Zašto i zbog kojih razloga se roditelji u Srbiji javno odriču svih veza sa svojom decom.



Kada je u Batalagama kod Vladimiraca sahranjen Nebojša Zarubac, žrtva batinanja u kampu za lečenje narkomana, na poslednji ispraćaj došli su njegov otac Miloš i sestra Nevena, ali ne i majka Milica Lukić iz Valjeva.

 Ostala je dosledna izjavi da se odriče sina "jer im je upropastio porodicu“.

 Nije Milica Lukić jedina srpska majka koja se javno odrekla svog deteta. Mitra Đ. oterala je od sebe maloletnog D. na sahrani svog drugog muža, jer je sin ubio očuha sekirom, isekao ga i strpao u kofer.

 "Ne želim više da čujem za njega", izjavila je Mitra Đ.

 U Srbiji nijedna institucija ne vodi evidenciju o slučajevima kada se roditelji odriču svoje dece. Da ovaj problem postoji govore mnogi primeri, a i navika naših ljudi da potomcima pred svedocima prete rečima: "Odreći ću te se preko novina!"

 "Javno odricanje od potomka predstavlja poruku da roditelj ne želi da snosi odgovornost i ne želi da ima bilo kakve veze sa svojim detetom. To je, ujedno, i odgovor na pritisak društva za socijalnim isključivanjem nepoželjnih. Naime, dešava se da porodična tajna i sramota izbiju u javnost i postanu tragedija. Odricanjem od deteta u takvom slučaju roditelj šalje poruku društvu da to nema veze sa njim", tumači za "Novosti" ovaj fenomen Gordana Mijalković Stojiljković, iz beogradske Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.

 Kao specijalista medicinske psihologije objašnjava da je odricanje od svoje krvi, svog poroda i porodice karakteristično za manje obrazovane ljude, kao i da je prisutnija u porodicama razvedenih roditelja, u kojima se uglavnom jedan roditelj odriče deteta. To se najčešće dešava u fazi pozne adolescencije.

 "Slučajevi da se roditelji odriču punoletne dece najčešći su u vreme stradanja porodice od strane tog člana familije. Ređi su slučajevi da se roditelji odriču počinitelja zločina nad drugim osobama. Odricanje je radikalni čin prekidnja bioloških, psiholoških, pravnih, socijalnih i svih drugih veza roditelja i dece, posle čega ostaje pitanje o odgovornosti ne samo porodice već i društva, škole, centara za socijalni rad, policije, zdravstvenih službi, sudova za nastajanje i eskaliranje problema u porodici", ističe Gordana Mijalković Stojiljković.

 Roditeljstvo je jedna od najplemenitijih, najlepših, ali i najkompleksnijih uloga koju su mnogi ljudi imali sreću da odigraju tokom života. Oni koji su se na roditeljstvo odlučili jer su podlegli društvenom pritisku i sopstvenoj nezrelosti nisu u stanju da pruže ljubav, brigu deci i da izađu na kraj sa problemima njihovog odrastanja.

 "Razlozi zbog kojih se roditelji distanciraju od svoje dece su emocionalna nezrelost, nestabilnost, nesigurnost, razni mentalni i kognitivni poremećaji, psihopatske i sociopatske strukture ličnosti roditelja, ali i teški fizički deformiteti dece na rođenju, mentalni poremećaji potomaka, narkomanija, homoseksualnost, prostitucija, kriminogena i druga sociopatska ponašanja. Jedan od razloga je i teška materijalna i društvena situacija u kojoj se naša zemlja našla, jer izaziva poremećaj vrednosnih sistema koji se reflektuju na psihičko zdravlje i roditelja i dece", tvrdi za "Novosti" Violeta Zoraja, psiholog iz Beograda.

 Danas su česti razlozi za odricanje roditelja od dece odbijanje potomaka da se udaju ili ožene ili da upišu faklutet po volji starijih, da napuste nepouzdanog momka ili devojku, da se "pristojno" ponašaju.

 Praksa je pokazala da sukobi između roditelja i dece nekada mogu da imaju potpuni prekid međusobne komunikacije. U najgorem slučaju odricanje od poroda prati i pretnja ubistvom. "Robijaću te", ume da kaže nezadovoljni otac.

 "Osećanja koja prate roditelje kada se odreknu sopstvenog deteta su stid, sramota i strah od osude društva da su nekompetentni u ulozi roditelja. Lakše im je da se odreknu uloge majke ili oca nego da je dalje neuspešno obavljaju. Odlučuju se za to u fazi potpune nemoći, posle dugogodišnje patnje, izuzetno jakog psihičkog bola i nepostojanja bilo kakve pomoći društva i porodice. Za roditelje to je samo trenutno dobro rešenje, jer distanciranje od deteta dovodi do mnogo složenijih, sekundarnih psihičkih problema i patnji i kod jednih i kod drugih", zaključuje psiholog Violeta Zoraja.

 Odricanje od člana porodice ima dugu tradiciju. Na Balkanu je postojao običaj odricanja od starih, lapot, kao nekorisnih, i oceubistvo, kao kazna zbog surovog ponašanja. Od 1948. godine u Jugoslaviji je to bila društveno propisana mera, jer su se članovi porodica odricali svojih najbližih osuđenih na robijanje na Golom otoku, pišu "Novosti."

Izvor: Mondo

---

Jer nam je više stalo do nekakvog častoljublja nego do dobrobiti članova naše porodice!

Ustvari, selim temu na psihologiju

неки се одричу зато што су дали све од себе да то дете буде човек, а оно ипак хоће да буде стока
како жена да каже-ово је мој син који је исекао мог мужа,а свогова секиром?

Bas imamo divnu tradiciju.

Tradicija nam i jeste divna. Covjek ima jednu obavezu - da ako se odluci na potomstvo da sve od sebe da napravi Coveka, ako mu to neuspe onda je poslednja obaveza roditelja da ne dozvoli da njegovo dete bude opasnost po tudju decu.

Visestruki silovatelji, pedofili, sadisti, visestruke ubice... - su necija deca, ako sam ja iole roditelj, onda necu da vicem "pile mamino" nego cu da uradim sve da to moje "dete" snosi punu odgovornost za svoje postupke. Ako drzava nije u mogucnosti da ga svojim mehanizmima spreci da i dalje bude opasnost za drustvo, onda je ta duznost na roditelju.

Mozda zvuci surovo, ali bolje i to, nego ostaviti monstruma da seta gradom.

Uostalom, kad covek postaje covek a prestaje da bude dete. Do koje godine i koje granice imamo pravo da krivimo roditelje za sve svoje probleme?

Onaj drugi deo  i nekako, ali napustanje starih  zato sto su nekorisni nije humano.


Ima tu i jedan drugi segment: od koliko godina je roditelj spreman da "pusti" svoje dete- da mu se ne mesa u zivotne odluke, da ga ostavi da samo snosi posledice za svoje postupke, izbor partnera itd...

Jedna africka poslovica kaze odprilike ovako: Potrebno je celo selo da podigne dete.

Danas imamo jednu drustvenu klimu koja je totalno pogubna za psihofizicki razvoj coveka-postiindustrijski kapitalizam. Na coveka se gleda kao entitet odsecen od sveta. Po prvi put u istoriji, covek zivi u izolovanim porodicama, covek vise nije deo produzene porodice, klana, plemena, komune. U Nemackoj, npr, 55% ljudi zivi samo, a 80% njih se izjasnilo da su usamljeni. Zivot se podredjuje nekakvoj "ekonomiji", koja ni ne postoji u realnosti, i takav nacin zivljenja uzima racun.

Roditelji se odricu dece jer je to cin ocajnika, deo tradicije drustava koje ne zna kako da se izbori sa problemima, pa onda pise zakone i misle da je time resio probleme.

Covek je skup iskustava, savrsena refleksija drustva u kom zivi.

него...шта каже др габор мате на ову тему?

Љубав треба да се заслужи.