циљ политичког, дипломатског, пропагандног и воjног ангажовања СAД и Запада на Балкану.

Она, међутим, примарно и суштински ниjе ни проjекат, ни план неких опаких западних геополитичких лабораториjа, већ jе обjективно (што и jесте наjалармантниjе!) jедна од далекосежних учинака, последица и резултата укупног деловања тзв. "међународне заjеднице" током jугословенске кризе. Као унапред артикулисани геополитички проjекат Запада, "зелена трансверзала" делуjе неуверљиво, као живи плод његове регионалне политике - краjње забрињаваjуће.

Ево како jе то у есеjу "Исламерика", опсежном приказу књиге Aлександра дел Вала Исламизам и СAД, Савез против Европе, формулисао Милорад Екмечић:

"Стварна завера то ниjе и циљ америчке политике, ниjе да разори Европу, али цели ланац практичних мера коjе су доношене неповезано, али имаjу неку непланирану логичну везу између себе, одаjу утисак jедне завере против Европе" (Огледи из историjе, Београд, 1999, 481). Завере, штавише, у коjоj Европа спремно суделуjе!

(Наставиће се)

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Aко претпоставимо да, укупно узевши, америчка и европска политика на Балкану ниjе била руковођена идеjом стварања некакве "зелене трансверзале", нећемо се више толико питати зашто, већ како jе било могуће да се њен учинак парадоксално подудари с дугорочним аспирациjама и метама светског панисламизма, укључуjући и његове екстремистичке, па и терористичке манифестациjе. То питање постаjе особито актуелно, и провокативно, после трагичног 11. септембра и трауматичног освешћивања наjшире америчке jавности и политичког естаблишмента у погледу реалних домашаjа исламистичког изазова.

Непосредно након шока од 11. септембра и одлучног реаговања америчке администрациjе кроз покретање свеобухватног "рата против тероризма", као апсолутног спољнополитичког и безбедносног приоритета, опште место у броjним написима аналитичара и коментатора широм света било jе да "после 11. септембра ништа више неће бити као пре".

Опрезниjи су одмах изнели сумње у могућност тоталног преокрета и глобалног дисконтинуитета. Време им jе дало за право, али jе и потврдило да се много тога одиста променило, првенствено у америчком наступу према свету ислама и неким димензиjама и поjавама у његовом глобалном, регионалном и локалном друштвеном, политичком и милитантном актуелизовању.

Понешто и понегде jе, међутим, и на том плану, бар засад, остало непромењено. Већина посматрача се слаже да jе, ако изузмемо предузимање одређених оперативних мера организационог, обавештаjног и безбедносног карактера, на Балкану одржан континуитет краjње обазривог, па и отворено промуслиманског постављања тзв. "међународне заjеднице" (тj. СAД и ЕУ). То jе видљиво и у Босни и Херцеговини, и на Косову и Метохиjи, а делом и у Македониjи.

Иако стратегиjски поведен као глобални и свеобухватни, "рат против тероризма" тактички остаjе у тоj мери селективан да има разлога за сумњу у његов коначни светски успех. Та сумња се, кад jе Балкан у питању, материjализуjе као "зелена трансверзала", али не у смислу скривеног геополитичког плана из арсенала теориjе завере, већ у виду измењене демографске, друштвене и политичке реалности ислама на Балкану.

Француски научници Ксавиjе Бугарел и Натали Клеjер, приређивачи прве обухватниjе колективне синтезе о исламу и муслиманима на Балкану, као "актерима посткомунизма", нису jоj случаjно дали наслов Нови балкански ислам (Ле ноувел ислам балканиљуе, Парис, 2001). Да, током последњих петнаестак година почео се уобличавати jедан нови ислам на Балкану. Томе jе, наравно уз активности самих домаћих муслиманских заjедница и помоћи из центара исламског света, можда и пресудан допринос дала политика тзв. "међународне заjеднице" и њених главних субjеката, Европе и СAД, на jугоистоку Старог континента.

Како jе дошло до тога? На ово питање ниjе лако пронаћи jеднозначан одговор, а поготово jе то тешко учинити после 11. септембра. Нарочито Србима. Зашто баш њима?, запитаћете се. Покушаћу да обjасним.

У српске намере се jош увек сумња, а Србима се и даље у много чему не веруjе. За обjективну и непристрасну научну расправу било о чему национална припадност учесника не би требало да jе битна. Важна би морала бити само снага аргумената. Знамо, нажалост, да то ниjе баш увек случаj, особито у разматрању политичких тема садашњости.

Игнорисани критичари

Медиjски моћно промовисана "политичка коректност", установљена на темељу перцепциjе властитих интереса од стране "главних играча" на међународноj сцени битно утиче не само на селективан приступ чињеницама и поjавама, уз честу примену двоструких аршина и стандарда, већ арбитрарно класификуjе и судеонике у дебати.

Пошто jе било оцењено да власти у Београду играjу негативну улогу у jугословенскоj кризи, да су Срби "лоши момци" у свим ратовима на простору бивше Jугославиjе, ни српски интелектуалци и научници коjи су аргументовано указивали на поjаву политизациjе и радикализациjе ислама у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохиjи и у Санџаку нису, jедноставно, смели бити у праву.

Њихови критички гласови су игнорисани или су, чешће, проглашавани компонентом психолошког и пропагандног рата против "умерених, европски ориjентисаних jугословенских муслимана". Слично су, штавише, пролазили и несрпски, страни исламолози и политиколози коjи су уочавали исту поjаву и о њоj веродостоjно сведочили.

(Наставиће се)

Да не буде неспоразума, наглашавам да ми ниjе намера да доведем у питање чињеницу да jе већина jугословенских муслимана све до почетка деведесетих година заиста била верски умерена и нератоборна, да jе политика званичног Београда умногоме била неспретна и погрешна, као и да се у склопу пропагандног рата свих против свих током jугословенске кризе тенденциозно инструментализовала и теза о исламскоj опасности и "зеленоj трансверзали".

Намера ми jе само да укажем на то да су се чињенично засноване констатациjе о радикализациjи ислама на Балкану и неке, на њима засноване суморне прогнозе, показале као тачне.

Као што сви муслимани нису били фундаменталисти, тако су и неки Срби, и њихови несрпски истомишљеници у свету, jедноставно били у праву кад су указивали на то да ће процеси на простору бивше Jугославиjе и спољно деловање, и с хришћанског запада и с муслиманског истока, према том узбурканом региону, довести до постепеног jачања исламистичког елемента у локалним муслиманским заjедницама.

Нужно суочење с екстремизмом

Данас, кад смо недвосмислено суочени с реалношћу, а не прогностичким предвиђањем тог "новог балканског ислама", споредно jе, мада не и неважно, коjе био, а ко ниjе био у праву. Данас jе, првенствено ради будућности ових вредности на коjима почива слободни и демократски свет, битно одговорити на питање jесмо ли, сви заjедно, кадри учити на пропустима и грешкама непосредно проживљене прошлости и истински се суочити с изазовом исламистичког екстремизма у свим његовим видовима испољавања.

Упркос драматичном отрежњењу изазваном "11. септембром" и низом догађаjа повезаних с деловањем међународно организованог исламистичког тероризма, унаточ свим великим потезима, и успесима, у рату против тероризма, постоjе разлози због коjих ми се чини да на постављено питање jош увек ниjе могуће дати уверено позитиван одговор. Jедан од таквих разлога jе и континуитет или, тачниjе, упорна инерциjа у потцењивању актуалне, а особито перспективне озбиљности исламистичког изазова на Балкану.

Рат против тероризма декларативно jе поведен као глобални, jер jе и терористичка опасност постала глобална. Таквом логичном опредељењу нема се шта замерити. Спровођење сваке глобалне стратегиjе подразумева, наравно, и одмеравање тактичких поступака у конкретном времену и простору, сходно могућностима и датим околностима. Jасно jе да ниjе упутно отворити одjедном више фронтова и све циљеве симултано остваривати. Мора се деловати промишљено, поступно и плански.

Ипак, ако се неке локалне и регионалне манифестациjе феномена, на чиjе jе потискивање и елиминисање усмерена jедна глобална стратегиjа, систематски остављаjу ван поља пажње или им се, чак, настоjе порећи постоjање и значаj, вреба опасност ерозиjе читавог глобалног подухвата, поготово на дужу стазу. Jер, временски хоризонти исламистичког политичког и друштвеног проjекта су есхатолошки, у чему jе његова инхерентна надмоћ над сваким реалполитичким тактизирањем.

Не забиjати главу у пиjесак

Изнету тврдњу не би требало схватити као улажење у просторе некаквог параполитичког мистицизма, већ управо супротно, као позив да се чврсто остане на терену друштвених и политичких реалности. Перспектива исламске радикализациjе, коjа се на Балкану ниjе желела сагледати током последње децениjе двадесетог века, у међувремену jе постала стварност, у коjоj нема никакве мистификациjе. Мистификациjа jе, у ствари, и даље тврдити да jе нема или, ако jе већ има, да jе маргинална и занемарљива.

Поступати тако значи забиjати, као ноj, главу у песак и пропустити прилику да се, полазећи од уочавања унутрашње логике и резултата претходног развоjа, изведу одговараjући закључци и ваљано одмере линиjе делотворног понашања у будућности. A будућност jе, не само на Балкану, већ почела.

(Наставиће се)