Zašto Srbe mrze?
Zašto Srbe mrze Hrvati i Slovenci?
Zašto Muslimani, Albanci, Bugari, Mađari...
Zašto ih optužuju čak i oni kojima su Srbi dali slobodu i nezavisnost?
Naravno stvar ne treba generalizovati, ima izuzetaka, ali ti izuzeci ne deluju
dovoljno snažno. Prilikom svake istorijske prilike mržnja ovih naroda je bila vrlo
snažna, mogu reći genocidna.
Srbi, u ime bratoljublja, u ime hrišćanstva, na genocid nisu odgovarali osvetom.
U ime jugoslovenstva oprostili su Hrvatima, Slovencima i Muslimanima ratnu
odštetu iz Prvog svetskog rata. Zbog toga nisu za uzvrat dobili ljubav. Mrzeli su ih zbog
Jugoslavije...
Zašto mrze Srbe? Zato što ta reč, taj pojam označava pravoslavlje, zato što ta reč
asocira na istoriju, na slobodarsku tradiciju koju nije lako steći. Zato što su Srbi rušili i
stvarali države. Mrze ih što su buntovnici i ratnici...
Srbe mrze što su prepreka za širenje katoličanstva prema Istoku. Mrze ih što su
prepreka za širenje islama prema Zapadu...
U dvadesetom veku mrzeli su ih i komunisti zato što svoj nacionalni etnos nisu
hteli da pretope u crvenu imperiju. Skoro sve Srbe koji su bili za komunizam, ali bez
mržnje prema srpstvu, Moskva je pobila! Ostali su samo poslušni. Komunizovanje
Srbije nije došlo sa istoka, već sa zapada, preko komunista Hrvatske i Slovenije...
Istorijski gledano Srbi su bili osuđeni na krvavu eliminaciju zato što do tada nisu
pognuli glavu ni pred kojom stranom ideologijom. Taj otpor ujedinio je neprijatelje.
Na zapadu stajao je moćan Vatikan i njegova crna internacionala, a na istoku Moskva i
crvena internacionala. Na jugu zelena internacionala islama... Pored svega tu je bila i
germanska mržnja prema Srbima.
Presuda je bila kratka i jasna:
Srbe treba uništiti!
Egzekutori su bili svi. Nemačku invaziju iskoristili su oni koje su Srbi pobeđivali
u prethodnim ratovima. Srpski narod doživeo je genocid na verskoj i političkoj osnovi.
Ubijeno je tokom rata oko milion i trista hiljada Srba, od svih neprijatelja!
Jugoslavijom je zavladao komunizam!
Gresi genocida oprošteni su od strane KPJ. Oprošteno je u ime ’bratstva i
jedinstva’ svim onim narodima koji su učestvovali u genocidu. Bugarima i Mađarima
oprošteno je u ime komunističke solidarnosti. Albancima ne samo da je oprošteno, već
su i nagrađeni obilnom pomoći u njihovoj državi. Ratni plen Albanaca na Kosovu i
Metohiji otet od Srba legalizovan je zakonima koji su doneli od strane komunista.
Prognanim Srbima oteta je zemlja i zabranjen im je povratak. U ime ’bratstva i
jedinstva’...


Pavelicev testament/ Dejan Lucic

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ubijeno je oko 800.000 Srba, četvrt miliona ih je
pod pretnjom hrvatskog ustaškog noža prevedeno u katoličanstvo...
Hrvati ustaše, ali i Hrvati umetnici kao Nazor i Augustinčić, kad su videli da
katolička hrvatska država neće opstati promenili su ćurak. Zaboravili su da su pisali
odu Paveliću i vajali bistu Poglavnika – postali su partizani. Ustaša Sulejman Filipović
postao je član vlade, član AVNOJ-a. U ime ’bratstva i jedinstva’ njemu su od strane
komunista oprošteni zločini nad Srbima...
Oprošteni su zločini i drugim ustašama i domobranima. Mnogi su postali
generali JNA, primani su kod Josipa Broza.
Kada su ustaše i domobrani masovno prelazili u partizane posle 1943. godine
normalno je da je partizanski pokret postojao sve više pod njihovim uticajem. Hrvatski
duh je zavladao jedinicama, a Srbi su polako potiskivani sa istaknutih mesta izborenih
borbom.
U takvim istorijskim okolnostima bilo je najjednostavnije preći preko hrvatsko-
ustaškog kolektivnog zločina. Najlakše je bilo sve to proglasiti srpskom propagandom a
tragove uništiti.
U mojoj prvoj knjizi Varvarstvo u ime hristovo, koju sam radio sa profesorom
dr Dragoljubom Živojinovićem, analizirao sam korene katoličke mržnje prema Srbima i
pravoslavlju od prve decenije dvadesetog veka pa do prvih godina mira posle Drugog
svetskog rata. Zbog toga u knjizi koju čitate, Pavelićev testament, I tom Zavera protiv
srpskog naroda, katolička mržnja hrvatskih šovinista neće biti u prvom planu, već
mržnja hrvatskih komunista prema Srbima.
Da li zaista postoji zavera protiv Srba od strane Hrvata-ustaša i nekih Hrvata-
komunista koji su potpomogli genocid u NDH?
Nisam istoričar, već običan novinar... Sumnja u postojanje zavere u meni je
podstaknuta podatkom iz knjige Zorana Nenezića “Masoni u Jugoslaviji (1764 – 1980.)”
objavljenoj u Beogradu 1988.
Navedeni autor objavio je izvode iz sporazuma komunističkih i ustaških lidera,
kojim je predviđena obostrana saradnja na rušenju Jugoslavije. Potpisnici ovog
sporazuma obavljenog u zatvoru u Sremskoj Mitrovici bili su Moša Pijade i Mile Budak,
idejne vođe komunizma i ustaštva u Jugoslaviji. Ono što baca senku na izvor podataka
je Milan Banić, Nedićev stručnjak za masonska pitanja, koji je bio saradnik nemačke
obaveštajne službe još pre okupacije. Taj ’bekgraund’ Milana Banića poslužio je
naučnicima iz perioda socijalističke istorije da ga omalovaže i odbace kao plod
’propagande’. Međutim, događaji tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH kasnije
su pokazivali po mnogo čemu da je neki sporazum ipak postojao i da je on bio na štetu
srpstva i srpskog pravoslavlja. Da sada vidimo izveštaj Milana Banića u koji zvanična
istoriografija, naročito iz Hrvatske sumnja:
“Ustaško komunistička saradnja čije perspektive sada zapažam, nije nova pojava.
Poznato je da ovo prijateljstvo datira još iz bivše Jugoslavije, i da je na bazi borbe protivu
Srpstva, Pravoslavlja i ’srpske hegemonije’ dobila svoj realan izražaj u protokolu
sporazuma između vođstva ustaške organizacije i vođstva komunističke partije
Jugoslavije.

.....Navodno su 19. ožujka ruski emigranti u Švicarskoj održali sastanak na kojem
su razmišljali kako da se vrate, i ondje se prvi put mogla čuti ideja menjševika Juliusa
Martova, koji je napomenuo da bi se moglo putovati preko Njemačke, a zauzvrat bi se
isposlovalo puštanje nekih njemačkih zarobljenika iz Rusije. Preko nekih znanaca
Lenjin je stupio u doticaj s njemačkim diplomatima u Švicarskoj, ali na početku
njegova inicijativa nije urodila plodom. Tek nakon nekoliko dana dobio je pozitivan
odgovor.
Lenjin je na put krenuo 9. travnja 1917. a s njim su bili Nadežda Krupskaja,
bračni par Zinovjev, Inessa Armand, bliska Lenjinova suradnica, te druge njegove
kolege iz emigracije, ali nije bilo menjševika, koji su na početku također mislili putovati
istim vlakom. U vlaku je bio i poljski socijalist Radek, te švicarski socijalista Platten,
koji je bio jedan od glavnih organizatora putovanja i pregovarača, te koji je sebe
smatrao odgovornim za sigurnost puta.
Kroničari puta ne spominju neke posebne događaje. Navodno su Nijemci
putnike dobro opskrbili hranom. Na polasku bilo je nekih ruskih emigranata koji su
Lenjina u poslednji tren željeli odgovoriti od putovanja, ne zbog sigurnosti nego zato da
on ne koristi sporazum s jednom silom koja je u ratu s Rusijom da bi se vratio.
Lenjinov vagon nije bio potpuno “zapečaćen”, pa su se na nekim stanicama penjali u
vagon sindikalisti i drugi ljudi koji su Lenjina željeli pozdraviti. Tako su prošli preko
Njemačke.
Slijedeća stanica na ovom putu bio je Stockholm, gdje su se putnici nakratko
zaustavili. Radek je, navodno, odveo Lenjina u grad i nagovorio ga da kupi nove cipele,
tvrdeći da će on uskoro biti javna ličnost, pa mora paziti kako izgleda. Nagovarao ga je i
da kupi novi kaput, ali je Lenjin to odbio odgovorivši “da ne otvara trgovinu odjećom”.
U Finsku su prešli uz pomoć saonica, a kad su došli na granicu na kojoj su bili ruski
vojnici (Finska je tada bila u sastavu Rusije), Radeku i Plattenu bio je zabranjen daljnji
put. Lenjin je mislio da će cijela grupa revolucionara iz egzila biti pohapšena, ali se to
nije dogodilo. Putujući kroz Finsku, ponovno vlakom, Lenjin je došao do prvih
primjeraka “Pravde” koju su uređivali Staljin i Kamenjev. Nije bio zadovoljan iznesenim
stavovima, jer je list tek blago napominjao Privremenoj vladi da treba započeti
pregovore o miru s Njemačkom, te tvrdio da, sve dok njemačka armija bude slušala
Kajzera, “ruski vojnik treba da ostane na svom položaju i da metkom uzvraća na
metak, granatom na granatu”.
Na stanici Beloostrov, ispred Petrograda u vlak se ukrcala delegacija boljševika,
koje su predvodili Staljin i Kamenjev. Čim je Lenjin ugledao Kamenjeva, nije mogao da
ga nepočne kritizirati zbog tekstova u “Pravdi”. Potom su počeli razgovarati o drugim
konkretnim stvarima. Neko u grupi se zanimao da li će možda svi oni biti pohapšeni
kada stignu u Petrograd. Članovi delegacije koja ih je dočekala u Beloostrovu samo su
se nasmijali.
Na Finskom kolodvoru u Petrogradu priređen je Lenjinu svečani doček.
Orkestar je svirao revolucionarne pjesme, bila je tu počasna garda. Lenjin je dobio
cvijeće, održan je govor njemu u čast. Lenjin je pred stanicom, stojeći na oklopnom
automobilu, održao prvi govor u revolucionarnoj Rusiji.
Tek 1956. u SAD i Velikoj Britaniji objavljeni su dokumenti što su ih saveznici
zaplijenili nakon Drugog svjetskog rata u Njemačkoj a odnose se na to Lenjinovo
putovanje, pa je pozadina događaja postala mnogo jasnija, posebno otkako je, na
temelju tih dokumenata, njemački autor Werner Hahlwer 1957. napisao knjigu
“Lenjinov povratak u Rusiju”. Na temelju dokumenata iz te knjige, te nekih
dokumenata koje je – kako on sâm tvrdi – našao u Zürichu, gdje se zatekao nakon
prisilnog izgnanstva iz SSSR-a 1974., Aleksandar Soljženicin napisao je i objavio 1976.
pomalo zlobnu knjigu o Lenjinovu boravku u Zürichu i okolnostima njegova povratka.
Soljženicin je citirao i razne njemačke dokumente koji dokazuju njemačku
zainteresiranost da se Lenjin vrati u Rusiju i tamo “doprinese kaosu”. Tako on citira
depešu barona Romberga, njemačkog ambasadora u Bernu, Ministarstvu vanjskih
poslova kojem obavještava” da ovdašnji prominentni ruski revolucionari žele da se vrate
u Rusiju preko Francuske zbog naših podmornica”.
Potom se citira poruka što ju je istog dana, nakon dobivanja te depeše, državni
sekretar Zimmermann iz Ministarstva vanjskih poslova uputio njemačkom generalštabu
u kojoj se kaže da, “budući da je naš interes da utječemo na jačanje radikalnog krila
revolucionara, kako bi oni prevladali u Rusiji, trebalo bi odobriti njihov prelazak preko
njemačkog teritorija”.
Dva dana poslije generalštab je odgovorio Ministarstvu vanjskih poslova
depešom u kojoj kaže da “nema nikakvih prigovora na prijelaz preko Njemačke ruskih
revolucionara ako putuju kao grupa i ako su na odgovarajući način praćeni”.
Soljženicin citira i razne druge dokumente o njemačkoj zainteresiranosti za
islazak Rusije iz rata, o njihovim shvaćanjima djelovanja boljševika, te o predviđanjima
kako će se razvijati situacija u Rusiji.
Soljženicinova knjiga nije publicističko djelo nego roman, ali i u toj formi
Soljženicin iznosi neka svoja viđenja pozadine Lenjinova puta. On upozorava na jednu
osobu, koja je – po njegovu mišljenju – stajala iza cijelog tog događaja i utjecala na
nemački generalštab da odobri put. Bio je to Aleksander Lazarević Parvus, poznat i po
imenu Israel Helphand.
Taj čovjek, rodom iz Minska, bio je aktivan u socijalde-mokratskim krugovima
Rusije i Njemačke posljednjih godina prošlog stoljeća, a sudjelovao je u tiskanju lista
“Iskra”, te bio jedan od aktivnih sudionika revolucije 1905., zbog čega je završio u
zatvoru, te bio poslan u Sibir.....

Ovo mi izgleda skroz nepovezano, jesu ovo isecci ?

Jesu to sto se bojim da ne smem da postavim delove knjige, jedno za drugim ne znam da li krsim neke zakone Bureka , autorska prava....

Може Фраменинг да те пријави Одељењу за високо-технолошки криминал Вишег јавног тужилаштва у Београду!!!?

Уместо да расправљају о теми, пре ће се окренути лику и делу Дејана Лучића!

http://imageshack.us/f/74/sporazumustasaikomunistlt2.jpg/

Ako mozes ovu knjigu pavelicev testament da postavis malo opsirnije?

Ostaje pitanje kako to da su na primer Hrvati toliku mrznju ispoljili vec 1990 a mnogo godina i pre toga,sigurno da je i za vreme komunizma bila uloga katolicka crkve i ko zna sta je papa,frat,biskupi govorili deci od malena kad odu u crkvu i cime su im glavu punili o domoljublju,o bogu i Hrvatima itd...

Kako to da su oni imali izrazenu nacionalnu pripadnost i za vreme komunizma,dok su Srbi sebe smatrali Jugoslovenima i 1991 vec kad se rat zahuktao? Neko je tu veliku ulogu imao da im od malena govori ti si Hrvat i katolik a ne ti si Jugosloven i bratstvo i jedinstvo.

Tacno neka saradnja je postojala izmedju ustasa i komunista,a najsmesnije je kad neke danasnje ustase thompson i slicni krenu da vredjaju tita i komunjare kako su najveci zlocinci hrvatskog naroda pa da vam nije njih ne bi ni imali drzavu i ne bi srpstvo ovako bilo razoreno. Ne samo ovi nego i Crnogorci nekada su bili Srbi,a sada i medju njima ima puno onih kojih nas ne vole,ne znam da li je tu imao glavnu ulogu Sekula Drljevic,ali sigurno je da su i komunisti tu dosta doprineli da se Crnogorci vise ne osecaju kao Srbi.

Makedonci koliko znam nas ne mrze,ali mnogi od njih nece da priznaju cak se i podsmevaju i govore da lazemo kad kazemo da je makedonija stara srpska zemlja i da su Makedonci u stvari Srbi.

sve dobro napisete ali krivo procitate

aj procitaj nam ti kako je pravilno?