Umetnost svadjanja

Svi smo svedoci često koliko svađe znaju da budu iscrpljujuće i teške. Zašto se uopšte svađamo i zašto često ne možemo mirnim putem da riješimo konflikt oko kojeg je nastala svađa? Umjesto toga vičemo, napadamo, pretvaramo sukob u pravo bojno polje i nastojimo da pobijedimo po svaku cijenu. Da li smo dobre vojskovođe?

Pirova pobeda

Pir, kralj Epira, vodio je bitku protiv Rimljana kod Askula i pobedio. Ali je u bici izgubio mnogo svojih vojnika, tako da ga je bitka, ustvari, puno koštala. Nakon bitke je izjavio:“Još jedna ovakva pobeda i mi smo izgubljeni.“Od tada je, za pobede u kojima se zapravo više izgubi nego dobije, odomaćen izraz Pirova pobeda.Upravo je naša želja za pobedom u svađi često Pirova pobeda, jer smo i sebi i drugome naneli više štete, a cilj nismo postigli. Bar ne onaj pravi, a to je da rešimo konflikt. Umesto toga smo se još više udaljili od osobe sa kojom smo u svađi, a to smo postigli korišćenjem grubih reči, niskih udaraca i namernim povredjivanjem. Izgubili smo mnogo svojih dobrih vojnika na tom polju. Kako uopšte možemo da rešimo konflikt na drugi način? Kako da sačuvamo svoje vojnike?Upravo je naša želja za pobedom u svađi često Pirova pobeda, jer smo i sebi i drugome naneli više štete, a cilj nismo postigli. Bar ne onaj pravi, a to je da rešimo konflikt. Umesto toga smo se još više udaljili od osobe sa kojom smo u svađi

Šta su konflikti?

Konflikt je, jednostavno, sukob želja izmedju dve osobe. Pošto smo svi međusobno različite osobe, normalno je i očekivano da imamo i različite želje. Onda je i u redu da imamo konflikt želja i gledišta, stavova itd. U konfliktu sa drugom osobom imamo priliku da na nov i konstruktivan način sagledamo temu konflikta i dodjemo do novih rešenja i saznanja. Dakle, konflikt je šansa, a ne prepreka. Šta su uopšte konflikti i zašto postoje? Uobičajeno je da o konfliktima razmišljamo kao o nečemu neprijatnom i nečemu što bi trebalo izbeći po svaku cenu. Čak često opisujemo neki odnos kao uspešan ako se nikad nismo posvađali sa tom osobom. Konflikt je, jednostavno, sukob želja izmedju dve osobe. Pošto smo svi medjusobno različite osobe normalno je i očekivano da imamo i različite želje. Onda je i u redu da imamo konflikt želja i gledišta, stavova itd. U konfliktu sa drugom osobom imamo priliku da na nov i konstruktivan način sagledamo temu konflikta i dođemo do novih rešenja i saznanja. Dakle, konflikt je šansa, a ne prepreka.Ako izbegavamo konflikte zbog straha da ćemo biti odbačeni u koliko izrazimo svoje neslaganje, počećemo da se udaljavamo od sebe i svojih želja i uskoro nećemo imati privilegiju da poznajemo sebe jer nismo naučili da sebe izražavamo. Konflikt je, dakle, nužan deo svakog bliskog odnosa koji pomaže da bolje sagledamo situacije oko kojih je konflikt nastao i dođemo zajednički do novih rešenja i mogućnosti.

Odnos prema konfliktima naučen u porodici

Izbegavanje konflikta često ima korene u djetinjstvu. Ako nam roditelji nisu dopuštali da izražavamo neslaganje, onda smo , iz želje da ugodimo roditeljima, prosto zaključili da ne bi trebalo da dolazimo u bilo kakav sukob sa drugima jer će nas odbaciti. Sa tim zaključkom smo i odrasli. Bitno je da znamo da, ako neko odbaci neku našu želju, to ne znači da odbacuje nas kao osobu i da smo mi i dalje vredno ljudsko biće koje samo ima različite želje u odnosu na druge ljude, što je potpuno normalno. U mnogim psihoterapijskim pravcima se insistira na razlikovanju osobe od njenih želja upravo iz tog razloga. Možemo slobodno da dođemo u konflikt sa drugom osobom, a da nas ona i dalje voli i poštuje, što nam je bitno ako smo u bliskom odnosu sa tom osobom, iako se sa nama ne slaže oko nekih pitanja.Slična stvar je i ako često pokušavamo da izazivanjem konflikata održimo dominaciju nad nekim. Kao što postoje ljudi koji izbjegavaju konflikte po svaku cenu, tako postoje i ljudi koji ih često izazivaju jer ne mogu da podnesu da njihove želje budu neostvarene. Odbacivanje njihovih želja oni tumače kao odbacivanje njih kao osobe. I za njih važi sličan zaključak-razlikovati sebe od svojih želja. Naučiti prednositi kada naše želje ne mogu biti ostvarene. Uvažiti Drugog,proširiti svoj svet percepcijom Drugog.Kada smo vidjeli da su konflikti nešto sasvim u redu, pitanje je što onda radimo sa ljutnjom koja se neminovno javlja u konfliktima? Kako da je konrolišemo da bi konflikt bio na korist obema stranama?

Ljutnja, bes i zen budizam

Učenik Zena je jednom prilikom rekao svome učitelju:“Učitelju, imam nekontrolisanu narav. Pomozite mi, molim vas, da je oslobodim.“„Imaš nešto veoma čudno“ odgovorio je učitelj“. Pokaži mi tu narav.“„Pa baš vam je ne mogu pokazati.“ odgovorio je učenik.„A zašto ne?“„Pa zato što se javlja izenada.“„Pa to onda ne može biti tvoja istinska priroda.“ reče učitelj „ jer da jeste bio bi u stanju da je pokažeš u bilo koje vreme.“Nije zgoreg da se setimo ove pričice naredni put kad nas strasti ponesu u svadji. Ljutnja ne mora da eskalira u bes i teške riječi koje u svađi izgovorimo nisu posljedica naše furiozne, nekontrolisane prirode, već uglavnom posledica osjećaja povredjenosti. Zato opravdanje da „izgubimo kontrolu“ kada se svađamo ne pije vodu. Ljutnja nije nešto što nas ponese i čime ne možemo da vladamo i upravljamo. Naprotiv, ako uspješno koristimo ljutnju, možemo da dođemo do rešenja konflikta. Ljutnja nije sama po sebi nešto loše. Ljutnja je zahtev za promenom ponašanja druge osobe. Ako se ne naljutimo, mi ne možemo da znamo koje je to ponašanje koje nam smeta kod druge osobe. Ali je sasvim druga priča kada ljutnju umesto na ponašanje druge osobe prenesemo na nju kao ličnosti počnemo da vređamo i zadajemo udarce. Time drugoj osobi pokazujemo da nam ona kao ličnost nije važna, da želimo da u konfliktu pobedimo po svaku cenu i da ne vidim o ispred sebe svoj pravi cilj. A cilj nam je da rešimo konflikt i time doprinesemo kvalitetnijoj komunikaciji iI boljem razumevanju sa drugom osobom. Pre nego što zaključimo da: ”on to meni namerno radi”, možemo da porazgovaramo i kažemo šta nas zapravo muči. Bitno je i kako ćemo to saopštiti.Nije isto reći:”Ti uvek zaboraviš da odložiš cipele na svoje mesto, kako si samo sebičan” ili “Možeš li da stavljaš cipele na svoje mesto, to bi bilo super”. Način na koji izražavamo svoje nezadovoljstvo veoma utiče na odnos druge osobe prema nama, ako je uvažavamo, velika je verovatnoća da će ona uvažavati nas, jer je takav odnos dobar za obe strane. Naravno, kao što kaže jedna duhovita izreka: ”Očekivati da drugi budu fer prema meni samo zato što sam ja fer prema njima, isto je kao i očekivati da me lav u dzungli neće pojesti samo zato što ja ne jedem lavove. ”Nećemo uvek u svakoj situaciji, samo zato što smo u komunikaciji fer i poštujemo drugog, dobiti isti odgovor. Ljudi su različiti, ali je mnogo veća verovatnoća da ćemo dobiti povratnu fer i OK poruku. To je način da i drugi ljudi u našoj okolini vide da je OK komunikacija i te kako moguća, čak i u situacijama kada se ne slažemo sa nekim drugm. To deluje ohrabrujuće. možemo slobodno da ispoljavamo svoje želje i potrebe bez straha da ćemo biti osuđeni jer znamo da, iako se neko ne slaže sa nama, to u Ok komunikaciji neće dovesti do većih problema. Odbacivanje naše želje ne znači odbacivanje nas kao osobe.

Ispoljavanje besa nije oslobađajuće

Predrasuda je da je ispoljavanje besa zdravo pražnjenje. Naprotiv, eskalacija ljutnje u bes dovodi do još više ljutnje i onda počnemo da se ponašamo kao perpetuum mobile, mašina koja radi sama od sebe, ne možemo da se zaustavimo. Ljutnju je potrebno ispoljavati na zreo, kontrolisan način, tada će imati najbolje efekte. Još jedna predrasuda vezana za ljutnju je da je potrebno izbaciti je po svaku cenu, inače će to uticati na naše zdravlje i sl. To nije tačno. Naprotiv, eskalacija ljutnje u bes dovodi do još više ljutnje i onda počnemo da se ponašamo kao perpetuum mobile, mašina koja radi sama od sebe, ne možemo da se zaustavimo. Ljutnju je potrebno ispoljavati na zreo, kontrolisan način, tada će imati najbolje efekte. Kanalisana ljutnja će nas uveriti da možemo da vladamo svojim osjećajima i da možemo da isped sebe vidimo cilj u vidu rešenja konflikta, da ne kažemo svadje. Za to je neophodan rad na sebi i odnos uvažavanja sa drugom osobom. Ako doživljavamo odnos druge osobe prema nama kao napad na nas, naš osećaj povređenosti će rasti, doživljavaćemo drugu osobu kao nepravednu, nezahvalnu, lošu. Lako možemo da se stavimo onda u poziciju žrtve i polarizujemo konflikt: mi smo dobri i napadnuti, druga osoba je loša i napada nas. Mi samo moramo da se branimo. Sjetimo se Pira.Namesto toga, mogli bismo da sagledamo stanovište druge osobe, da proverimo kako to sve izgleda iz njenog ugla. Možemo da pokušamo da proširimo svoje ljutnjom suženo polje percepcije. Time nećemo izgubiti ništa od svoje pozicije, samo ćemo pokazati sebi i drugome da su naše moći sagledavanja i razumevanja velike i da time ostavljamo značajan prostor za resavanje problema i prihvatanje druge osobe. To može pomoći da se druga strana osjeti bezbedno i da počne da govori o osjećajima koji stoje iza konflika. Iza svakog velikog ljutog vojskovođe uglavnom stoji mali preplašeni dečak sa praćkom.

Još malo ZenaJedan mladi zen učenik je htio da sazna kako to izgleda biti u raju, a kako u paklu. I on se uputi kod velikog zen majstora da mu to kaže.„Možete li mi, zen majstore, reći kako izgleda biti u paklu, a kako u raju. Voleo bih da to doživim.“„Pih“, odgovori mastor zena“, nemam ja vremena da se bakćem sa takvim budalama kao što si ti.“Na te neočekivano grube reči učenik se veoma razbesni. Disanje mu se ubrza, šake se stisnuše, sav je bio u grču.Majstor ga pogleda i reče mu:“Eto sad znaš kako je biti u paklu:“Na to učenik shvati o čemu se radi , odmah se smiri i bi zahvalan majstoru na tako važnom i dobrom uvidu.„A sada znaš i kako raj izgleda.“ reče zen majstor.Zašto bismo obitavali u emocionalnom paklu, kad možemo biti na daleko boljem mestu? Izbor je naš.A šta je sa onim ljudima koji se previše često ljute i koji nam prvi padnu napamet kao nemogući sa bilo kakvu saradnju, bez obzira koliko naš entuzijazam za rešavanjem problema može biti veliki?Pa, Bentran Rasel je jednom rekao da je „strah glavni izvor predrasuda i jedan od glavnih izvora okrutnosti.“„Agresivni ljudi su uplašeni ljudi“, kaže Vladeta Jerotić. Ako takvi ljudi nisu zaista spremni na drugačije načine rešavanja konflikata, moramo ih pustiti da se boje i dalje, nadajući se da će jednog dana prestati imati razloga za strah. A mi nastojmo da od konflikata gradimo mostove. Čisto da bismo se našli na na nekom dobrom i prijatnom mestu kao onaj učenik iz zen priče. Možda onda i drugi požele na njemu da nam se pridruže.

“Strah glavni izvor predrasuda i jedan od glavnih izvora okrutnosti.“ „Agresivni ljudi su uplašeni ljudi“.

Autorka je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji (TA Centar)

Autor: Adriana Pejakovic

Izvor