Broz na meti Staljina
  12.04.2003

Piše: Đuro Zagorac

POSLE Titove smrti, Žeželj je tvrdio da je, uz pomoć Jefte Šašića i Aleksandra Rankovića, osujetio pokušaje 23 atentanta na vrhovnog komandanta. O svima njima je vodio beleške i ostavio evidenciju. O nekima je i za života progovorio...
Staljin, odnosno Sovjeti, dugo su Broza imali na meti. Znajući da često dolazi i boravi na Brionima, angažovali su u pomoć i Italijane. U jednoj takvoj prilici, voz se zaustavio u Divači, i dok je prebacivan na kolosek za Pulu, Žeželj je dobio alarmantnu poruku. Odmah je reagovao, a Broz i pratnja su morali napustiti vagone i posedati u automobile...
Tito je negodovao, dobro je istresen na lošem putu. Tek na Brionima, ljutom kao risu, Žeželj je sakupio snagu da mu priđe, uz bilijar odobrovolji, i pokušao da mu objasni...
"Beži k vragu... Neću da te vidim", reagovao je Broz.
Žeželju je isticalo vreme, žurio je da se sa svojim momcima vrati na kopno. Maskirani, bez reči, žurili su prema Pazinu. Tu su, oko jednog mostića, napravili obruč i polako ga stezali...
- Ruke uvis! - prodro se gromoglasno Žeželj!

MINE ZA PLAVI VOZ
BEZ ispaljenog metka uhvaćeno je i razoružano dvanaest momaka. Odmah su demontirali i tri mine koje su postavili i koje su bile namenjene Plavom vozu...
- Kako je Broz reagovao?
- Vrlo ozbiljno!
- Kako su okončali atentatori?
- Nema mesta ni pretpostavci!
Beograđanin Vladeta Maksimović angažovan je bio za prvog Brozovog arhitektu. Nije Maksimović projektovao nijednu kulu, ali jeste stolicu za maršala. A to je bila stolica. Izrađena u španskom Savarola stilu, imala je po jednu ručicu sa strane i ravan naslonjač, obložen kožom... Zahvaljujući i ovoj stolici, Tito je ostao prav kao strela, a kičma bez deformacija. Tražio je da mu se ova stolica donosi i na brod "Galeb", za duga putovanja.
- Dobro si mi ovo izradio - pohvalio je Tito Maksimovića, posle prve probne vožnje Plavim vozom.
A to je bio voz... Broz ga je najviše i najradije koristio za putovanja po zemlji. U kompoziciji, koja se razdvajala na tri dela, nalazilo se dvanaest vagona sa različitom namenom, rezidencija na šinama.
Deset godina posle Titove smrti, Savezna vlada je odlučila da voz proda, jer je njegovo mirovanje postalo vrlo skupo. Koliko li je tek koštao dok je bio u voznom stanju?
Dok Plavi voz nije izrađen, u Mariboru i Smederevskoj Palanci, Broz je koristio kraljevski vagon - salon Karađorđevića.
- Taj vagon-salon nije sačuvan, rashodovan je. Inače, nije bio mnogo udoban, mnogo se tresao - pričao je Maksimović.
Koliko je bilo pokušaja atentanta na Broza, još niko nije tačno utvrdio. Izuzev Žeželja, ostali ađutanti nisu podneli "raport". Bilo je, zna se, i onih koji su i avion iznajmljivali, da bi mu došli glave.

U ŠACI AĐUTANTA?
S OBZIROM na "totalno obezbeđenje", kontrolu terena i ljudi, "proslaviti" se mogao neko samo iz njegove okoline. Tako su, na primer, stručnjaci za bezbednost, primećujući uklanjanje Rankovića, konstatovali da je Tito izožen upravo takvoj opasnosti. On je, tvrdili su, bio u šaci svog ađutanta, Luke Božovića. On ga je mogao ubiti, kidnapovati...
O tako uopštenoj opasnosti, zaveri u Apisovom stilu, samo Božović se izjasnio:
- Tako nešto nisu mogli da govore zdravi ljudi, već samo bolesni. Posao, koji sam obavljao za druga Tita, bio je moj partijski zadatak i profesionalna obaveza, koju sam časno obavljao.
Sa smrću doživotnog predsednika i maršala, zamukli su pokušaji atentata. Kolektivna predsedništva, državno i partijsko, sa po devet članova, nisu više ni opasni ni atraktivni, a odstraniti ih svih osamnaest, bez državnog prevrata, zaista bi bio uzaludan trud.
Tek nastupanjem na scenu novih-starih republičkih lidera, bara se uzburkala.
A tek pojava Slobodana Miloševića u Srbiji...
Mlad (49), uredan, dostojanstven, odvažan, sa izraženim ponosom i prkosom, sa očinskom zabrinutošću, u njemu su mnogi uočili pojedinca, jačeg od svih iskušenja i sa osloncem na slavnog prethodnika na ju-nivou.
"Drug je Tito ustao iz groba
sad se zove - Milošević Sloba...!"
Slobo, Slobodo!
"Sloboda je rodila Srbiju", govorio je NJegoš, sa nadom da će je ona doneti u Crnu Goru.
Preko jedne ličnosti, NJega, dakle, ispoljavala se vekovna težnja naroda. Još u 17. veku, jedan od francuskih putopisca uočio je to stremljenje. Na čelu svakog seljaka, koji se krišom pomaljao, "pisalo je sloboda"!
Mnoga braća su zavidela bratu Srbinu, na Slobi, naravno. Da Srbi njega nemaju...

NERAZJAŠNJENE MISTERIJE
U KNJIZI "Velika breša", britanski eksobaveštajac, Ričard Tomilson, objavio je svedočenje kako mu je bilo ponuđeno da učestvuje u "Planu za ubistvo Miloševića", koji su zajednički sačinili britanska služba MI-6 i američka CIA. Ričardovom nezainteresovanošću bio je iznenađen njegov "stariji drug", nosilac plana, koji ga je i zapitao:
"A zašto ne bi učestvovao? Znaš da smo mi sa Jenkijima zajedno radili na likvidaciji Hitlera... Sadama..."
Ono što ovo svedočenje čini još zanimljivijim jeste i dodatak:
"Kasnije, kada je poginula princeza Dajana, zaprepastio sam se - koliko je ta tragedija u tunelu bila nalik scenariju atentata na Miloševića."
Ubrzo, posle objavljivanja Tomilsonove knjige, u Atini je došlo do misteriozne pogibije Engleskinje Suzan Meri Aristidi. NJu je raznela sopstvena bomba, u sopstvenom automobilu. Uporni grčki novinari - uz pomoć policije, naravno - uspeli su da otkriju da je Suzi agent upravo MI-6, ekspert za sofisticirane eksplozivne naprave. Bila je uključena u međunarodnu grupu aktivista u ratovima na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
Raznim zaverama se, naravno, uvek i špekulisao.
Svaki normalan čovek oseća starh. Ako je već tako, zašto ne pripretiti, radi, opet, ostvarenja političkog interesa? Ako ništa drugo to ga čini nervoznim, izlaže troškvima i mogućnostima da se sam spotakne. Mnoge od pompeznih zavera, unapred najavljivanih, najčešće su obmanjujuće, preti se nečijom likvidacijom, kao godinama Fidela Kastra i Gadafija, a stvarni interes je suprotan, da oni opstaju jer su slabi protivnici.

RAKETA U - SOBI
"NIKO nikad nije pokušao da ubije Slobodana Miloševića; on je uvek bio dobro zaštićen. Dojava i najava atentata je bilo, ali su se sve na kraju pokazale lažnima, on je uvek bio dobro zaštićen, tako da niko nije mogao ni da ga prisluškuje..."
Ovo je svedočenje Radmila Bogdanovića, njegovog prvog ministra policije. Ovo je, međutim, važilo do sredine 1992. kada je Bogdanović pod pritiskom opozicije podneo ostavku. Ispostavilo se da je Milošević upravo bio ranjiv u komunikacijama; Hrvati su ga, a američkoj koprodukciji, prisluškivali...
U vreme NATO odmazde, Milošević je bio "ciljni objekat". Raketa mu je, tako, ušetala u privatnu - nekad Titovu rezidenciju i sve raznela. E, to već nije bila samo pretnja...
Milošević je bio prepušten slobodnom odstrelu.
Ko u tome uspe ili u drugom obliku isporuči Hagu, obećavana je nagrada. Nagrade za ubistvo Miloševića iznosila je desetostruko više od Nobelove nagrade za mir!
Marko Agbaba, Titov vozač, prisećao se kako im je on govorio, dok su trenirali da se snađu pri pokušaju atentata: "Ništa vam to ne vredi, ako je CIA odlučila..:"


KUKU, PREDSEDNIK SE DAVI
A, evo jednog "atentata", tačnije, neuspelog pokušaja koji se dogodio u "rajskom vrtu", u Karađorđevu. Kada se Tito 1971. obračunao sa liderima maspoka Mikom Tripalom, Savkom Dapčević Kučar..., nemački mediji su javili da su "hrvatske glave posečene u Karađorđevu, staroj srpskoj prestonici..."
Karađorđevo je bilo nešto što je Milošević prvo nasledio od Tita. Tu je vodio i tajne razgovore sa Franjom Tuđmanom.
To mesto je izuzetno za lov, sport, sve lepo i neobično. A što je privuklo njemu čoveka koji se sportom ne bavi, koji ne lovi, ne igra i ne traži partnera za tenis...? Ni ergela, ni jahanje nisu mu bili neki naročiti izazov.
Kupanje i brčkanje u Brozovom bazenu bila mu je omiljena rekreacija.
Tako, krene Milošević u omiljeno Karađorđevo i najavi brčkanje na temperaturi od 30 stepeni Celzijusa. Kako su oskudice pogodile i ovo rajsko mesto, domaćini su se polomili da obezbede čistu vodu i zadatu temperaturu.
Zagazi predsednik u bazen, bućne se, i odjednom, dobije strahovite napade kašlja i gušenja...
Kuku, predsedniče - odjekivale su tužbalice.
Domaćini i obezbeđenje dobili su drugu vrstu napada: dozivaju lekara, zapomažu, predsednik se guši...
Radnici i šef su se pravdali da su samo stavili malo više hlora, da bi se postigla čistoća.
Sutradan, međutim, armijskoj službi bezbednosti je stigao zvanični zahtev kojim se traži i odgovor - Ko je stajao iza ovog kupanja?

JOVANKA SA PIŠTOLJEM
VEČE uoči čuvenog Brionskog plenuma (1966), u radnom kabinetu "Bele vile" razgovarali su: Tito, Ranković, Gošnjak, uz malo udaljenijeg, generala Petra Bandića Pepe.
Uz više nevidljivih osoba nalazila se i Titova supruga Jovanka, pritajena iza debele zavese. Jovanka je imala pri ruci pištolj i od straha, tresla se zajedno sa njim.
Bila je životno uplašena; da joj "zlikovci" ne ubiju muža!
Tito, neupeli pokušaj atentata