Милутин МИЛАНКОВИЋ: Успомене, доживљаји и сазнања – одломци



Одрастао сам у старој српској породици, која је избегла из турског царства и настанила се у Даљу у доба када је то место, и, исто тако друга два (Бело брдо и Борово), насељено српским избеглицама и дато у властелинство аутономне српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији. У тој насеобини преживели су моји преци преко два века. У њиховим домовима очувало се, предањем, писменим и материјалним сведочанствима, толико успомена о њиховом животу да сам га могао пратити све до у Чарнојевићево доба…

Тај део српског народа, одвојен државним границама од осталих својих сународника, живео је својим засебним животом. Но упркос тим границама, Дунаву, Сави и Кордуну, духовне везе Срба аустријске монархије са осталим деловима српског народа биле су врло јаке, и ти „пречански“ Срби играли су значајну улогу у духовном и културном развитку целога Српства, а нарочито ослобођене Србије. Нововека књижевност и уметност Срба, основа њихове духовне заједнице, никла је и процветала с оне стране Саве и Дунава, и из тог расадника пресађивана је у ослобођену Србију. Оданде дођоше у Србију први наставници њених школа и положише онде темеље и осталим васпитним заводима и просветним установама. ..

Моји преци претплаћивали су сваку српску књигу и часопис и у својим домовима имали библиотеке које су обухватале скоро целу нашу књижевност онога доба. Учествовали су активно и у том књижевном препороду. У њиховим домовима била је заступљена и наша ликовна уметност прве половине деветнаестог века дванаестином платна наших старих сликара: Павла Ђурковића, портретисте Вука, Лукијана и митрополита Стратимировића и Јована Исајловића млађег, портретисте кнеза Михаила, Димитрија Давидовића , Вучића Перишића и других знаменитих Срба. У тим старим домовима чувао се и цео породични архив, збирка рукописа, писама и докумената, старих сто година.

Уједињењем нашег народа у јединствену државну заједницу завршена је историја војвођанских Срба као засебног дела нашег народа, али због значајног удела што су га они имали у целокупном културном развитку нашег народа вредно је знати и забележити каквим животом су живели и како су се подигли до оног степена просвећености који им је омогућио ту њихову улогу. Живећи у страној држави, повезани у целину само својом црквом, њихово национално обележје и дубоки осећај припадности своме народу и његовој духовној заједници гајио се и развијао у њиховим домовима и породицама. ..

Живео сам у духовном средишту свога народа, у пријатељству са скоро свим нашим истакнутим научницима, књижевницима и уметницима, а са страним научницима стајао сам у живој преписци. Тако сам имао прилике да изблиза пратим сва збивања на том културном пољу, а особито она која се одиграше у крилу мога народа.

***

Било је то у пролеће 1909.године када професор Хлавинка допутова у Беч, учини ми посету и упита ме да ли бих се одазвао позиву да дођем за професора будуће Велике техничке школе у Загреб. Оставља ми се избор да ли ћу узети катедру механике или армираног бетона. Дочеках га врло љубазно и у пријатељском разговору са њиме проведох два часа. Али му не могох дати дефинитиван пристанак, већ му рекох да о томе морам још размислити и да ћу му писмено доставити свој одговор.

Није ми се ишло у Загреб због тамошњег Рауховог режима, али је предлог комисије, како ми га је доставио Хлавинка, био у таквом облику и пријатељском духу да га не бих могао одбити напречац. У недоумици како да поступим, написах писмо Богдану Гавриловићу, у којем му изложих целу ствар и замолих га за савет.

Од Богдана добих овај телефонски одговор: „Не обавезујте се  ни на шта док од мене не добијете опширнијег писменог обавештења.“

Подуже сам  морао чекати на Богданово писмо. У њему ми јављаше да би ме Филозофски факултет Београдског универзитета радо видео у својој средини, тим пре што је катедра примењене математике упражњена. Но како на Београдском универзитету постоји нумерус клаусус, тј.тачно одређен и ограничен број професорских места, могао бих на тај положај доћи само као ванредни професор. Годишња плата таквог професора је три хиљаде и три стотине динара. Изгледи на аванзман су због онога нумеруса веома малени. Но поред свега тога Богдан се нада да ћу се одазвати том позиву, јер познаје моју љубав за науку и свој народ. А катедра примењене математике је као поручена за мене. На њој ћу наћи све услове да развијем своје способности и одужим се своме народу. Нека му, дакле, јавим да ли бих примио тај позив, па ћу бити изабран за ванредног професора Београдског универзитета. Михаило Петровић и Јован Цвијић поднеће такав предлог Филозофском факултету и нема сумње да ће бити прихваћен.

Размислих, не питајући никога, шта да радим. Мој будући материјални положај био би, према ономе што сам га имао у Бечу, права сиротиња. Запитах се да ли бих се под таквим приликама, навикнут на много боље, снашао у животу. Не бих ли болно осетио огромну разлику између великога Беча и малог Београда. У Бечу сам се васпитавао, развијао и стекао сва признања. Да ли ћу их наћи и у новој средини?

Лутајући по лабиринту таквих мисли , нађох се, као пред капијом која би ме извела из њега, пред овим питањем: „Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи?“ Та расуђивања изведоше ме из недоумице. Одговорих Богдану да ћу се примити ако будем позивом изабран.

***

Трећи октобар 1909. Леп јесењи дан. Из куће свог деда Мите, у малој Мишарској улици Београда, пођох на своју нову дужност и крочих у нов живот. Но већ при том првом кораку умало се не спотакох на старој неравној калдрми тадањег Београда. Али ме то не обесхрабри, та знао сам да пут ка слави води преко џомби и трња – тако ми је, а речима: „per aspera ad astra“, писао Богдан Гавриловић када ми је саопштавао да ме Филозофски факултет београдског Универзитета позива у своју средину.

Ондашњи главни град Србије био је још мала и неугледна варош. Нисам ни помишљао да га упоредим са главним градом Хабзбуршке монархије у којем сам дотле живео. Али сам ипак осетио да сам из отмене, но остареле вароши дошао у неугледну, но младалачку. Па као да сам се тиме и сам подмладио. То осетих у још јачој мери када стигох у универзитетску зграду и нађох се међу својим новим колегама. Дочекаше ме као мезимца своје породице. То сам, заиста, и био: најмлађи професор Филозофског факултета, не само по звању, већ и по годинама старости – сви професори тог факултета били су старији од мене. Но младост је – па и у самој бирократији -  дивно преимућство!

Филозофски факултет београдског Универзитета каквог сам га онда затекао, имао је осам редовних и десет ванредних професора. Да их набројим поименце. Редовни су били: Сима Лозанић, Ђорђе Станојевић, Дража Павловић, Сава Урошевић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Михаило Петровић и Светолик Радовановић, а ванредни: Живојин Ђорђевић, Никола Вулић, Бранислав Петронијевић, Александар Белић, Станоје Станојевић, Павле Поповић, Милан Недељковић, Василије Ђерић, Јован Скерлић и Јован Радонић.

Факултет је имао тринаест сталних доцената. То су били ови: Милоје Васић, Радован Кошутић, Тихомир Ђорђевић, Јован Ердељановић, Милоје Стојиљковић, Драгиша Ђурић, Милош Тривунац, Милорад Поповић, Недељко Кошанин, Драгутин Анастасијевић, Павле Вујевић и Милан Ђуричин. И сви доценти, сем двојице последњих, били су старији од мене.

Недељу дана после пресељења у Београд одржах своје приступно предавање. Велика слушаоница напунила се ђацима –  дошли су и техничари који су нешто начули о успесима моје инжењерске праксе у Бечу, а неки ме чак сматрали за проналазача армираног бетона. Предавању су присуствовале и моје колеге Гавриловић и Петровић и још неки други наставници Универзитета. Њиме сам бацио обухватан поглед на развитак механике и на њен положај према осталим егзактним наукама, и том интересантном темом задовљио своје слушаоце.

***

Доласком у Београд вратио сам се у крило свог народа и своје породице. Свакога дана осећао сам то све јасније, но у пуној мери када по завршетку школске године пођох у Даљ да онде проведем велики школски распуст. Мајка ме загрли као да сам се вратио са далека пута; сви ми се обрадоваше, а наши пси Боб и Цезар избезумише се од радости. Стари наш дом оживе и подмлади се. У њему се окупи сва наша породица и родбина. Онамо дођоше да проведу летњи одмор моја сестра Милена, њен муж и мој брат Богдан, који је у међувремену завршио своје студије, положио докторат и добио намештење професора реалке у Земуну. Онде се окупише и наши рођаци из Осека и Београда, а онде ме посети са својом мајком и мој нови друг Михаило Петровић….

За време тог школског распуста имао сам да одслужим своју последњу војну вежбу у аустро-угарској војсци. Да не би пала у доба великих маневара, затражих и добих од војне управе одобрење да је одслужим раније. Тако проведох прописаних пет недеља вежбе у Осеку, у своме пуку и у кругу породице Муачевић.

Једне вечери када сам седео сам са ујка-Васом на тераси његове куће, под хладовитом липом, поразговарах се са њиме о изгледима своје будућности. Знао је и од свег срца се радовао што сам задовољан својим новим положајем и средином у коју сам ушао, али му тек онда саопштих потанко те изгледе. Неожењен и здрав, могао сам својом платом хватати крај са крајем, но то скучено стање није се могло побољшати…

Васа се замисли па онда рече:

-         Волим да те видим  задовољна, оптимисту, пуна полета… На мене можеш увек рачунати да ћу ти се наћи у невољи.

-         То знам, али не могу целог живота живети под твојим туторством и окриљем. Када ти умреш, а ја остарим, шта ћу онда? Морам већ сада на то мислити.

Васа се опет замисли. Волео је да се брине о мени и да ми испуни сваку жељу, но познавао је све несигурности судбине.

Нико не зна шта га чека, – рече на послетку. – Ти си способан човек. Где год си се појавио, био си увек међу првима. Не бој се, нећеш пропасти! – Желиш ли да останеш у Београду?

-         Желим, али немам за то реална оправдања.

Васа поче опет да размишља, а ја да инстиктивно пратим његове мисли. Осећао сам како жели да се сагласи са мном и да нађе разлог нашој одлуци. Седео сам поред њега ћутећи и чекао. Он ме погледа и заустави поглед на мојој аустријској официрској униформи. Шчепа ме за мундир и весело рече: – Остани у Београду да се ослободиш ове царске одеће! Па макар и сиротовао!

Падох му око врата, а он обриса своје наочаре.

Одлуку да останем у Београду донео сам из дубоког уверења да ћу се само онда осећати срећним и сматрати да сам постигао прави циљ свог живота ако постанем научник од формата. Моје амбиције нису, дакле, биле скромне. Тежио сам увек ка вишим циљевима или бар онима који су ми такви изгледали. Но поред све те романтичне црте свога карактера, ипак сам био толико реалан да сам водио рачуна и о својим способностима. Нисам почињао ништа за што се нисам осећао дорастао, зато у своме раду нисам скоро никада имао неуспеха. Пре доласка у Београд опробао сам се у научничком позиву. Знао сам из властита искуства, а још више из искуства других, да је пут којим сам одлучио да пођем дуг и трновит и да води само онда до значајне висине ако се њиме корача целог живта, не скрећући ни десно ни лево. То ми, оптерећеном многим другим дужностима, у мом дотадашњем инжињерском позиву, није било могуће. Но у Београду било је друкчије, ту сам се потпуно и искључиво могао посветити научничком позиву. То сам и учинио, избегавајући свако искушење да скренем са пута којим сам пошао.

http://www.srpskikulturniklub.com/milutin-milankovic