Jedna africka poslovica kaze odprilike ovako: Potrebno je celo selo da podigne dete.

Danas imamo jednu drustvenu klimu koja je totalno pogubna za psihofizicki razvoj coveka-postiindustrijski kapitalizam. Na coveka se gleda kao entitet odsecen od sveta. Po prvi put u istoriji, covek zivi u izolovanim porodicama, covek vise nije deo produzene porodice, klana, plemena, komune. U Nemackoj, npr, 55% ljudi zivi samo, a 80% njih se izjasnilo da su usamljeni. Zivot se podredjuje nekakvoj "ekonomiji", koja ni ne postoji u realnosti, i takav nacin zivljenja uzima racun.

Roditelji se odricu dece jer je to cin ocajnika, deo tradicije drustava koje ne zna kako da se izbori sa problemima, pa onda pise zakone i misle da je time resio probleme.

Covek je skup iskustava, savrsena refleksija drustva u kom zivi.

него...шта каже др габор мате на ову тему?

Љубав треба да се заслужи.

surova istina

Tradicija nam i jeste divna. Covjek ima jednu obavezu - da ako se odluci na potomstvo da sve od sebe da napravi Coveka, ako mu to neuspe onda je poslednja obaveza roditelja da ne dozvoli da njegovo dete bude opasnost po tudju decu.

Visestruki silovatelji, pedofili, sadisti, visestruke ubice... - su necija deca, ako sam ja iole roditelj, onda necu da vicem "pile mamino" nego cu da uradim sve da to moje "dete" snosi punu odgovornost za svoje postupke. Ako drzava nije u mogucnosti da ga svojim mehanizmima spreci da i dalje bude opasnost za drustvo, onda je ta duznost na roditelju.

Mozda zvuci surovo, ali bolje i to, nego ostaviti monstruma da seta gradom.

Uostalom, kad covek postaje covek a prestaje da bude dete. Do koje godine i koje granice imamo pravo da krivimo roditelje za sve svoje probleme?