Nasilno uklanjanje i postavljanje vladara jedna je od konstanti istorijskog iskustva, koje u određenim sredinama zavisno od tradicije i kulture ima svoje specifičnosti. Ponavljanje ovakvih događaja pokazuje određen obrazac ponašanja čije je značenje zavisno od sasvim konkretnih istorijskih prilika i motiva počinioca. Shvaćen kao svojevrstan istorijski lajtmotiv, njegove pulsacije dolaze iz oblasti mita u kome često ponavljana priča o periodičnom ubijanju vladara ima nesvesne konotacije fiktivnog rituala koji se mogao i potvrditi u realnosti u periodima izuzetne krize.
       U narodnoj tradiciji i istoriji srpskog naroda veoma su izražena dva međusobno povezana mita. Prvi je mit o ubijanju starih, zasnovan na veoma raširenoj i sugestivnoj priči o ritualnom ubijanju starih članova zajednice, a drugi je laički i žutim žurnalizmom podgrevan mit, ispredan iz istorijskih događaja, o srpskoj sklonosti ka ubijanju vladara.
       Iako bez ikakvih realnih potvrda i sa sasvim jasnom porukom o nedozvoljenom vršenju takvog čina, mit o ubijanju starih, poznat u narodnoj tradiciji pod nazivom lapot, doslovnim i pogrešnim tumačenjem proglašavan je društvenim običajem ili društvenim pravilom. Na ovoj matrici vulgarnog tumačenja mita, stvoren je naučni mit čiji su odjeci upredani i u tumačenja istorijskih događaja vezanih za ubistva vladara. Međutim, osim uopštenog značenja promene vlasti, svaki od događaja ubijanja vladara u srpskoj istoriji različito je motivisan i u određenom istorijskom kontekstu ima različito značenje.
       Sukobi očeva i sinova za presto obeležili su i našu srednjovekovnu istoriju. Odnos Dušana prema Dečanskom, možda najbliže ocrtava brutalnost edipovskog scenarija, čije pojedine niti prepoznajemo u našoj istorijskoj i mitskoj prošlosti. Međutim, već Lazareva smrt na Kosovu ima sasvim drugo značenje protumačeno kasnije kao svojevrstan samožrtveni čin. Karađorđevo ubistvo je motivisano potrebom da Miloš kao novi vladar osigura svoju vlast, dok je atentat na Mihaila Obrenovića bio pokušaj državnog udara. Ubistvom Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin izvršen je dinastički prevrat, a ustaški atentat na kralja Aleksandra u Marselju pokazaće svoje pravo značenje u potonjim godinama. Oduzimajući kralju sva dotadašnja prava i zabranivši mu povratak u otadžbinu, nova komunistička vlast ga je, u stvari, simbolički ubila.
       U ovom kontekstu i ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića ima sasvim konkretno istorijsko i aktuelno socio-patološko značenje. Budući da su pomenuti događaji nasilnog učvršćivanja i promene vlasti različito individualno i grupno motivisani, nemoguće je govoriti o našoj sklonosti ka ubijanju sopstvenih vladara, a još manje povodom atentata na premijera izvoditi zaključke o nekoj srpskoj nacionalnoj osobini vezanoj za ovakvo ponašanje.
       Ubistvo Đinđića je poslednje u čitavom nizu nasilnih smrti srpskih vladara u bližoj i daljoj prošlosti. Njegova smrt samo još dublje otvara neka od bolnih pitanja našeg nacionalnog bića u trenutku naše uvećane životne i egzistencijalne neizvesnosti. U ambijentu ubrzanih društvenih i ekonomskih reformi, osenčenih prelazničkim, odnosno tranzicionim teškoćama, ubistvo mladog premijera u punoj životnoj snazi, ozračenog nadom u uspeh i optimizmom koji je prenosio na druge, ima sasvim određenu težinu u sredini koja se pokazala nedovoljno zrelom da ovaj zločin spreči.
       Dok je u tradiciji stvorio autentičnu priču sa snažnom porukom o zabrani ubijanja starih, srpski narod nije u savremenoj kulturi uspeo da formira kulturni obrazac koji bi ga zaštitio od brutalnog političkog nasilja izraženog i u povremenim ubistvima svojih vladara. Iako je nasilno prekidanje Đinđićevog života uzrokovano neposrednim izvršenjem zločina, razlozi i motivi koji su rukovodili indirektne učesnike da organizuju i naruče atentat pokazuju da je njegova uspešnost rezultat kombinacije zločinačkog profesionalizma i amaterskog obezbeđenja koje nije sprečilo kriminalce u organizovanju i izvršenju ubistva.     
     
       BOJAN JOVANOVIĆ,
       ETNOLOG


Izvor: NIN

Karađorđe je potekao iz siromašne porodice. Stupio u službu manastira Krušedola, a krajem iste godine je učestvovao u neuspelom austrijskom napadu na Beograd.

Za vreme austrijsko-turskog rata borio se u zapadnoj Srbiji i tada je stekao dragoceno vojničko iskustvo, koje će primeniti u Prvom srpskom ustanku.
Ustanku je prethodio krvavi obračun Turaka sa najviđenijim Srbima, poznat kao "seča knezova".

Godine 1804, 2. februara održan je narodni zbor u Orašcu, na kome su ugledni narodni predstavnici iz Šumadije izabrali Karađorđa za vođu ustanka.

Od marta meseca iste godine Karađorđe se u službenim dokumentima potpisivao kao "vožd", "pervi predvoditelj", "vrhovni vojvoda", "komadant od Serbije".

Pobede i početak Rusko-turskog rata krajem 1806. prisilile su Turke na pregovore o miru. Potpisan je takozvani "Ičkov mir", po kome je Srbija trebalo da postane vazalna kneževina Turskog carstva, vezana samo plaćanjem godišnjeg danka i držanjem u Beogradu jednog carskog predstavnika.

Karađorđe je bio vrhovni vožd srpski u periodu 1804-1813.
Godine 1813. Turci su pokrenuli veliku ofanzivu i uspeli su da slome otpor ustanika na Moravi, Drini i Timoku.

U jesen iste godine Karađorđe i najistaknutije srpske vojvode su bili prinudjeni da prebegnu u Austriju.
Tajno je došao u Srbiju u julu 1817. godine kako bi se dogovorio sa Milošem Obrenovićem o zajednickoj akciji. Medjutim, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Naređenje je izvršeno u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u mestu Radovanju kod Smedereva.




Dva puta je nosio titulu Kneza Srbije i to u periodima 1839-1842 i 1860-1868.
Mihailova vladavina započela je 25. juna 1839. kada je njegov otac Miloš abdicirao u Mihailovu korist.
Mihailov prvi deo vladavine je okončan nakon pobune koju je vodio Toma Vučić Perišić.

Na čelo kneževine Srbije došao je Aleksandar I Karađorđević, nakon čije smrti se Mihailo ponovo vratio na tron.
Mnogo zreliji i sposobniji za vladavinu zemljom pred velikim unutrašnjim i spoljašnjim izazovima, Mihailo je zabeležen u istoriji kao prosvećeni apsolutista.

Desetog juna 1868. na Mihaila Obrenovića je izvršen atentat. Zavera nikada nije do kraja razjašnjena.




Aleksandar je upamćen kao najkontroverzniji srpski vladar.
On je ujedno i poslednji vladar iz dinastije Obrenovića.

Isto tako Aleksandar je ubijen kao dvadesetsedmogodišnjak te je dosta teško doneti sud o njemu kao vladaru u odnosu na ostale ljude u ovom tekstu.
Aleksandar Obrenović je sin Milana Obrenovića nakon čijeg je abdiciranja 1889 i postao Kralj Srbije.
Kako je te 1889. godine bio trinaestogodišnjak njegova majka Natalija je bila njegov regent.

1893. godine Aleksandar se proglašava punoletnim i preuzima kraljevsku vlast.
Naredne godine on ukida liberalni ustav iz 1889. godine i vraća prethodni iz 1869. godine.

Šest godina kasnije Aleksandar se ženi Dragom Mašin (o kojoj se isuviše mnogo pisalo ili ekranizovalo).
Aleksandar je podario Srbiji novi ustav koji je predvideo dvodomu skupštinu.

Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin je ubila „Crna Ruka“ jedanaestog juna 1903. godine. Nakon što su zverski izbodeni noževima i umotani u zavesu, njihova tela su bačena sa terase dvora koja je gledala na nekoliko veleposlanstava tadašnjih evropskih zemalja.

Pretpostavlja se da je ovakav zverski čin dugo nakon ubistva kraljevskog bračnog para nastavio da prati Srbiju kao jedan od najtamnijih momenata u njenoj istoriji.




Poznatiji je još i pod nadimkom „Ujedinitelj“.
Vladao je Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca (1921-1929) i Kraljevinom Jugoslavijom (1929-1934).

Školovao se u Ženevi i Sankt Petersburgu. Iako je bio mlađi brat Princa Đorđa, preuzeo je kraljevski tron s obzirom da je Đorđe nakon nekoliko skandala izgubio poverenje političke javnosti da je sposoban za tu funkciju, te je se odrekao.

Tokom Balkanskih ratova vodio je I armiju u nekoliko pobedničkih bitaka.
Aleksandar je postao regent 1914. godine nakon što mu je to odobrio njegov otac Kralj Petar Karađorđević („Oslobodilac“).

Prvog decembra rođena je Kraljevina SHS.
Aleksandar I je postao Kralj novostvorene države nakon smrti svoga oca 1921.
Usled narastajućeg uticaja nacionalizma Aleksandar Karađorđević je izvršio ustavne promene i zemlju podelio na banovine (neetnički odredljive), na taj način gušeći nacionalne aspiracije.

Ubijen je u Marseju, tokom državničke posete, i to je prvi atentat zabeležen kamerom. Zahvaljujući tadašnjem televizijskom žurnalu Pathé, ovaj snimak je obišao čitav svet i Srbija (Jugoslavija) je po treći put bila centar sveta.




U septembru 1987. godine Stambolić je postao predsednik Srbije. Kao mentor i bliski prijatelj Slobodana Miloševića podržao ga je u kandidaturi za mesto na čelu KP Srbije.

U februaru 1988. godine Ivan Stambolić je opozvan sa mesta predsednika i smenjen Petrom Gračaninom.
Nakon toga se povukao iz političkog života i sem u nekoliko intervjua nije se pojavljivao u medijima.

Ivan Stambolić je nestao 25. avgusta 2000. godine.
Njegovo telo pronađeno je zakopano na Fruškoj Gori nakon akcije „Sablja“ 2003. godine. Za ovo ubistvo osuđeni su pripadnici službe državne bezbednosti republike Srbije. Politička pozadina još uvek nije poznata.




Zoran Đinđić je ubijen ispred zgrade Vlade Republike Srbije 12. marta 2003. godine.
Njegovo ubistvo je poslednje u nizu političkih atentata u našoj zemlji.

Zoran Đinđić bio je prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Republike Srbije.

Rođen je u Bosanskom Šamcu.
Srednju školu završio je u Beogradu, kao dete vojnog lica čija je sudbina da stalno bude u pokretu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, ali je kao jedan od studentskih vođa brzo pobegao u Konstanc (Nemačka).

U Konstancu je 1979. godine doktorirao kod svetski priznatog filozofa Jirgena Habermasa (koji je sada poznatiji u Srbiji više zbog činjenice da je bio Đinđićev mentor, nego zbog svog dela).

Zoran Đinđić se vratio u Srbiju 1989. godine da bi predavao na Univerzitetu u Novom Sadu. Naredne godine je učestvovao u osnivanju Demokratske Stranke, da bi postao njen predsednik 1993. godine.

Četiri godine kasnije, nakon studentskih protesta i protesta koalicije „Zajedno“ zbog krađe lokalnih izbora, Zoran Đinđić postao je prvi demokratski gradonačelnik Beograda (znam da ovo posebno pogađa Nebojšu Čovića) nakon II Svetskog Rata.

Na tom mestu nije ostao dugo usled unutar koalicionih trvenja.
Za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine i nakon ubistva Slavka Ćuruvije, Zoran je pobegao iz Srbije u strahu za svoj život (što su učinili i mnogi drugi lideri opozicije).

Pred savezne i predsedničke izbore u SRJ septembra 2000. Đinđić je postao menadžer kampanje za novonastalu koaliciju DOS.
Od maja do septembra te godine podrška DOS-u se gotovo utrostručila, što usled ogorčenja na režim SPS-a, što usled odlične kampanje DOS-a.

Nakon petog oktobra 2000. Demokratska Opozicija Srbije postepeno je zauzimala vlast na svim nivoima, da bi nakon decembarskih izbora iste godina imala većinu i u republičkoj skupštini.

Početkom 2001. godine Zoran Đinđić je postao predsednik Vlade Republike Srbije.
Na brojna ministarska mesta došli su nestranački eksperti školovani van prostora Srbije (Vlahović, Đelić, Pitić...)

Zoran Đinđić je pokušao da reformiše Srbiju i da istovremeno raskine vezu sa burnom prošlošću tokom prethodnih petnaestak godina.

Slobodan Milošević je uhapšen i izručen međunarodnom sudu u Hagu za vreme njegovog mandata, počela su prva suđenja za ratne zločine nad nesrpskim stanovništvom, ali je prvi i pokrenuo pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije.
Bio je i prvi visoki državni zvaničnik u svetu koji je posetio kompaniju „Microsoft“ i dogovorio zajeničku strategiju sa ovom kompanijom kao partnerom u obnovi javnog servisa Srbije.
Magazin „Time“ ga je još 1999. godine proglasio jednim od najznačajnijih političara 21. veka.

Prvi poznati pokušaj atentata na Zorana Đinđića desio se na novobeogradskom delu autoputa, kada je Dejan Milenković Bagzi pokušao da automobil u kome se nalazio predsednik vlade skrene sa puta gde bi na njega pucali iz antitenkovskog naoružanja već pripremljeni atentatori.

Drugi pokušaj je, na žalost, bio uspešan.
Na Zorana đinđića pucao je Zvezdan Jovanović, pripadnik „Crvenih beretki“ i usmrtio ga jednim snajperskim hicem (pravo kroz srce).
Ovo ubistvo pokrenulo je najveću akciju u istoriji policijskih službi u Evropi. Na kraju krajeva, tako je u jami ispunjenoj krečom pronađeno telo Ivana Stambolića.
Rešeno je na desetine ubistava, otmica i raznih kriminalnih dela.

Možda sve ovo dobija veći smisao kada se zna da je pre samo nekoliko dana neko pokušao da oskrnavi nadgrobni spomenik Zorana Đinđića.
I, na kraju, evo najboljeg citata:
„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države.“ 21. februar 2003. godine


Izvor: Student

Краљеубиство је, нажалост, појава која је присутна међу Србима. Од поновног успостављања модерне србске државе, само од руке сопственог народа страдало је неколико србских владара, а убијали су их и непријатељи. Било да се радило о властољубљем мотивисаним атентатима, попут оних у којима су животе губили миропомазане србске главе Карађорђевића и Обреновића, до мафијашких обрачуна комунистичких бараба и атентата на председника Владе Србије, Зорана Ђинђића, такви случајеви штетили су читавом народу и пред Богом и пред људима.

    Убиство сопственог владара, нарочито ако се ради о миропомазаној глави народног монарха, носи са собом губитак Божије милости и благодати, као и националне части пред другим народима. Не може се пркосити Божијим законима, који нам стриктно забрањују подизање руке на Његове помазанике, и очекивати Божија помоћ у било ком делу. Исто тако, не може се градити иоле међународно респектабилно друштво, док исто то друштво нема респекта према својим вођама. На страну то што је већина србских владара страдала управо од србске руке, грех је одузети живот и туђинском владару, чак и окупатору, осим у борби; у боју у којем се до победе може стићи само чојством и јунаштвом, без заседа и пуцњева у леђа.

    Од тренутка када је Новаковић подигао секиру над главом Карађорђа Петровића могло се наслутити да Србство није на добром путу, што се касније показало апсолутно тачним. Након што су антиевропски револуционари у Француској 1792. посекли главу Лују XVI, изврнути систем вредности запљуснуо је Европу. Тај систем вредности, који је за циљ имао потпуно уништење органског, сталешког, друштва, ослањао се највећим делом на макијавелистичку тврдњу да циљ оправдава средства, што је главе коштало и србског Вожда. У том атентату није обезглављен само народни вођа, већ и сам народ.

    Човеку не треба диплома медицинског факултета да зна како је самоубиство последица тешког психичког поремећаја, исто тако му не треба диплома теолошког факултета да зна како је самоубиство једини грех без опроштаја. Психологија тврди да онај ко једном покуша извршити самоубиство обично тај покушај понавља док не успе у својој суманутој намери. Примери убистава србских владара, од стране србског народа, у суштини и нису збир неколико убистава већ једног, колективног, самоубиства. Србски народни организам константно пуца у сопствену главу, што је јасан показатељ опасног психичког поремећаја у том организму.

    Наравно да Срби нису једини народ који болује од ове тешке болести, нити су, што је још тужније, редак случај. Али је људски и поштено да се најпре вади брвно из сопственог ока, како би се могло указивати на трн у туђем. Тако и Србе, посебно србске родољубе, интересује првенствено лечење сопственог организма, како би се могло помоћи и осталима. Када неки организам, у овом случају наш народни, пати од психичког поремећаја, јасно је да треба лечити главу. Као што је својевремено упозоравао старац Митрофан Хиландарац, криза елите обавезно значи и криза нације.

    Како излечити психу једног народа? Једноставно, колико и психу појединца. Након што се констатују симптоми и одреди о каквом се проблему ради, треба применити одговарајућу терапију. Како смо већ раније установили да се у нашем случају ради о кризи елите, те да, као и већина европских народа, патимо од рецидива Француске револуције, решење може бити само стварање нове елите и поновна успостава здравог система вредности. Како је за реакционизам исувише касно намеће нам се решење унутрашње револуције, борбе са сопственом палом и огреховљеном природом, борбом за боље личности, а тиме и боље друштво.

    Решење лежи у појединачном преображењу сваког од нас, као и у колективном, народном преображењу. Обновом сталешког монархизма долазимо до окружења у којем је могуће остварити здрав друштвени поредак, без самоубилачких нагона.



Извор