Пре двадесет година просечни залогај жвакао се двадесет пута, данас га прогутамо пошто смо вилицу померили само два или три пута



Нова књига доктора, педијатра и правника Дејвида Кеслера, некадашњег шефа Америчке управе за храну и лекове, бившег декана угледних медицинских школа на Јејлу и Универзитету Калифорније „Крај преједања: Преузимање контроле над незаситим америчким апетитима“ привлачи посебну пажњу иако је тржиште већ презасићено литературом о исхрани, дијетама, брзој храни и епидемији дебљине. Вероватно је то стога што, уз стручне анализе појединих мешавина оличених у висококалоричној брзој храни, др Кеслер открива многе психолошке замке опасне зависности. Не само немоћни зависници, како назива нацију са неутољивим апетитима, већ и власт, и корпорације морају да промене културу која је довела до најопасније савремене болести у Америци.

После гостовања у овдашњој независној књижари „Политикс енд проз“, где га је са великим одобравањем дочекала интелектуална вашингтонска елита, која посећује ову кућу ради дијалога о најактуелнијим савременим проблемима, Кеслер је у разговору за „Политику“ укратко изнео главне тезе свог најновијег рада, и одговорио на наша питања.

У чему је моћ хране, кад јој се америчка нација, а и остали свет, тако послушно покорава и без глади остаје незасит? Ви тврдите да смеша соли, шећера и масти изазива неку врсту зависности?

Ми данас у ствари једемо „одраслу храну за бебе“: Пре двадесет година просечни залогај жвакао се двадесет пута, данас га прогутамо пошто смо вилицу померили само два или три пута. Залогај склизне надоле, као усисан, и то је јако стимулативно. Он је натопљен сољу, шећером и машћу а то је као да га тобоганом убацујете из уста у утробу. Стимулисани сте, он у тренутку нестаје, и ви тражите још.

Ко је ту главни злочинац, со, шећер или маст?

У есеју „Демонтажа шејка од ваниле“, са мојим колегама са Вашингтон стејт универзитета, поставио сам ово питање. Одговор је компликованији иако се може рећи да је шећер главни организатор. Али уз масноћу то постаје здружени подухват. Ако ти дам коцку шећера то те неће нарочито стимулисати. Али ја јој додам масноћу, текстуру, мирис, паковање, температуру и боју, поставим је на сваком кутку и направим климу да је сасвим прихватљиво да се шејк од ваниле пије (он се свакако не жваће) уз дружење, ти ћеш се навићи. Ми једемо на хаотичан и неорганизован начин и при том нас на сваком кораку чекају изазови.

Научна спознаја „преједања“ се променила у последњим деценијама?

Многи и данас мисле да се гоје због „успореног метаболизма“. Али улога метаболизма у гојазности је, ако је и има, мала и безначајна. Оно што вас тера да једете и кад нисте уопште гладни јесте ваш мозак. Шездесетих, тежина је била релативно стабилна. Између двадесете и четрдесете добили бисте покоји килограм. Између шездесете и седамдесете бисте је изгубили. Данас, тежина се са сваком годином повећава.

Шта је заједничко људима који се свакодневно преједају?

Губитак контроле, одсуство воље да се одупреш храни, одсуство осећања ситости, тешкоћа да се престане са једењем, размишљање о храни између оброка. Чак и док једу, они размишљају шта ће следеће да поједу. Дете до треће године има уграђен систем регулације, ако се преједе за један оброк, касније у току дана јешће знатно мање. Али ако га стално стимулишеш комбинацијом, она запоседа његов мозак, и почиње преједање…

Кеслер у својој књизи не нуди инстант рецепт или дијету. Нација мора да се излечи од опсесије, а то захтева групну терапију у којој свако има своју улогу.



Izvor: Politika