Завера милијардера: Број становника се мора смањити

«Светски поредак» нови, рецепти - стари

СВЕТ | Александар САВЧЕНКО

Тек после дезинтеграције СССР Билдербершки клуб се могао концентрисати на то како да човечанство претвори у глобалног најамног радника

Паре имају чудну одлику: када њихова количина у джепу индивидуума достиже величину од милијарде, оне на посабан начин почињу утицати на његово мишљење. И из неких разлога најбогатији људи планете постају најревноснији борци за идеју нултог раста светске економије и смањења становништва Земље. То смањења на рачун оних народа који су својим ропским радом милијардерима стварали богатство, а сами још нису успели да испробају макар нормални живот, а камо ли онај презасићен задовољствима.

Могли би смо и да не верујемо информацијама које повремено објављују медији о затвореним сусретима представника светске елите, на којима се доносе одлуке којима се милијарде људи осуђују на изумирање не само у ратовима или од глади него и као резултат коришћења специјално створених вакцина или намирница са генетички модификованим организмима. У свест људи имплантује се идеја о непотребности породице као темељне ћелије друштва и стимулишу "игре" педерастије и трансексуалаца. И све зарад тога да се смањи број становника на планети до нивоа који би осигуравао радну снагу за предузећа која припадају "елити", али од „рлите" не би изискивао трошкове за одржавање "непродуктивног" дела човечанства.

Уосталом, медији су медији. И новинари морају да се прехране, а скандалозне теме за њих су шанса за добијање премија. Али је на свету живео човек коме баш и није требало да пред смрт пише своју последњу поруку човечанству да на Западу постоји "програм (који) располаже огромним финансијским средствима (...) у светским размерама, пошто може рачунати на подршку моћних центара економског утицаја, посредством којих се намећу услови земљама, које се налазе на путу развоја. (...) Они гађају у саме основе људског морала и усмерени су на породицу, пропагирају моралну сведозвољеност. (...) Није ли то такође нови облик тоталитаризма, који се крије под видом демократије" (1).

Ове речи припадају Јовану-Павлу Другом, чија је књига "Сећање и идентитет" објављена марта 2005. године, две недеље пре смрти понтифика. А предсмртним порукама може се веровати.

КОГА ЋЕ ПРВОГ ПОД НОЖ Дилеме нема, одавно је време да се раст становништва стави под контролу, светску производњу треба приводити норми која не би допуштала да се рабе ресурси и дивљачки убија земљиште, као што се то данас чини, и то бесповратно. Међутим, желимо да питамо: а ко је за то крив?

Судећи према многобројним публикацијама, кривцима за то што се црпе резерве руде, нафте и гаса из земље и риба у океану, а такође зато што индустрија загађују атмосферу и воду, а плодно тле се користи за узгајање биљака које се прерађују у биогориво, означени су пре свега народи Африке и Азије, од којих многих живе у сиромаштву и глади (2).

Зато дајте да погледамо - ко заправо вади и користи те ресурсе? Прецизније, ко их вади? Зна се, (раде то ти исти Африканци и Азијати), али у које земље одлази туђе богатство, ко то богатство тамо прождире, прерађује и одбацује у виду смећа, хемикалија и отровних гасова у земљу, воду и ваздух? Наведимо бројке.

Обзиром да највише о прождрљивости човечанства галаме амерички милијардери, узмимо САД као полазну тачку. До почетка 2009. године на Земљи је живело 6,6 милијарди људи. Од тога на САД отпада 307 милиона. Према том показатељу САД су међу државама света одмах иза Кине и Индије, а величина коефицијента сумарног наталитета у САД од 2,1 детета по жени је највећа међу развијеним земљама.

Испада да је удео Американаца у саставу човечанства - 4,65 одсто. Притом је удео САД у дневној потрошњи нафте у свету 22,33 процента (3). На графикону то изгледа овако:

Иза САД следи десетина светских лидера по потрошњи нафте. Али на том списку САД су значајно испред осталих.

Слично је и у вези са потрошњом електричне енергије по глави становника у целини. На пример, Американац у просеку троши онолико енергије колико двојица Јапанаца или шесторица Мексиканаца, 13 Кинеза или 31 Индус, 307 Танзанијаца или 370 становника Етиопије (4). А притом граница САД са Канадом пролази на ширини у дијапазону од украјинског Љвова до Абхазије, што значајно смањује потребу за енергетским ресурсима за грејање станова у зимско време у односу на северније регионе, на пример Украјине или Русије.

Прво место у свету САД заузимају и по потрошњи природног гаса - 22,2 одсто (5).

САД највише од свих загађују атмосферу са СО2 (20,62 одсто) само као резултат потрошње природног гаса, да и не говоримо о сагоревању течног горива у моторима аутомобила и авиона (6).

Американци дневно троше хране у величини од 815 милијарди калорија, што је отприлике за 200 милијарди калорија више него што је прописано медицинским упутствима. И само тих сувишних 200 милијарди калорија било би довољно да се дневно снабде намирницама још 80 милиона људи (две Украјине). Међутим, житељи САД свакодневно избацују 200 хиљада тона јестивих производа набављених и неупотребљених.

Просечни Американац користи сваки дан 159 галона (612 литара) воде у време док половина човечанства живи са 25 галона дневно (96 литара) (7).

Поставља се питање: можда забринути због незадрживе потрошње светских ресурса, милијардери су и почели водити политику нултог раста? Уосталом, нису Африканци и Азијати први пошли под нож "светске владе".

ЗАШТО СУ СЛОВЕНИ ПРВА ЖРТВА? Ефектно би било почети чланак о завери милијардера против човечанства уз цитирање речи гвоздене леди Маргарет Тачер о томе да је за СССР довољно да има становништва у величини од 15 (према једној варијанти, а према другој 50) милиона људи. Аутор је одлучио да провери где је и када то изјавила бивши премијер Велике Британије. И да ли је то уопште то рекла? Тим пре што неки новинари те речи приписују Джону Мејджору, који је Тачерку заменио на премијерској функцији.

Дуго лутање по лавиринтима Интернета у трагању за изворном информацијом на коју су се позивали разни аутори цитата завршили су се потпуним фијаском. Прецизније, сви трагови воде ка руском публицисти аутору књиге "Зашто Русија није Америка" Андреју Паршеву. Како је објаснио сам Андреј Петрович, он је, својевремено проучавајући енглески језик, слушао на радију говор Маргарет Тачер. "Тамо је директно речено да у СССР треба оставити 15 милиона људи, али је то речено увијено: као совјетска економија апсолутно није ефикасна, постоји тек нен мањи део који је ефикасан и који заправо има право на постојање. У том ефикасном делу запослено је свега 15 милиона људи. Такав је смисо Тачеркине изјаве, која је потом интерпретирана на различите начине ( 8 ).

Али оставимо питање о бројкама и правилности интерпретације речи британске баронесе на савести Паршева, тим пре што енглески језик у то време он и није знао баш најбоље. Судећи према говорима гвоздене леди, које је брижљиво сабрао Фонд Маргарет Тачер (хттп://www.маргареттхатцхер.орг/спеецхес/дефаулт.асп), она је заиста сматрала да је тек 15 одсто становништва СССР било ангажовано у сфери ефикасне производње (оних 50 милиона људи). Рад осталих за совјетску економију био је непрофитабилан (каткад чак губиташки). Међутим, из овога се може извести и следећи закључак: могло би се човеку и завртети у глави од тога колико је економски систем Совјетског Савеза био потенцијално ефикасан.

Ефикасан рад 15 одсто његових грађана било је довољно да СССР обезбеди више-мање прихватљив ниво живота, да се омладини осигура високопрофесионално и притом бесплатно образовање, да се осваја космички простор, да се одржавају моћне оружане снаге једнаке са Западом, и уз то још да се прехране и заштите десетине других земаља које су желеле (у овој или оној мери) да граде социјализам. А шта ако би совјетска економија радила макар са 50 одсто свог потенцијала?!

Сада, после две деценије, очигледно да је управо СССР стајао на путу "светске владе" ка глобалној доминацији, која је била могућа само у случају да се најпре дезинтегришу а потом и ликвидирају на мапи националних држава које бране своје народе од пљачки, истребљења или поробљавања иза којих стоје светске олигархије. Друга жртва постали су Словени Југославије.

КЛУПСКИ ЖИВОТ СВЕТСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ Не чуди што је до распада СССР западна политичка и финансијско-индустријска елита (условно говорећи, „светска влада") била забринута за свој опстанак у историјској перспективи. Интернет-сајт "ПублицИнтеллигенце" (хттп://публицинтеллигенце.нет/) даје могућност да се анализирају спискови учесника и дневни ред заседања Билдербершког клуба, чеда Дејвида Рокфелера, од 1958. до 2005. године. На тим затвореним конференцијама најбогатији и најутицајнији представници светске елите разматрали су круцијална питања свог опстанка (9).

Из садржаја програма билдербершких седељки види се да су се до 1992. године пракично све теме сводиле на „совјетску опасност" и начине како да јој се са стране Запада супроставе. После дезинтеграције СССР и неколико година међународног хаоса повезаног с тим догађајем „светска влада" се најзад могла концентрисати на то како да искористи могућности које јој се отварају како би човечанство претворила у глобалног најамног радника, који би радио много, јео мало и уопште не би сметао „елити" да ужива у животу.

Тако је, на пример, у јуну 1995. године на заседању Билдербершког клуба у Бургенстоку (Швајцарска) прво питање било - „Шта сада мисли да ради НАТО?". Потом су разматране глобалније теме: „Има ли посла за све?", „Атомизација друштва: утицај нових технологија на политичко понашање", „Наш дневни ред за СТО и Светску банку", „Поуке нове финансијске кризе" и, најзад, већ сасвим отворено - „Практични кораци ка бољој глобалној управи и бољим глобалним правилима" (Працтицал степ стоwардс а беттер Глобал Говернанце анд Рулес). Треба истаћи да појам "Рулес", употребљен у дневном реду билдербержана, у енглеском језику има неколико значења: не само "правила" или "норме" него и "владавина", "доминација". Том контексту одговара и једно и друго.

Од 1996. године Билдербершки клуб почео је разматрати теме "Расна хармонија", "Свет без граница", "Глобализација", "Нова економија" итд. У време постојања СССР "светска влада" је себи допуштала такве теме, али само у виду футуристичких фантазија. А сада, осетивши секомотније, "елита" је осетила укус тога што је села на шију човечанства и крило "светског радника" утакла своје позлаћене подупираче. Пут ка томе је отворен. Чинило се - живи, Америко, и радуј се. Али није дошло до тога. "Хранимо ли ми много сувишних уста?", питала се по ко зна који пут "елита", па и сама због тога замало да изгуби апетит.

Проблем сувишног становништва планете и помањкања природних ресурса није нов. Још је 1798. године енглески свештеник Томас Малтус објавио књигу са дугим насловом - уобичајеним за то доба - "Искуство о закону становништва или излагање прошлог и садашњег утицаја тог закона на благостање људског рода, уз прилагање неколико истраживања о нади у елиминацију или ублажавање причињеног им зла". Аутор књиге је израчунао да број људи расте геометријском прогресијом, а обим средстава за њихову егзистенцију у аритметичкој. Отуда је, према његовом мишљењу, потребно да човечанство има границе количинског раста јер у једном тренутку неће бити способно да се обезбеди довољним количинама намирница.

Малтус је закључио да човечанство може да спречи хипотетичку катастрофу једино на два начина: или путем сузбијања раста становништва помоћу повремених ратова, гладомора и масовних епидемија или чак преласком људи на суздржавање у потрошњи, што изискује режим преосмишљавања циљева њиховог постојања са аспекта морала, а то је сумњиво.

У току два последња века идеје Малтуса надахњивале су многе научнике и политичаре, па је 1968. године малтузијанство постало уједињујућа идеја за групу представника светске политичке, финансијске и научне елите, која је основала Римски клуб. Нјегов циљ био је настављање истраживања у том истом духу и израда препорука за спасење човечанства. Притом и иза Билдербершког клуба и иза Римског клуба вири фигура Дејвида Рокфелера.

Чудним стицајем околности стварање Римског клуба, на челу са марксистичким ренегатом Аурелијем Печеијем временски се подударило са моћним успоном левичарског покрета у Западној Европи, који се претворио у реалну опасност по владајућу класу и америчке интересе на европском континенту. То наводи на мисао да је "светској влади" било потребно "страшило" које би образовани део становништва, нарочито омладину, одвлачило од борбе против светског капитала, усмеривши њихову револуционарну енергију на другачије колосеке. Али није све тако једноставно.

По наруджбини Печеија, одреднице неомалтузијанства у савременом тумачењу изложио је 1970. године амерички творац теорије системске динамике Джем Форстер, а годину дана касније у популарнијој форми учинио је то његов ученик Денис Медоуз, чија књига "Границе раста" су и до данас својеврсни манифест Римског клуба.

Компјутерски модел који су понудили аутори прогнозира колапс светског социјално-економског система у 21. веку уколико човечанство не предузме кораке у правцу смањења нивоа потрошње ресурса, затим загађења средине и увођења ефикасне контроле наталитета. Мада је потом тај модел подвргнут критици због недовољних параметара, коришћених за адекватну математичку анализу, у целини се прогнозе оправдавају иако вероватно не и у временским оквирима.

Од тог времена чланови Римског клуба су у више наврата промовисали своје извештаје у којима упозоравају човечанство на наилазећу катастрофу (10). Та страна делатности Римског клуба је свакако донела позитивне резултате. Она је допринела расту друштвених покрета који се баве заштитом природне средине и формирањем својеврсног еколошког погледа на свет на светском нивоу. Међутим, као што је Маркс својевремено извео далекосежне закључке из чисто економске анализе, тако и аутори извештаја Римског клуба нагињу ка политичким закључцима, које нуде човечанству као универзални лек. Поимањим коначних циљева (нереалних, или реалних, није важно) "страшила" Римског клуба не помажу толико научна сазнања покојног Аурелија Печеија, колико његова аутобиографија, коју је објавио 1977. године под насловом "Лјудски квалитети".

КОМЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ СМЕТАЈУ ДА ЖИВИ? И без компјутерског моделирања јасно је да, ако човечанство буде (у најширем смислу) толико ждрало, загађивало и размоножавало се, неће далеко стићи. Који је излаз такође је јасно: те три компоненте живљења треба ограничити разумним оквирима и живети по разуму, како би се мајци природи омогућило да се репродукује. Међутим, занимљивом се чини политичка компонента препорука Римског клуба, коју Печеји излаже у својој аутобиографији. Она се укратко своди на следеће.

Док буду постојале националне државе, међу њима ће се одвијати надметање у нивоу економског развоја, а то значи и конкуренција за овладавање ресурсима. Конкуренција води у трку у наоружавању, која опет захтева интензивни развој индустријске производње. Све топредставља један од детерминишућих фактора, који доприносе нерационалној потрошњи ресурса.

Излаз из такве ситуације, према мишљењу Печеија, може бити у томе што ће се власт над светом предати транснационалним корпорацијама, које тобоже оптимално користе природне ресурсе, обезбеђују боље услове за рад, финансирају истраживања у области нових технологија, имају средства за прераду отпадака итд.

Да ли због непознавања карактера делатности транснационалних корпорација, да ли због покушаја да људима "посоли" мозак, тек Печеји тврди да је "социјална одговорност савременог производног система постала толико доминирајућа да већ не може бити поднета као жртва мотивима профита. (...) Испада да је први захтев који се подноси сваком предузећу заправо његова друштвена, социјална корисност, на коју може бити оријентисана и његова доходовност, а не обрнуто" (11).

Истина, бивши марксиста се ограђује и каже да савремене транснационалне компаније, попут Дженерал-Моторса, Сименса, Фијата, Нестлеа, Тојоте, Чејз Менхетн банке, "Ројал бенк оф Канада" и других - иако их обично сматрају вишенационалним - у ствари су националне компаније и банке, које имају разгранате пословне операције у иностранству", и то са великим уделом учешћа државног капитала земаља у којима су регистроване. Зато, "у случају настајања криза или конфликата вишенационалност сличних монопола брзо испарава" (11).

С тим у вези и "зарад тога, да би (...) отворио нову етапу развоја односа између транснационалних предузећа и националне државе", Печеји предлаже да се "уведе ненационални статус за компаније, које послују у међународним размерама, на пример, да се оне ставе под окриље Уједињених нација" Тојест, да се у сфери индустријске производње релизује оно што је већ урађено у сфери финансија (ММФ, Светска банка), трговини (СТО), производњи прехрамбених роба и фармацеутике (Прехрамбена и пољопривредна организација ОУН и Светска здравствена организација, које по свету шире семена генетички модификовцаних биљака и вакцина, које онемогућавају мушкарцима и женама да зачињу децу (12).

Нарочито је штетним за човечанство први председник Римског клуба сматрао за сада још важеће право држава да поседују и располажу својим природним ресурсима, што је гарантовано у Повељи о економским правима и обавезама држава (усвојеној у Генералној скупштини УН 1974. године). Према његовом мишљењу, "природни ресурси су заједничко наслеђе целокупног човечанства (...) јер нема ни моралног принципа ни природног закона из којих би проистицало да такви ресурси припадају овој или оној нацији на чијој су се теритоирији нашли. Међутим, управо та случајна расподела ресурса на Земљи доприноси распиривању међународних конфликата, па чак и освајачких ратова" (11).

Дакле, види се да су аутори чланка позивање на изјаву гвоздене леди црпели из часописа "Фореигн Аффаирс" (2005). У њему се најпре Јулија Тимошенко потреса зато што је за време председниковања Владимира Путина тобоже 26 одсто "високих представника режима (...) у некој фази служило у КГБ или структурама које су замениле тај ресор", па зато "приоритети садашњег Кремља нису демократија и људска права, већ поредак, власт (...) и обнављање међународног утицаја земље". Она затим наглашава да Русија, имајући 16 одсто светских резерви гаса, мало чини на пољу истраживања и разраде нових налазишта и не допушта страним компанијама да то учине. И зато савесна ученица Джорджа Сороса (13) саветује: "Ако Запад и, пре свега, Европа желе да осигурају сопствени економски процват и економску безбедност, они морају тражити од Русије оно што она за сада није спремна да понуди својевољно" (14) Ни више ни мање.

Морамо се невољно замислити. Можда би требало рећи: хвала Богу да Русија за сада још постоји као национална држава и да међу њеним "високим представницима режима" још увек има оних из специјалних служби, а не само чубајса и ходорковских?

То да националне државе сметају "светској олигархији" да стави под контролу све природне ресурсе и фактички поробе човечанство лепо објашњава у свом интервјуу амерички политичар и издавач часописа "Еxецутиве Интеллигенце Ревиеw" Линдон Ларуш: "Олигарси се највише плаше савремених националних држава. Они су навикнути да комуницирају са људима као са стоком без мозга, која покорно иде камо је терају. Али у 20. веку та "стока" је, као прво, почела стицати прилично образовање, а као друго, она се расплодила захваљујући достигнућима савремене медицине. На крају се власт олигарха нашла у опасности. Штавише, разабравши се у погледу реалног уређења владајућег система, људи ће хтети да униште власт олигарха. Зато владајућа светска олигархија, с једне стране, није заинтересована за раст становништва јер, што је више образованих људи, тим је теже управљати њима, а, са друге стране, она смишља нова средства за заглупљивање људи. Ето, због чега се тако шири ниска масовна култура, ето зашто се сада у целом свету смањује лествица образовања и спроводи политика ограничавања наталитета..." (15).

Дакле, можда народи бившег СССР нису случајно постали жртва плана за смањење становништва планете? Можда се територија чисти за нове газде? Механизам је покренут. У Украјини нема ко да га заустави, а и не намерава да то учини, по свему судећи, јер они најутицајнији олигарси су или у саставу или се налазе под утицајем такозване Међународне кризне групе (Интернатионал Црисис Гроуп), где се, заједно са Соросом, Бжежинским и Ходорковским (16), налазе, на пример, и зет другог председника Украјине и један од најбогатијих људи Европе Виктор Пинчук. Он, како кажу (или Сорос?), финансира неке политичаре који претендују на високе функције у украјинској држави. Међу њима су, према гласинама, и Арсениј Јацењук, лидер партије „Фронт промена", и власник фонда слаткоречивог имена „Отворена Украјина" (по аналогији са Фондом за отворено друштво Джорджа Сороса).

У духу препорука познатих мудраца, фондови Пинчука и Јацењука баве се трагањем и припремом младих лидера, који би у будућности требало да постану намесници „светске владе" у Украјини. А Пинчук још бави и пропагирањем такозване савремене уметности излажући у свом арт-центру главе крављих трупова сачуване у формалину под називом „Исус и ученици" (види фотографију).

Овакво коришћење „уметности" као средства за претварање људи у бездушне створове такође постоји у препорукама које су угледале светлост дана пре више од једног столећа. Тим пре што приказ Светих Апостола у виду мртвих крављих глава сасвим кореспондира са једним од главних задатака које су поставили мудраци - свом снагом у борбу против православних Словена.

Цитираћу још једном шта је рекао Линдон Ларуш: „...владајућа светска олигархија (...) смишља средства за заглупљивање људи (...) шири се ниска масовна култура (...) снижава лествица образовања".

Могу ли у Русији да зауставе тај механизам? Има наде ако се зна да Англо-Саксонцима није пошло за руком да ставе под контролу руска недра помоћу Ходорковског, а само неколико дана после хапшења тог олигарха - иако под измишљеним изговором - лагано су стали на реп чеду Сороса у Москви - Институту Отвореног Друштва (Тхе Опен Социетy Институте). Међутим, вирус у телу Русије је остао. Сорос вам је као АИДС: потребно је предузети превентивне мере да је не зарадите. (Узгред, украјинским фондом за борбу против АИДС руководи супруга поменутог Виктора Пинчука.)

Фонд се углавном бави рекламирањем презерватива, али ни једном речју не помиње улогу такозване геј-заједнице у ширењу АИДС, тојест не помиње педере. Судећи према томе да број ХИВ-инфицираних расте, а наталитет у Украјини пада, деловање Фонда показује се ефикасним управо на овом другом правцу. У крајњој линији, тако тврде украјински противници легализације бракова међу педерима. Недавно је Министарство правде Украјине регистровало Свеукрајинску друштвену организацију лезбијки, гејева, бисексуалаца и транссексуалних људи - Савет ЛГБТ организација Украјине. У статуту Савета је речено да су главни циљеви његове делатности: "Постизање пуне грађанске једнакости за лезбијке, гејеве, бисексуалце и транссексуалце у Украјини, (...) супростављање апидемији ХИВ (желе ли то они да се боре против ХИВ?; прим. аут.); стварање политички и социјално активне ЛБГТ заједнице..." (17).

Последњи предлог у цитату из статута је нарочито интересантан. Тешко да се може сматрати да су права те групе у Украјини узурпирана ако је она, судећи према публикацијама у штампи, широко заступљена међу високим чиновницима и парламентарцима. Може бити да је циљ "стварања политички и социјално активне ЛБГТ заједнице" управо у оном на шта је упозоравао Јован Павле Други? Педери се претварају у "јуришне одреде" Новог светског поретка?

А онда у будућности Украјину не чека "наранджасти", већ "плави" Мајдан. На чему Украјинцима аутор и честита. Уосталом, то вам је као крик душе. Као код понтифика. Он је знао шта иде уз шта.

1. Удео Американаца у становништву Земље 2. Удео САД у потрошњи нафте у свету

Доле – десет светских лидера по потрошњи нафте. Али и на том списку САД су далеко испред осталих

http://srb.fondsk.ru/news/2011/03/10/svetski-poredak-novi-recepti-stari.html