Иако краљ Александар није дозвољавао стварање политичких странака био је благонаклон и подржавао је стварање југословенских организација које су у свом програму као основу имале интегрални југословенски национализам. Такве организације су биле:

- Југословенска акција (ЈА)
- Здружење борцев Југославије (Борачка организација Југославије, БОЈ)
- Група Димитрија Љотића окупљена око листова ЗБОР и Отаџбина

Југословенска акција основана је на састанку у Београду на Божић 7.1.1930. године. У првим данима своје делатности Југословенска акција није излазила пред народ, већ је као затворено друштво представљала један мањи скуп интелектуалаца, неповезаних неким заједничким програмом. Сама је међу собом била подељена на две групације. Прва групација, коју су називали идеалистичком, а која је у почетку преовладавала, тражила је да прва организација буде и остане оно што и јесте - затворени круг. Насупрот њој, постојала је и активистичка групација која се залагала да Југословенска акција донесе свој програм, и да се појави у јавности. Временом је активистичка групација преовладала. У први директоријум Југословенске акције изабрани су: Данило Вуловић, Велибор Јоцић, Александар Штулкофер, Јурај Коренић и Илија Костренчић за шефа пропаганде. На својим скуповима чланови Југословенске акције су дизали десну руку у вис, па их је народ дочекао као фашистички покрет. Својом идејом о сталешкој организацији државе дошли су у сукоб са владајућом Југословенском националном странком (ЈНС), која је желела да им забрани рад.

У Словенији је у децембру 1933. године фузијом разних организација створено Здружење борцев Југославије (Борачка организација - БОЈ). Вође овог покрета биле су: Аугуст Крамер, Стане Видмар и Владимир Фабјанчић. Бранили су шестојануарски Закон о краљевској власти, и залагали се за сталешку државу. И њима је прилепљена етикета фашистичке организације, што су ови побијали. Пошто су им комунисти (правилно их уочивши као најнационалније групе) почели да ометају скупове, челници БОЈ-а су наредили стварање такозваних редителских оделков (одељење реда) који су имали задатак да им се организовано супротстављају.

Због сталног притиска власти на ЈА и БОЈ, ове организације су осетиле потребу да се уједине. Њима се прикључила и група окупљена око листова Збор и Отаџбина коју је предводио Димитрије Љотић.

ОСНИВАЊЕ ЗБОРА

Своју идеју о окупљању истомишљеника Љотић је спровео у дело оснивањем листова "Отаџбина", "Буђење" и "ЗБОР". Први број "Отаџбине" појавио се 25.02.1934. године. Око "Отаџбине" су се окупили многи виђенији људи: лекар Стеван Ивановић, др Чедомир Марјановић, адвокат Милан Аћимовић, инжењер Андрија Љоља и други. Сличних погледа била је и група у Херцеговини која се окупљала око листа "ЗБОР", а у коме су главну улогу имали Ратко Парежанин и Радмило Грђић. Парежанин је објашњавао смисао речи "ЗБОР" на следећи начин: "ЗБОР је наша стара народна реч. Она је нешто слично што и сабор. Уједно, представља крилатицу од појмова који изражавају битне тачке програма, делатности и тежњи покрета. Према томе З значи здружена, Б значи борбена, О значи организација и Р значи рада (ЗБОР)." У то време почео је у Петровграду (данашњи Зрењанин) да излази лист под именом "Буђење". На овом састанку донета је прелиминарна одлука о уједињењу свих групација у јединствен покрет.

На састанку у Загребу, 4.12.1934. године, водећу улогу у покрету добила је група око Мите Љотића. Сам покрет званично је био створен 6.01.1935. године у стану др. Винка Зорца у Љубљани. Његово име било је Југословенски народни покрет ЗБОР (ЈНП ЗБОР). Председник покрета постао је Димитрије Љотић, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Франк Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.

Основна начела ЈНП ЗБОР била су:

1) Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси.
2) Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне вредности.
3) Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак.
4) Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп који одговара њеном духу и њеним потребама.
Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом.
5) Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз сарадњу државе.
6) Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.
ЈНП ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала "Војска смене". Једни друге су ословљавали са "друже". Најчешћа парола била им је: "Са вером у Бога и победу Збора". Званични орган покрета постао је лист "Отаџбина", чији је тираж повећан. Статут покрета усвојен је 14.07.1935. године.

Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су:
1. Сабор
2. Председник покрета
3. Бановински одбори
4. Организациона подручја
5. Врховни одбор
6. Среске скупштине и срески одбори
7. Месне скупштине и месни одбори.

Уједињен и организационо припремљен, ЈНП ЗБОР је кренуо у политички живот ондашње Југославије.



Извор: Ту

ЗБОР И ИЗБОРИ 1935. ГОДИНЕ

У исто време када је у Љубљани званично основан ЈНП ЗБОР расписани су избори за народне посланике и заказани за 5.5.1935. године. Руководство ЈНП ЗБОР је донело одлуку о учествовању на изборима првенствено из процене да је народ дубоко незадовољан тренутним стањем у земљи. У круговима ЗБОР-а веровало се у добар изборни пласман. Формиран је Акциони одбор ЗБОР-а који је имао задатак да води предизборну кампању. Акциони одбор ЗБОР-а се у предизборној кампањи углавном позивао на ауторитет Димитрија Љитића, његове везе са династијом Карађорђевића и његово политичко поштење за време његовог учешћа у влади Петра Живковића. И поред великог заузимања и агитације ЗБОР је имао великих потешкоћа око истицања своје листе. Изборни закон је фаворизовао владајућу Југословенску националну странку (ЈНС). По њему је свака листа морала имати најмање 30 предлагача из једне половине административних срезова с тим да су ти срезови најмање две трећине бановина. Земаљска листа морала је имати у сваком изборном срезу најмање онолико кандидата колико се бира посланика. Мандат је добијао носилац земаљске листе која је добила преко 50.000 гласова у целој земљи, а листа која је имала највећи број гласова добила би три петине посланичких мандата. Како је ЈНП ЗБОР био још у фази оснивања, крупан недостатак представљао му је мањак организационог апарата.

У законском року, 19.4.1935. године, предата је на потврду Касационом суду у Београду земаљска листа Димитрија Љотића која је имала посланичке кандидате и заменике у 234 среза у свих девет бановина са 8.190 предлагача, а у осталим срезовима су били само посланички кандидати и њихови заменици. У главном бирачком одбору земаљске листе Димитрија Љотића били су др Јурај Коренић, лекар из Загреба, и Аугуст Крамер, управник у индустрији из Љубљане, а њихови заменици др Стеван Иванић, директор Централног хигијенског завода из Београда и др Антун Новаковић, управник Земаљског савеза за пољопривредни кредит из Београда. Касациони суд је 21.04.1935. године потврдио земаљску листу Димитрија Љотића.

Иако је Бошко Јевтић, носилац листе владајуће ЈНС, био Љотићев ратни друг и кум, његов режим је одмах почео са прогонима ЗБОР-а. Предизборне скупове ЗБОР-а ометали су и представници власти и комунисти. Притисак против ЗБОР-а био је већи него на листу Удружене опозиције.

На изборима 5.5.1935. године листа Димитрија Љотића добила је 25.705 гласова или 0,84%, што није било довољно ни да Димитрије Љотић као носилац листе добије мандат. Љотићева листа је по бановинама добила следећи број гласова: у Дравској 2.503, у Савској, 2.351, у Врбаској 128, у Приморској 1.049, у Дринској 1.482, у Зетској 1.683, у Моравској 805, у Вардарској 968, у Дунавској 14.349 и у изборној јединици Београд-Земун-Панчево 387 гласова.

Што се тиче избора уопште од укупно 3.908.313 уписаних у бирачке спискове гласало је 2.881.915 бирача или 73,72%. Од тога је за владину листу ЈНС Богољуба Јевтића гласало 1.748.024 гласача или 60,64% за листу Удружене опозиције др Влатка Мачека 1.075.389 гласача или 37,36% и за листу Божидара Максимовића 32.797 гласача или 1,16%.

На изборне резултате имали су примедбу Акциони одбори и Удружене опозиције и ЗБОР-а. Акциони одбор ЗБОР-а је тврдио да је ЗБОР на изборима добио још 35.000 гласова (укупно око 60.000 гласова), да су многи гласови опљачкани, а да су многи гласачи спречени да дају свој глас. Велики број злоупотреба забележен је у Београду. Удружена опозиција је тврдила да је на изборима било много злоупотреба и решила да не узме учешћа у раду изабране Скупштине.

Изборни резултати су, ипак, показали да је ЗБОР Димитрија Љотића добио релативно мало гласова, осим у Дунавској бановини (посебно у околини Смедерева) и Дравској бановини где је у народу почео да пушта корене БОЈ. У осталим бановинама није било ни устаљених локалних одбора ЗБОР-а, па се бољи резултати нису ни могли очекивати.



Извор: Овде

ЗБОР И КОНКОРДАТСКА КРИЗА

Иако је Богољуб Јевтић однео победу на изборима одржаним 5.5.1935. године, он се није још дуго задржао на челу Владе. На том месту га је 24.6.1935. године заменио Милан Стојадиновић. Између Стојадиновића и Љотића постојала је јака нетрпељивост. Она је кулминирала када је Милан Стојадиновић на седници Скупштине 23.7.1937. године успео да протури ратификацију Конкорадата. (Конкордат представља уговор између одређене земље и Ватикана који регулише статус римокатолика у тој земљи.)

Овај уговор са Ватиканом изазвао је у југословенској јавности опште приговоре због повлашћивања католичког клера и давања Ватикану нарочитих предности према државној власти. Конкордат је подржала владајућа Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), која је настала од дела Југословенске народне странке, Словенске људске странке и Југословенске муслиманске орагнизације, Римокатоличка црква у Југославији и мањи део Хрватске сељачке странке. Против Конкордата стајала је Српска православна црква (СПЦ), представници удружене опозиције (Хрватска сељачка странка, Самостална демократска странка, део Радикалне странке и Земљорадничка странка), Југословенска национална странка и Комунистичка партија Југославије. Против ратификације споразума био је и ЈНП ЗБОР. Димитрије Љотић је овом проблему прилазио као узорни православац и интегрални Југословен. Као верник Српске православне цркве Љотић се није слагао да једна конфесија у истој држави има већа права него остале. Овај став подударао се са ставом СПЦ да су њени витални интереси овим уговором угрожени. То никако није значило да је ЈНП ЗБОР своју политику подређивао интересима СПЦ. У редовима ЗБОР-а било је доста римокатолика који су такође сматрали да потписивање Конкордата хрватски народ у Југославији клерикализује и да је овај чин у супротности са интересима Хрвата у Југославији.

У тим супротностима око Конкордата заталасала се јавност, нарочито у Београду. На глас да Стојадиновићева влада припрема ратификацију Конкордата у Скупштини, дошло је на више места до демонстрација против владе и клерикалних акција у вези са Конкордатом. Против Конкордата је устао и врх Српске православне цркве. За главног предводника борбе врха СПЦ сматрао се тадашњи патријарх Варнава. Како је он управо усред најжешћих сукоба око Конкордата оболео, у јавности су кружиле гласине да је отрован по налогу владе. У таквим околностима, врх СПЦ је одржао молебствије за патријархово оздрављење 19. јула 1937. поворка предвођена епископима СПЦ кренула је ка средишту Београда. Ту се литији прикључило више хиљада Београђана. Чланови ЈНП ЗБОР учествовали су у овој литији као грађани и као православци. По налогу тадашњег министра унутрашњих дела Антуна Корошца, католичког свештеника, жандармерија је потиснула литију према Саборној цркви. При овој интервенцији жандармерије дошло је до жестоке туче између грађана, учесника у литији, и жандарма, који су сурово батинајући грађане претукли и неколико епископа СПЦ, од којих је најгоре прошао епископ шабачки Симеон Станковић. Више црквених барјака, рипида и митри страдало је у овом обрачуну. Нови талас огорчења изазвала је вест да је сутрадан умро патријарх Варнава.
Димитрије Љотић се, на вест о "крвавој литији" обратио верницима у цркви Светог Ђорђа у Смедереву. У свом обраћању оштро је осудио употребу силе према свештенству и грађанима и још једном позвао посланике у Скупштини да не ратификују Конкордат.

И поред огромног притиска јавног мњења Скупштина је усвојила предлог ратификације Конкордата и послала га на коначну ратификацију Сенату. Када је влада почетком 1938. године покушала да ратификује Конкордат у Сенату, поново је избило незадовољство у јавности, па је Стојадиновић коначно био принуђен да 21. јануара 1938. обавести Архијерски сабор да је "овај и овакав законски предлог дефинитивно скинут са дневног реда".Овакав след догађаја допринео је даљем хлађењу односа између Димитрија Љотића и Милана Стојадиновића, који ће завршити Љотићевим хапшењем.



Извор: Линк

ЗБОР ПРОТИВ МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Долазак Милана Стојадиновића на чело владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935. године значио је недвосмислено приближавање југословенске политике и дипломатије силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић је обећавао да ће решити "хрватско питање" и лошу економску ситуацију у земљи. Иако је као политичар припадао десној опцији, Стојадиновић се није слагао са Љотићем ни по једном од тадашњих кључних политичких питања. Шта више, од првог дана своје владавине Стојадиновић се свом жестином свога апарата бацио на ЗБОР и на његове чланове. У својој брошури "Порука фашистичком шегрту" (Милану Стојадиновићу) Љотић је писао: "ЗБОР-у се, заиста, већ рад не да. У месецу јуну и јулу, од пријављених 212 зборова дозвољена су свега два, док су сви остали забрањени. Наши листови, да би могли излазити, морају да се штампају хајдучки. Ништа нас неће изненадити ако Стојадиновић испуни своју реч па нам и сам рад забрани."

Да је Милан Стојадиновић имао намеру да забрани рад ЗБОР-а види се из једне изјаве у којој каже: "ЗБОР је излишан. И да знате: кад бисте испунили све законске формалности, и више од тога, рад вам неће бити одобрен. ЗБОР мора бити забрањен! Сви други могу радити. Може Удружена опозиција: то су стара господа коју пуштам да раде слободно, наређујем да моји листови о њиховим састанцима пишу, па кад интересовање код света порасте, а ја само боцнем иглом, а оно цео њихов рад спласне наочиглед света, као дечији балон кад се пробуши. Али ЗБОР не може, јер то што ЗБОР хоће - и ја хоћу, а отуда ЗБОР-у нема места. Ја ћу најесен имати омладину униформисану и војнички обучену. А потом на изборе."

Димитрије Љотић је исцрпно доказивао и показивао да Милан Стојадиновић нити може нити хоће оно што је ЗБОР хтео. Стојадиновић је покушавао да подржава фашизам и националсоцијализам, али са погрешном проценом, пошто они нису настајали, као покрети, декретима одозго, него су израсли и јачали одоздо. Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да проучи Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: "Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу". Стојадиновић је, у међувремену, преко режимске штампе, Љотића етикетирао као човека који на скуповима глуми фирера и, како он каже, "када би још само имао политичку униформу са ременом и знаком "Љ" потпуно би имитирао Хитлера". Љотић му је на својим зборовима узвраћао називајући га вођом ненародне владе и оптужујући га да је и он учествовао у заверии против краља Александра.

Прогони ЗБОР-а су настављени, вршена су хапшења. Ухапшен је био и Димитрије Љотић, али рад и активност ЗБОР-а није замрла. У фебруару 1938. године, док су још трајали прогони ЗБОР-а, писао је Димитрије Љотић на адресу Милана Стојадиновића: "О, Милане Стојадиновићу, како си пак мала памет! Сва власт коју имаш и сва средства којима располажеш не могу нас спречити да идемо својим путем - путем ЗБОР-а. Забрањивао си нам зборове и листове. Хвала ти. Сам те Бог учи да нас оштриш. Јер нема ништа без преоштра мача. И ти нам га кујеш на ватри огромне борбе и оштриш на тврдим препрекама које нам постављаш на сваком кораку. Поручио си нам да ћеш нам забранити рад, да ћеш растурити ЗБОР. Ко је то још стихије могао свести у мала кориташца? Мисао ЗБОР-а је израсло из природе ствари, развила се пред твојим очима, пустила гране на све стране, нарочито међу омладином. И све твоје забране неће бити у стању спречити вихор наше младости надахнуте искуством. А растурити ЗБОР? Ти ниси у стању да растуриш бивше политичке организације, које по закону не постоје, и које животаре ту и тамо, а како мислиш да ЗБОР растуриш!

Дана 10. октобра 1938. године распуштена је Народна скупштина, а нови избори расписани су за 11. децембар исте године. Ови избори требало је да покажу колика је стварна политичка снага Милана Стојадиновића, али истовремено и колико је народ имао поверења у његове опоненте, који су указивали на све недостатке и грешке његове политике.

Извор: Ту

ИЗБОРИ 1938. ГОДИНЕ

Након што је 10. октобра распуштена Народна скупштина, расписани су избори за 11. децембар 1938.године. На самом почетку предизборне кампање Милан Стојадиновић је 18. октобра издао налог за хапшење руководства ЗБОР-а на челу са Димитријем Љотићем. Органи Управе града Београда упали су 26. октобра на састанак руководства ЗБОР-а у Његошевој улици бр.1 и ухапсили 32 збораша, међу којима и Димитрија Љотића. Присталице ЗБОР-а одмах су штампале летак у коме је писало: "Не заборавите да је крвави и пљачкашки режим ратног забушанта Милана Стојадиновића бацио у тамницу једног од најпоштенијих грађана Југославије, народног борца и мученика, ратника, носиоца листе ЈНП ЗБОР друга Димитрија Љотића." Због овог поступка праве предизборне кампање ЗБОР-а скоро да није било. Ипак, под притиском јавности, Димитрије Љотић и руководство ЗБОР-а ускоро су пуштени. Представници Удружене опозиције понудили су изборну сарадњу ЗБОР-у. Ова понуда значила је да га политичари из Удружене опозиције не сматрају фашистом. Након дужег колебања, Љотић је одлучио да поднесе самосталну листу.

Своју предизборну кампању Љотић је базирао на критици Милана Стојадиновића. У једном предизборном летку ЗБОР је оптужио Милана Стојадиновића за потписивање Конкордата, смрт патријарха Варнаве, распад Мале Антанте и убиство краља Александра. У једном другом летку Димитрије Љотић је бирачима поручио: "Самостално иступам зато што једини ја хоћу: 1) да уведем у Народну скупштину више од двеста сељака и седамдесет радника и занатлија по еснафима као народне посланике, 2) да са овим људима на чијим раменима почива ова држава донесем најбоље законе за сиротињу и најшире народне слојеве, 3) да извршимо правилну расподелу пореза јер је ово неправилно решење коштало имовине и живота толико наших синова, 4) да обезбедимо што сваки сељак и радник морају имати за живот а да му се не сме запленити за разне дажбине као што је до сада чињено да скапава од глади, 5) да ограничимо докле се може ићи у богаћењу и да капитал дозволимо само у домаћој индустрији као неопходност за развој исте, 6) да извршимо пренос капитала у домаће руке, 7) да вратимо у државу народни капитал, да укинемо министарске пензије на 518 министара колико их сада народ плаћа, 9) да изведемо на суд и осудимо свакога који је оштетио народну и државну имовину, 10) да се једаред зацари правда и поштење у овој држави. Ко хоће права честитог човека, доброг Краља и недељивост Југославије, нека приступи нашем покрету".

На изборе 11. децембра 1938. године изашле су три листе: Листа југословенске радикалне заједнице са Миланом Стојадиновићем као носиоцем листе, Листа Удружене опозиције са Влатком Мачеком као носиоцем и Листа ЗБОР-а са Димитријем Љотићем као носиоцем. Од 4.080.256 бирача на изборе је изашло 3.039.041 гласач (74,48%). Према званичним подацима листа Југословенске радикалне заједнице добила је 1.643.783 гласа (54,09%). Листа Удружене опозиције 1.364.524 гласа (44,9%) и Листа ЗБОР-а освојила је 30.734 гласа (1,01%). Према тадашњем изборном закону владина листа је добила 306 посланика у Скупштини, док је Листа Удружене опозиције добила 67 посланика. Листа ЗБОР-а остала је без посланика у Народној скупштини.

Листа ЈНП ЗБОР добила је по бановинама: у Дравској 1.132 гласа, у Дринској 3.806, у Врбаској 1.071, у Приморској 2.387, у Вардарској 133 гласа, у Савској 2.137, у Моравској 802, у Зетској 1.041, у Дунавској 17.291 и у изборној јединици Београд, Земун, Панчево 510 гласова.

И представници Удружене опозиције и представници ЗБОР-а имали су велике примедбе на ток избора, а посебно на резултате. И поред тога што је однео изборну победу Милан Стојадиновић није остао на власти јер је освојио релативно мало гласова у односу на оно што се очекивало. Смењен је 4. фебруара 1939. године, а нову владу је формирао Драгиша Цветковић. Смернице његове политике биле су решавање "хрватског питања" и тачно одређивање курса спољне политике Југославије. И по једном и по другом питању Димитрије Љотић опонирао је новој влади као и старој.



Извор: Овде

РЕШАВАЊЕ ХРВАТСКОГ ПИТАЊА

Договором између Драгише Цветковића и Влатка Мачека 26. августа 1939. године дошло је до склапања такозваног "хрватско-српског" споразума.У овом споразуму договорено је стварање бановине Хрватске, која би обухватала територије дотадашњих бановина Савске и Приморске, као и део Зетске, Врбаске, Дринске и Дунавске бановине. За првог бана Хрватске бановине изабран је доктор Иван Шубашић. За узврат, претставници Хрватске сељачке странке ушли су у владу Краљевине Југославије а Влатко Мачек је постао њен потпредседник.

Два дана касније, 28. августа ЈНП ЗБОР је издао саопштење по овоме питању. У саопштењу је речено: "Ни овим споразумом господин Мачек није могао бити натеран да призна Југославију за своју земљу, нити да јој призна судбински карактер, нити да призна судбинску повезаност Хрвата са Србима и Словенцима. Највише што је пристао да каже јесте да је Југославија "најбољи јемац независности и напретка Срба, Хрвата и Словенаца". Истина пак која сваком разумном бићу мора пасти у очи јесте да је Југославија једино, а не најбоље спасење наше. Јер без ње Хрвати и Словенци сигурно и потпуно, а Срби делимично губе своју независност. Али то господин Мачек није хтео или могао признати, јер би онда самим тим престала динамичност хрватског питања, а на то тешки хрватски грех неће и не може пристати. Колико пак вреди споразум рађен под таквим околностима, о томе нећемо говорити: то ће сутрашњица да каже".

Пошто у штетност споразума од 26. августа није успео да убеди владу, Димитрије Љотић се окренуо намеснику кнезу Павлу. Затражио је аудијенцију у којој би кнеза Павла упозорио на опасност у којој се налазила Југославија. Пошто је кнез Павле три пута одбио да га прими, Димитрије Љотић му је у току 1940. године упутио три отворена писма, која су изазвала велико интересовање у јавности. Ова писма су уједно била пуна критике на рачун кнеза Павла, што ће имати велике последице по будућност ЗБОР-а.

У првом отвореном писму послатом 22. фебруара 1940. године Љотић је критиковао тада у народу наговештавану смену курса политике у правцу Француске и Велике Британије. Образложење за овај став Љотић је правдао чињеницом да ове земље нису заштитиле ни Пољску ни Финску, а ни Србију 1915. године, иако су јој за то биле довољне само три дивизије. Друга критика односила се на рђаво стање унутар монархије. Сама идеја монархије је, по Љотићу, била у кризи, па се налазила у дефанзиви са малим бројем бранилаца. За то је превасходно кривио споразум од 26. августа. Предлагао је да се у војним оперативним јединицама налазе само Срби и хрватски и словеначки добровољци, а да остали буду само у радним четама.

Пошто је кнез Павле поново одбио да га прими, Љотић је отпочео жестоку политичку кампању против њега. Оптуживао га је да попушта федерализму. У писму се даље каже: "Више сте учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосиф Висарионович Џугашвили звани Стаљин. Данас народ лудује за "Русијом".Држава му је дала за пример. Предложио је кнезу Павлу да уради следеће: 1) да пресече пут бољшевизацији и расулу 2) да прекине одмах са хрватским експериментом 3) да изврши ново формирање оперативне војске.

При нападу Италије на Грчку октобра 1940. године Љотић је инсистирао на заузимању става дубоке неутралности. Највероватније под његовим утицајем, армијски ђенерал Милан Недић, који је тада био на дужности министра војске и морнарице, предао је 1. новембра 1940. године влади Цветковић-Мачек такозвани меморандум о стању у Југословенској Краљевској Војсци. Такође је тражио од владе политику дубоке неутралности. Кнез Павле је брзо реаговао. Већ 8. новембра Милан Недић је био принуђен да поднесе оставку на свој министарски положај, а стављен је и под присмотру.
Следио је нови потез југословенских власти, повучен 24. октобра, када је одлуком председника владе и заступника министра унутрашњих послова Драгише Цветковића, забрањено постојање ЈНП ЗБОР, а при томе је одобрење од 8.11.1935. године о начелном допуштању за оснивање овог покрета стављено ван снаге.

За повод је искоришћен сукоб између студената збораша и комуниста на Техничком факултету у Београду 23. октобра 1940. године.



Извор: Овде

ЗАБРАНА ЗБОРА

За упознавање прилика у којима се све ово одиграва, неопходно је поменути неколико чињеница. Италијанска авијација је 5. новембра бомбардовала Битољ. Тиме се земља нашла пред вратима рата. У таквој ситуацији и тензији, која је последица избијања рата између Италије и Грчке, група англофилски оријентисаних југословенских политичара (др Михаило Константиновић, др Бранко Чубриловић и др Срђан Будисављевић) извршила је притисак на принца намесника Павла (такође англофила) да елиминише све евентуалне пронемачке елементе. И пре догађаја на Техничком факултету државне власти су својим среским надлештвима наложиле да провере аутентичност потписа при оснивању општинских организација ЗБОР-а. У случају да ови потписи нису у складу са законом или их се потписници одричу, општинске организације требало је да буду забрањене. Управа Града Београда извршила је претрес Главног тајништва покрета ЗБОР у Његошевој улици 3. новембра. Избацила је из просторија све чланове и без икаквог писменог решења запечатила просторије и испред њих поставила жандарме.

У току октобра и новембра 1940. године полицијске власти похапсиле су више од 160 чланова ЗБОР-а. Између осталих, ухапшени су: Ратко Живановић, старешина Омладине ЗБОР-а, инг Сименон Керечки и Владимир Ленац, чланови Врховног страрешинства "Белих орлова", др Велимир Даниловић, председник Месног одбора ЗБОР-а у Београду, и други. Југословенске власти нису се усудиле да ухапсе и самог Димитрија Љотића, али су помно пратиле његово кретање. Ускоро је забрањена свака посета Димитрију Љотићу, а у његов стан уселили су се агенти. Када је Љотић протестујући тражио да му се саопшти да ли је ухапшен или није, одговорено му је да је слободан, али да се по наређењу тако мора поступати. Љотић је одмах напустио свој стан и отишао у Смедерево. Агенти полиције су га и тамо пратили. Међутим, по извештају агената управнику Града Београда, Љотић је већ пре 15. новембра "нашао начина да се изненада изгуби у непознатом правцу." По причи сведока, полицијске агенте који су вршили надзор над Љотићевом кућом успео је да заговори један збораш, тадашњи познати фудбалер. Док су се они одушевљавали догодовштинама са утакмица репрезентације, Љотић је изашао. Уточиште је нашао у једном женском манастиру у Срему. Управник Града Београда је 15. новембра послао радио-телеграм свим банским и полицијским управама и обавестио их да се Димитрије Љотић удаљио у непознатом правцу: "Умољавате се да наредите подручним властима да се за именованим енергично трага. У случају проналаска, ставите га под јаку стражу и о томе најхитније обавестите Управу Града Београда". Разлог свога бекства Љотић је правдао информацијом да је југословенски режим желео да га се реши тако што ће га послати у душевну болницу на посматрање.

Пошто је у судском поступку доказано да не постоји никаква законска форма којом би били, због догађаја на Техничком факултету, збораш били осуђени (јер су се борили против припадника једне забрањене странке) оптужба је преформулисана. ЗБОР је оптужен за велеиздајничко деловање. Против овог покрета формулисане су три оптужбе: 1) да је у сарадњи са министром Војске Миланом Недићем припремао државни удар да би се оборио тадашњи режим и завео десничарски режим који би се наслањао на силе Осовине, 2) да је радио на отцепљењу дела државне територије, 3) да је примао новац из Немачке.

Међутим, због неозбиљног доказног материјала до процеса није ни дошло. Збораши су у затворима малтретирани и тучени, а пошто није доказана превратничка завера збораши су делом протерани а делом упућени у концентрациони логор Брус (власти су то називале принудним боравком). Тамо су провели три месеца и најзад отерани у концентрационе логоре "радних батаљона" у Сребреницу, Ивањицу и Смедеревску Паланку. Последњи од збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. године.

Занимљиво је да се, и поред забране, билтен ЈНП ЗБОР штампао и био достављан лично кнезу Павлу, члановима владе и Управи Града Београда. У време највећег прогона збораша Димитрије Љотић је 25. децембра 1940. године упутио кнезу Павлу и треће писмо пуно горчине због поступања власти према ЗБОР-у. И ово писмо је остало без икаквог утицаја на став кнеза Павла. Прогон збораша је трајао све до пуча 27. марта 1941. године.



Извор: Ту

27. МАРТ

Пошто је Крунски савет 23. марта овластио председника владе Драгишу Цветковића да потпише приступање Тројном пакту, овај је то и учинио 25. марта у Бечу.

Димитрије Љотић изнео је том приликом своје мишљење везано за овај догађај: "Спољна политика Југословенске владе водила је земљу низбрдицом, а та низбрдица завршила је амбисом. На ивици овога амбиса израсло је дрво што се зове Пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за дрво које се зове Пакт. И сада он заједно са нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против Пакта лако ће то дрво престругати, али и кнез ће онда пасти у провалију, али и сви ми, и ви сви, заједно са њим. Политичка последица тога биће расуло државе".

У писму које је Димитрије Љотић 26. марта упутио епископу жичком др Николају Велимировићу и епископу далматинском др Иринеју Ђорђевићу (обојица су лично били против приступању Југославије Тројном пакту) Љотић их моли и опомиње: "... Према томе ја вас молим и преклињем да се са ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Када је већ Пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна чврстине и ауторитета влада која ће са једне стране Пакт поштовати, а са друге народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачуване. Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву одговорност за слом државни и народни, и пред Богом ћете испасти као они људи који траже славу не код Бога него код људи".

Када је овај апел био у рукама епископа, у Главној команди ваздухопловства у Земуну, довршаване су последње припреме за извршење пуча. Група југословенских официра је у ноћи између 26. и 27. марта извршила преврат. Влада и намесништво су свргнути, а на престо је доведен малолетни Петар II Карађорђевић. У преврат је активно била умешана британска обавештајна служба за специјалне операције (СОЕ), и то углавном преко пробритански оријентисаних политичара који су партиципирали у тадашњој власти.

Димитрије Љотић је, на почетку, сматрао да је пуч усмерен искључиво против Кнеза Павла, па се оваквом следу догађаја није противио. Ношен таквим размишљањем представник ЗБОР-а, пензионисани пуковник Милош Масаловић, дошао је у просторије нове владе и, у име ЗБОР-а, честитао ступање на престо Његовог Величанства Краља. Влада је Масаловића одмах реактивирала и поставила за команданта пешадијског пука Краљеве гарде.Љотић је у први мах прихватио савет епископа др Николаја Велимировића да уђе у нову владу. Позив на улазак у владу упутио му је и генерал Богољуб Илић.

Ни Љотић, ни други чланови ЗБОР-а нису првога дана били упознати са намером мењања политичког курса од стране ђенерала Душана Симовића. Када је пуч добио ново и стварно значење промене курса политике, Љотић је повукао своје одобрење око уласка у нову владу. Други разлог његовог не уласка у владу било је енергично противљење пробритански оријентисаних политичара у новој влади (Бранка Чубриловића и Михаила Константиновића).Касније су истакнути припадници ЗБОР-а давали различите изјаве о 27. марту. Збораш Станислав Краков говорио је да је пуч од 27. марта био непотребан, кобан, чак и злочиначки. Други љотићевац др Димитрије Најдановић рекао је да нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта: "Чудан је по глупости својој, политичкој глупости. Политичка глупост је ограниченост политичког видика и одсуство политичке визије".

Политичке последице пуча 27. марта 1941. године постале су кобне за Краљевину Југославију. На њену судбину датум 27. март ударио је завршни печат.



Извор: Овај

u istoriji ne postoje veći otpad i izrodi Srpskog naroda od Dimitrija Ljotića i njegovih.

(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")

Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета "Збор" Димитрија Љотића, тзв. љотићевци ("Српски добровољачки корпус"). "Збор" је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм "Збора" подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа (земљорадника, лекара, адвоката...) сразмерно њиховом учешћу у броју становника. "Збор" је учествовао на изборима 1935. и 1938. године, али добио је тако мало гласова да ни његов председник није ушао у парламент. Међутим, значај љотићеваца, као немачких људи од поверења, нагло расте са окупацијом Србије, свеједно што Љотић није узео ни једну функцију у окупационој управи, него је деловао из сенке. Према Предрагу Ивановићу, писцу књиге "Ко су љотићевци", Димитрије Љотић и Немци нису испоштовали трећи услов под којим се Недић прихватио положаја председника "српске владе". Била је то могућност да у случају потребе образује оружану силу од 50.000 људи ради завођења реда у Србији. Већ два дана по формирању владе, 31. августа 1941, генерал Недић је од Немаца затражио одобрење о образовању војске од 30.000 људи, али они су одговорили да толики број неће бити потребан пошто "Збор" организује одреде од својих добровољаца. За разлику од недићеваца, љотићевци су у потпуности били на следовању немачке војске.35
У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:
"Покрет "Збор" представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе... У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса ставио испред борбе против немачког Вермахта... Сврха Српског добровољачког корпуса (је у) искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу с Немачком. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и Драже Михаиловића."36
У првој тачки љотићевске заклетве говори се о "верној служби српском народу", али се већ из ставке два види њихов ратни циљ: "Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике Драже Михаиловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот."37
Мада се њихова пропаганда, као уосталом и немачка, јер је то било прихватљивије масама, највише усмеравала против комуниста, љотићевци су се ипак више борили против четника, пре свега зато што током већег дела рата у Србији није ни било већих комунистичких јединица.
Љотићевским корпусом је командовао бивши југословенски пуковник - а раније аустроугарски официр - Коста Мушицки. Љотић је касније унапредио Мушицког у чин генерала. Пошто је придобио само мањи број активних официра, Љотић је додељивао чинове активистима "Збора", од којих је најпознатији Марисав Петровић. Овакве команданте Дражини официри називали су "штука официрима", док су за љотићевце често користили термин "крџалије" (према арнаутским пљачкашким бандама, које су Турци употребљавали као своје помоћне одреде).
Свеукупно, Димитрије Љотић је лета 1943. године имао 3.200 војника,38 сврстаних у четири батаљона. Касније је формиран и пети батаљон, па је и бројно стање љотићеваца повећано. У последњој фази рата батаљони се преименују у пукове. Четири пука била су под командом немачке 104. ловачке дивизије, а један под командом 1. царског бугарског окупационог корпуса.
Љотићев корпус је, дакле, имао бројно стање као и један од већих четничких корпуса. Али, док је на пример мајор Драгутин Кесеровић увек могао да рачуна на свих 3-5.000 војника свог Расинског корпуса, са Љотићем то није био случај. Наиме, Немци су распоредили љотићевце по разним крајевима, јер су им ови, једини Срби од поверења, свугде били потребни као тумачи, познаваоци терена и домаћих прилика, и сл. Борбена вредност љотићеваца била је мала и због мешања партијске са војном организацијом. Сам Љотић, мада је имао чин пуковника, није учествовао у борбама, ни у овом ни у претходним ратовима (био је болничар). Историја не бележи ни једну битку љотићеваца. Без Немаца поред себе, водили су само мање борбе. А заједно са Немцима највеће су следећа три њихове борбе: септембра 1943. код Сече Реке против Црногорске четничке бригаде (доживели су тежак пораз), крајем фебруара 1944. против Горске краљеве гарде код Тополе (такође су поражени) и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
Тако, са војне тачке гледишта љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина. Један од њихових највећих злочина је убиство Симке Милетић, мајке мајора Драгослава Рачића, у селу Годачица испод Гледића лета 1944. године. Симка није хтела да бежи заједно са укућанима, рекавши да ни једна војска не дира бабе. Љотићевци су је сурово претукли и после неколико дана је преминула.39 Сарадња четника са љотићевцима, као на пример са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера. Димитрије Љотић је до краја живота веровао у немачку победу, што се види из његовог чланка "Нови рат", објављеног у званичном листу "Збора" "Наша борба" 7. априла 1945. године (погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији, истог месеца). У том чланку вођа "Збора" је предлагао Немцима да поведу герилски рат на својој територији, то јест да се боре до последњег:
"Немачка не може да положи оружје, она мора да се бори и она ће се борити при чему ће да проводи и развије принципе нове стратегије, оне чије су се контуре указале од 1941. године у Југославији. Услови, врло повољни, за то постоје, а први је услов да има ко хоће да се бори. Прво мора постојати вођство које хоће да се бори. Такво вођство Немачка има и у то нико не може сумњати..."40
У чланку "Иза тмастих облака сија златно Божије сунце", објављеном у славу Хитлерове окупације Чехословачке 1939. године, Љотић овако описује вођу Трећег рајха:
"Хитлер је оруђе Промисла Божијег. Али оруђе које се већ више зауставити не може до потпуног испуњења постављеног му задатка..."41


НАПОМЕНЕ
35 Опширније: П. Ивановић, Ко су љотићевци.
36 и 37 Зборник докумената, том XII, књига 3, 146-149.
38 Зборник докумената, том XII, књига 3, 147.
39 Према сведочењу аутору у породици Милетић.
40 Наша борба, 7. април 1945.
41 П. Ивановић, Ко су љотићевци, 34.

-----------------------------------------------------------------------------

Znači likovi sa nemačkog kazana, nikakvi borci, jednom rečju otpad

Postoji veci otpad. Komunisti i slicni levicari.

Ne mogu se komunisti ipak poreidit sa njima  ovo je sljam nase nacije

САБРАНА ДЕЛА ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

ДО КРАЈА УЗ ХИТЛЕРА

Априла 1945. савезничке трупе већ су биле дубоко на немачкој територији, нико није сумњао у исход рата, а и Хитлер је у том месецу извршио самоубиство. Љотић, међутим, остаје непоколебљив...
Ово што је Љотић написао тешко је уопште сврстати у неки жанр. Историја није, публицистика није, новинарство није, политика није, о науци не може бити ни говора, а књижевне вредности наравно нема

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Поједине књиге Димитрија Љотића читао сам још 1990. године, када су се први пут појавиле у Србији. Боље рећи, покушавао сам да их читам - ни код једне нисам издржао до краја. Сада ипак нисам одолео да макар прелистам његова сабрана дела у девет књига, која је прошле године објавила "Нова искра" из Београда.
Под утицајем једне управо прочитане књиге Светозара Милетића, најпре сам хтео да видим шта је Љотић мислио о нама Србима. Наиме, код Милетића су Србија, Српство, Срби - малте не свака друга реч. Већ на први поглед види се да је он сав живот посветио своме народу, његовом свеопштем бољитку и пре свега уједињењу.
Код Љотића, међутим, ствар стоји обрнуто. У његовим књигама Срби, Србија и Српство једва се и помињу. Погледах да нас није сакрио у наслову "Основни закон отаџбине". Кад, тамо је тема "југословенски народ". Љотићев "основни закон отаџбине" гласи: "Најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима Отаџбине". Нема сумње да је под "најбољим снагама" подразумевао себе и своје присталице, само што се гласачи са тиме никада нису сложили. Најбољи изборни резултат Љотићевог покрета "Збор" био је испод 30.000 гласова у целој земљи - колико на пример данас има један Грађански савез Горана Свилановића. Зато Љотић није дошао на власт док претходно његов страни ментор - Хитлерови Немци - није завладао Србијом. Као што је на пример Свилановићев Грађански савез, у наше време, под америчким притиском постављен на нека кључна места у држави.

НОВИ ПОРЕДАК И РУСИ
Љотић је, дакле, био проповедник југословенства, насупрот водећим српским интелектуалцима који су, бранећи се од последица те погубне идеологије, крајем тридесетих година прошлог века основали Српски културни клуб. Поређење између лидера Српског културног клуба, Слободана Јовановића, Драгише Васића и других, на једној страни, и Љотића и осталих Југословена на другој - неукусно је и правити. На крају крајева, Јовановић и Васић су били академици, а ово што је Љотић написао тешко је уопште сврстати у неки жанр. Историја није, публицистика није, новинарство није, политика није, о науци не може бити ни говора, а књижевне вредности наравно нема. Најтачније је рећи да Љотић, баратајући у најбољем случају просечним речником и просечним стилом писања, пропагира некакве идеологије. Поред југословенства, у његовим чланцима се провлачи критика Јевреја (у смислу да су они криви за многа зла), а на другој страни одушевљење Хитлеровим Новим поретком.
Веома је занимљиво Љотићево писмо једном високом функционеру Трећег рајха, где он саветује како победити Совјетски Савез. Писмо је послато децембра 1943, када су Хитлерова кола већ увелико ишла низбрдицом, а Љотић је, као што ћемо видети, веровао у победу нациста још и више од Хитлера.
Љотић најпре анализира узроке брзог немачког напредовања 1941. године. Тада се Руси заправо и нису борили, јер су у Хитлеровим трупама видели некога ко ће их спасти од нечовечног комунистичког режима. До прекретнице је, констатује Љотић на основу статистичких података са фронтова, дошло децембра 1941. године, када су Руси дефинитивно схватили да Немци нису дошли као ослободиоци, већ као освајачи. Грешка Немаца састојала се у томе што нису одмах основали нову совјетску, тј. руску, владу и прогласили повратак на стање од пре октобра 1917. године. У том случају бољшевике у Москви не би имао ко да брани, а Немци би брзо добили једног великог савезника и пријатеља.
Практично, Љотић је предлагао више дипломатско, а мање војно освајање Русије, а онда, када би до тог освајања једном дошло, њени огромни потенцијали могли би се употребити против "западне плутократије".
У овом писму Љотић наводи и како је раније многе Немце саветовао у овом правцу, али сви су га одбијали под за њега неуверљивим изговорима. Углавном, Немци, а специјално нацисти, нису били склони дипломатији, већ грубој сили.
Ова прича може бити занимљива и у нашем времену. Ми знамо оно што Љотић није сазнао - да су због таквих својих склоности Немци изгубили. Знамо такође и да ововремени Нови поредак дела управо супротно - дипломатија у првом плану, а сила у позадини. Када је, примера ради, Нови поредак нападао нашу земљу 1999. године, његови "гласноговорници" причали су управо оно што је Љотић саветовао ондашњем Новом поретку: како је њихов циљ ослобађање нашег народа од једног недемократског режима, помоћ огромним свотама новца чим тај режим падне ("пет милијарди долара чека на граници"), итд. После су извршили геноцид на Косову и Метохији, а у држави је завладала још већа криза.
Право поређење је, међутим, у наступу ондашњег и данашњег Новог поретка према Русији...

ЉОТИЋЕВИ САВЕТИ НЕМЦИМА
У сабраним делима је објављен и претпоследњи чланак Димитрија Љотића у листу "Наша борба" (како ће се, пола века касније, звати и гласило Југословена друге оријентације - црвене). Реч је о чланку "Нови рат" од 1. априла 1945. године. Недуго потом, 23. априла, Љотић гине у саобраћајној несрећи у Словенији.
Овај чланак показује како је Димитрије Љотић практично до последњег дана веровао у победу нациста. Савезничке трупе већ су биле дубоко на немачкој територији, нико није сумњао у исход рата, а и Хитлер је у том месецу извршио самоубиство. Љотић, међутим, остаје непоколебљив. Он је саветовао Немцима - свакако и приватно - да на својој територији поведу један масовни герилски рат. Занимљиво је да као пример великих могућности гериле наводи Србију, где је против герилаца, пре свега четника, управо он био немачка претходница. Тако сада посредно признаје неуспешност те своје борбе.
Герила, коју предлаже Немцима, трајала би до сукоба између Запада и Совјетског Савеза. Тај сукоб је, према његовим речима, већ тињао. Када букне, Западни савезници ће се обратити Немцима за помоћ, јер без њих, тврдио је Љотић, не могу да победе Совјетски Савез... Пре овога Љотић је, разуме се, подржавао и борбу Немаца против Западних савезника.
Било би занимљиво видети неки немачки одговор на овакве савете: борити се до последњег. Јер, ни Хитлер није био толики фанатик, већ је својим самоубиством спречио нове милионске жртве Немаца.

ЉОТИЋ И ДРАЖА
На крају девете књиге објављено је и неколико Љотићевих писама генералу Дражи Михаиловићу и потпуковнику Павлу Ђуришићу. Љотић је и једног и другог позивао у Словенију, где се он октобра 1944. повукао са Немцима. Сматрао је да у Словенији треба направити "нови Солунски фронт", затим позвати краља Петра Другог и прогласити слободну територију... Није баш јасно како је он то замишљао. Из контекста произилази да би Западни савезници, пошто ступе у савез са Немцима против Совјетског Савеза, узели у заштиту и тај слободни део Краљевине Југославије, а да би затим помогли у ослобађању целе земље од комуниста. Подразумева се да би они одмах послали краља у Словенију, чим би им се Љотић обратио са таквим захтевом...
Љотићев однос према Западним савезницима и Немцима у ово време био је поприлично конфузан. У једном писму Дражи он каже да су "позадина и бокови" тог новог "Солунског фронта" у Словенији "обезбеђени". Да ли је мислио на Немце или Западне савезнике - тешко је рећи. И једни и други су се налазили и у позадини и на боковима - Немци у повлачењу, Западни савезници у наступању... Дража је, наравно, Љотићев план сматрао утопијом. Из његових писама (која овде нису објављена), види се да је у тој последњој фази рата ступио у преговоре са љотићевцима само из једног разлога: да би извукао нешто муниције. Ни од тога, међутим, није било ништа. С друге стране, Љотић сам није ни помишљао да би он могао командовати неким трупама. Носио је чин пуковника, ко зна како стечен, али у борбама није учествовао. У Првом светском рату био је болничар, а у Другом нешто као политичар.
Било како било, Дражи није било ни на крај памети да се заноси утопијама Димитрија Љотића. Ђуришић га је, на жалост, послушао.
ГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА
На самом крају књиге објављен је подужи говор епископа Николаја на сахрани Димитрија Љотића. Одмах се види да је епископ Атанасије (Јевтић) у праву када тврди да је овај говор фалсификован. Јер, да један епископ Николај каже како је Димитрије Љотић био већи и од Илије Гарашанина, и од Јована Ристића, и од Николе Пашића - то једноставно није могуће!
Уосталом, из овог доба сачувани су сви документи који се објављују у књизи, само владикиног говора нигде нема! Биће да је владика, као и увек, говорио "из главе", а потом је неки новинар "Наше борбе", у којој је говор објављен, писао шта је желео...

П.С.
У једној књижари у Београду, где сам прелиставао сабрана дела Димитрија Љотића, питао сам да ли је неко купио макар један комплет. "Ма јок, шта ти је!" - одговарише зачуђено.

(БР. 262, ЈУН 2004)

Аутор: Милослав Самарџић


Izvor: Pogledi

 

Колико ми је смешно кад видим ове данашње гибаничаре, како се ограђују од Љотића и Недића.

Па тај Недић је све чинио да им Немци не јебу матер, што су могли да ураде одмах по отпочињању Дражиног устанка.