Slažem se.meni kao vjerniku smeta nametanje od strane crkve ili mješanje u sve i svašta.Treba da postoji normalan odnos politike i crkve a to značu uzajamno poštivanje i uvažavanje.Bogu božije caru carevo.
Nisam imao dojam da je Patriot mislio dati prevelku vlast crkvi on je govotija o lošim posljedicama za crkvu u komunizmu.Te posljedice su bile slične u svim komunističkim zemljama.

Sad se setih veličаnstvenog eiza.
I s njim ću i završiti bivstvovanje na ovoj temi.

Trebalo je ici okolo.

Ovo ce biti jako dosadan i dug tekst i verovatno ga necete razumeti.

To je ok.

Crkva.
Nasa crkva je kao sto su mnogi naglo skoro primetili, malo drugacija nego sto je mnogi zamisljaju, njeni koreni idu malo dalje od pevanja pesama po hramovima. Nekima je mozda cudno sto crkva sa dva pisma promeni volju skupstine i vlade.

Mozda ovaj tekst to malo pojasni.

Nevidljivi svemirski bog je stvorio sve, a mi imamo monopol nad verom jer nas taj isti bog mnogo voli...

E sad to vam je u principu svaka standardna crkva ili vera, ali kod nas, kao i obicno ni ludaci nisu ludi u standardnim granicama.

Jer nasa crkva je nesto posebno.

Kod nas, jednom veselom igrom slucaja tamo negde od 1944-45 pa na ovamo kad je narodna vlast krenula da tamani narodnu veru, Srpski narod je nasao za shodno, kao i kroz istoriju da sacuva jednu svoju stranu u crkvi, cak ni najveci udbasi nisu smeli po crkvi, puno da brljaju.

Jer ako cemo iskreno Tito nikad nije zaboravio da je Hrvat (nije slucajno Sava Kovacevic bio poslat nazad po ranjenike), a znao je i ko ce biti vecina u novoj drzavi u kojoj cveta bratstvo i jedinstvo.

To su relativno rano primetili i delovi Srpske crkve uvek prestravljeni ideje da ce biti pokrsteni i unisteni (naravno prilicno opravdano), da ce se Srpski narod rastociti zbog nekog stranog protivnika, i tu se prvi put rodila ta militantna ideja "spasavanja" Srpstva i delova izrazito Srpski nastrojenog vojno/sluzbenog dela populacije.

Za mnoge, malo manje poznata cinjenica, vec zavrsnih dana rata, pocele su da se stvaraju odredjene sluzbe koje ce "edukovati" narodne mase o tome koji je pravi put koji treba slediti.

I tu negde su stigli do ideje oko religije, ali tu je trebalo paziti, naravno crkve su padale tu i tamo, na navodno opste odusevljenje svih "Jugoslovena", ali stvari nisu isle bas tako, za svaku nasu, bi pala jedna njihova, za svaku njihovu pala bi jedna nasa.

Svaka se cigla lagano skidala, njihove su rusili njihovi a nase nasi, ali nazalost bilo je izuzetaka, i tu su macevi prestali da se maze, tu negde su poceli da se ostre jedni o druge.

Pocele su neke struje da se javljaju,pocelo je da se stedi na krecu kojim su se farbale freske, njihovi su stedeli na njihovim a mi na nasim.

Tamo negde, 1948, negde oko Medenog polja, negde ispod Osjecenice gde je nastala Partizanska Eskadrila, gde su ljudi raznih bogova ginuli zajedno, bila je jedna mala crkva, jedva da se vidi, mora covek da se zagleda dobro da bi je video.

Ali eto te 1948, jedan komesar iz Slovenije, projektovao je put koji je isao preko te crkve (on niti je znao da je tu, niti je hteo namerno da ga nacilja bas preko nje), tu crkvu su mnogo puta palili, mnogo puta kamenje raznosili, od Turaka do ustasa do Nemaca.

Na groblju te male crkve ima i grobova onih koji su isli za Lazarom na Kosovo, neki su vraceni i tu sahranjeni, mala i zaklonjena, tesko je ko mogao rusiti ako nije bas krenuo sa merom i silom.

Ali eto nekako su stigli i do te crkve, i nekako nije moglo oko nego preko nje, i nekako se naslo da je covek za izgradnju puta Hrvat.

U ostalim delovima YU to mozda i ne bi bilo tako nategnuta situacija ali tu, odakle su najgore ustase dosle na ovaj svet, ljudi su se itekako secali svakog zapaljenog sela, svake spaljene crkve.

Tu se rat nije vodio za teritoriju nego za istrebljenje, ustase se ubijale i palile a obavezno su uvek sve izvore rusili i trovali, to je ostalo od turaka, i vremenom tamo je nastala uvreda "dabogda ti crkvu i izvor gasili macem"

Igrom slucaja moj deda sa caletove strane, je em bio pilot 41, a i oteo je u Drvaru mitraljez (sto vas je onda odmah kvalifikovalo kao neku vrstu podoficira), ali posto je bio bliskokrvno vezan za Popa Djujica od njegove vojne karijere se nije puno ocekivalo, ali njega to nije puno pogodilo, on je bio u konjici koju je voleo, kasnije poslat u Francusku da bi postao pilot i tu se on razisao sa idejom neke karijere u vojsci jer u avionima nije bilo konja.

Igrom slucaja je pored te tihe etikete nepozeljnog i nekoga ko nece otici mnogo gore postao i bezopasan tako da je manje vise sa svima bio dobar, pa je imao priliku da izbliza cuje i zapamti razne stvari.

I kad je pocelo pravljanje tog puta svi su se trudili da tu stvar utisaju sto je vise moguce, ali to nije islo lagano, prvo je puklo kad je sin popa koji je tu ziveo dosao iz rata, tamo negde iz Italije.

Da stvar bude gora, Hrvat koji je gradio taj put, je malo poceo da "zanosi" na svoju ruku sa nekim idejama a onda je bas puklo kad je na nekom skupu/sednici taj isti i rekao da je svako ko je protiv rusenja te crkve protiv naroda i revolucije, okruzen bivsim oficirima koji su sluzili kralju veoma nacionalno svesnim malo ko od njih je imao nekog zivog.

Uglavnom doslo je dotle da se lokalni vodja "Srpske" frakcije zestoko uneo u lice komesaru sa recima: "Predjes li ti preko te crkve, pomeris li ti te kosti sto tamo leze, neces samo te pomeriti, dici ce se sve sto ste pobili i poklali odavde do mora, a gde ce stati niko ne zna, raznih mi racuna imamo, i sve cemo ih stati redom naplacivati"

To je verovatno bio jedan od prvih sukoba u YU tog tipa, prvi put se osetilo u recima "nasi" i "njihovi".

Stigli su naravno "drugovi" iz drugih delova drzave da smire i pomire (goli otok ekskurzija koji je moja familija detaljno obisla) i osim dedinog burazera koji je dosao iz Berlina sa stepenica Rajhstaga pa u grob na otok, svi su ga preziveli, i sto je mnogo vaznije nikog nisu polomili, a malo je ljudi izaslo odande koji su umeli da kazu bilo sta drugo osim ko su bili najbolji bombasi...

I tu negde se nasla i nasa crkva, nasi su nasli crkvu, a crkva je nasla njih, tih dana i normalnih razloga cuvali su jedni druge, vremenom se tu negde razum izgubio, vremenom nikom se vise nije moglo verovati, crkva je morala da sacuva Srpstvo u Srbima po svaku cenu, prvo je preuzela sve cetnike, pa sve emigrante, pa sve one koji su postali nepozeljni, i vremenom su i sluzbe krenule da se kace za crkvu.

Vremenom  je postala toliko jaka da je i crkva unutar sebe pocela da razvija sluzbu, deca koja su slata da sluze narodu tako sto su spijunirala crkvu i emigraciju su polako pocela da menjaju strane, deca oficira ciji roditelji nisu znali da kazu nista osim ko je bio najbolji bombas, su polako pocela da budu sve manje deca Jugoslavije a sve vise deca svojih roditelja.

Nije se crkva puno bunila, svaki fanatik je bio dobar ako slusa naredjenja, vremenom, negde se izgubila ta staza razuma kojom hodaju cuvari, i cim malo predju na drugu stranu postaju tamnicari, negde usput su prestali da cuvaju, i poceli da osvajaju, negde usput, vremenom poceli su da se secaju svih dugova koje treba naplatiti.

1991 ni nasi ni njihovi nisu docekali goloruki i nespremni.I kad je pocelo imali su iza sebe i snagu Boga i bes Djavola.

_{Izvor: Jedina svetla tačka na fašističkom i degutantnom B92}



Ako zanemarimo sve one pizdarije počinjene u srednjem veku zbog crkve prema "svojim" ljudima i drugim narodima radi prepucavanja čiji Bog ima veću pišu... koncentrišimo se na poslednji vek... i... hmm... dajte veću vlast crkvi i videćete gde će vas to odvesti.  
Budala uči na svojim greškama, pametan čovek na tuđim.
Mi izgleda ne učimo ni na jednim. Pitam se šta smo mi... 

до свидания 

Over & Out.

Zasto se fasizam mnogo vise osuduje nego komunizam?

Pa ne zivis u kucici 1000 km udaljenoj od civilizacije.Vidis li da su jevreji trenutno najbogatiji ljudi na svetu.

Pare=Moc

I kad god se pomene nacizam odma se skrene na holokaust i kako ne treba dirati povredjene Jevreje.
Nacizam je isto sranje  kao i komunizam samo sto se ovo prvo mnogo vise osudjuje nego ovo drugo.


Ako su se u komunizmu ubijali samo politicki protivnici kako to da Staljin i Mao pobiju onoliko ljudi.Ma nema bre sanse  da su svi oni bili politicki protivnici(sto ne opravdava njihovo ubijanje).

вајтгое разумем те ја ово је доба атеизма и ниси ти крив што си задојен мржњом према цркви.
95% људи формира своју личност на основу онога што чује у школи или на тв.

Zanimljivo da je to da je jedina osoba koja te podrzava u ovoj diskusiji osoba koja negira postojanje Jasenovca... hm... 

Anea,
jako si nepristojna i lažljiva.nikad nisam negirao Jasenovac .Jedino negiran brojku žrtava od 1.4 milijuna koja se pojavila na ovom forumu.

A ти негираш 800 000-1 000 000 побијених СРБА од партизана и дружине.
Тако сте исто ко и код крагујевца лажирали,партизани побили 4700 цивила,а ту цифру додали оним 2300 побијених од немаца опет због партизана и њиховог експеримента са одсецањем полних органа.
Тако да сад сви учимо да су Немци побили 7000 Срба.

СХВАТИ ДА ЈЕ КОМУНИЗАМ МРТАВ ХВАЛА БОГУ!!!


Откуда уопште данас интересовање за тему страдања Српске цркве и народа од комуниста? Наиме, зашто ова тема данас у времену разних државних криза, избора, глобализације, приоритета економских питања и најразличитијих других више него актуелних друштвених промена и проблема? Зашто опет покретати једну овакву тему која се многима чини као потпуно застарела, донекле небитна и на неки начин превазиђена?

У складу са овим питањима, све чешће са разних страна данашњице чујемо и следеће констатације: антикомунизам је прошлост, он је потрошен. Нема више комуниста. Докле са историјским поделама? Нама је потребно помирење и слога. Све што је АНТИ, није добро.

Потпуно разумемо ове аргументе. Само, под једним условом: да је историјска епоха комунизма заиста завршена једним потпуним откривањем свих његових резултата и последица, а на првом месту начина на који је дошао на власт. Ова аргументација заиста важи, али за неке друге бивше комунистичке државе, у којима је забрањена комунистичка партија, распуштена тајна полиција, отворени тајни досијеи, рехабилитовани политички затвореници и емигранти, откопане масовне гробнице жртава комунизма, подигнути споменици жртвама и написани нови историјски уџбеници; једном речју, у којима је извршен потпун раскид за наслеђем комунистичке прошлости. У нашем случају, то није учињено. Овде је све зло повезано са Милошевићевим режимом, и то не као наставком комунизма. Тиме се заправо желела прескочити улога комунизма у постојећим друштвеним проблемима, на основу полуистините тезе да узроке свих наших недаћа ваља тражити у последњих 10 година, чиме се елегантно ослобађају одговорности носиоци претходне, педесетогодишње комунистичке окупације.

На 60-годишњицу комунистичке окупације Србије морамо признати да нисмо урадили биланс комунистичке владавине и да немамо ниједну поуздану цифру о жртвама комунистичког терора: броју похапшених, утамничених и побијених противника новог режима, размерама опљачкане и отете имовине, броју срушених и оштећених цркава и другим најразличитијим облицима репресије. Нема, дакле, укупног пописа резултата и последица комунизма, да бисмо коначно знали на чему смо по питању урушавања српског националног бића под том опаком влашћу. Можемо онда лако закључити како стојимо по питању исправљања историјских неправди и одговорности злочинаца.

Али није овде у питању само историјска истина и правда, већ нешто много више од тога. У питању је очишћење наших душа од заборава на жртве комунистичког терора и одбрана њиховог права на опело, сахрану и гроб. Без достојног и праведног решења судбине читавог једног поколења Срба који су остали без људског права на гроб, заиста немамо право на наду у срећу и бољитак нових генерација.

    * ДЕКОМУНИЗАЦИЈА, А НЕ ДЕНАЦИФИКАЦИЈА

Антикомунизам, као идеолошки став, дели се на стихијски, с краја 80-их и почетка 90-их година минулог века, који је служио углавном за дневно-политичку употребу, и суштински, који никада није заживео на прави начин, а који би значио потпуну декомунизацију српског духовног, културног, политичког, правног и државног лика. У свакодневним борбама за власт изгубио се антикомунистички набој са почетка 90-их и потпуно релативизовао смисао тога да ли је неко од актуелних политичара власник дебеле партијске књижице или не. Велики државни ломови и проблеми потиснули су ову тему у запећак, тако да је занемарена кључна историјска чињеница да се у комунистичком периоду крије корен свих најбитнијих потреса унутар нашег националног бића. До ових дана ми се још са муком ослобађамо комунистичких празника, симбола, митова, историјских фалсификата и друштвених навика. О потпуној декомунизацији наше стварности нема ни говора.

Комунизам није био само политички пројекат, већ много више од тога: религија и психопатологија, као и нацизам. Његове последице су дуготрајне и не могу се отклонити без декомунизације читавог друштва. То није учињено, јер владајућа елита у свим слојевима друштва, без обзира коју идеолошку маску данас узима на себе, потиче из комунистичког шињела и болује од ове, у неким случајевима, неизлечиве болести. У 90-им годинама прошлог века тзв. „опозиционе“ странке су показале да им је важније задобијање власти, него да буду покретач квалитетних друштвених промена, оличених у јасном антикомунистичком ставу. Напротив, максимално су се трудили да такве студентске и друге иницијативе угуше. Разлог томе је био једноставан: већина политичких лидера у Србији у последњој деценији 20. века (без обзира на то да ли се радило о владајућим или опозиционим странкама), у времену титоистичке диктатуре била је активна у комунистичком систему власти и, може се слободно рећи, посредан или непосредан учесник у злоделима која су комунисти починили над српским народом. Ситуација се ни данас није много променила. Једва да постоје актуелни политичари који у својој биографији немају дугогодишњи комунистички стаж, лични или породични. Ако таквих и има, они су или незаинтересовани и неспособни да нешто ураде, или им њихови страначки сарадници, који су некада били комунистички идеолози, то не дозвољавају. А без познавања целовите истине о комунистичкој епохи не можемо разумети шта нам се десило у последњих 15 година.

Насупрот неопходној потреби за декомунизацијом, нама се данас, након још једног етничког чишћења учињеног у 20. веку над српским народом, намеће обавеза денацификације, један потпуно умоболан пројекат да се народ, који је процентуално једна од највећих жртава Другог светског рата, изједначи са идеологијом која је тај рат изазвала. Овај подмукли план најбоље се очитује на примеру Сребренице, од које се сада прави денацификаторски мит, који би послужио да се српски народ дугорочно оптерети кривицом за последње ратове на тлу бивше Југославије и тако трајно онеспособи за одбрану националних интереса и решавање српског питања на Балкану. Сребренички мит је потпуно медијски засенио српске жртве у последњим ратовима, да не говоримо о геноциду који је над Србима вршен у континуитету кроз читав 20. век, посебно у Другом светском рату. И из овог разлога је и те како важна истина о комунизму који је настао на тлу геноцида над Србима и тај процес историјски оправдао и канонизовао, додајући му свој допринос стварањем непостојећих авнојевских граница унутар српског етничког простора, на чему су опет темељени сви новији историјски процеси. Последњи ратови се не могу разумети без познавања тог авнојевског контекста, као и рада каснијих комунистичких елита и, наравно, УДБЕ као главног контролора свега видљивог и невидљивог на тлу бивше Југославије, а посебно Србије под Милошевићем.

Колико је ова тема важна, најбоље сведочи драматичан податак да на територији државе Србије, до дана данашњег, није откопана ниједна масовна гробница жртава комунистичког терора по окупацији Србије у јесен 1944. године, за разлику од српских земаља у Црној Гори и Херцеговини у којима је до тога дошло, или за разлику од осталих бивших југословенских република које су много урадиле на том плану. Злочини ОЗНЕ, из које је израсла УДБА, која је до наших дана недирнуто легло зла, први су злочини које су починили Срби који су се одрекли Бога. Ту је извор савремених злочина који су у српско име почињени у последњим ратовима, када су бивши комунисти постали демократе, атеисти националисти, комунистичка југословенска армија представљала српску, а УДБА регрутовала паравојне формације.

    * Нови антицрквени комунизам

Антикомунизам је актуелан јер је комунизам актуелан. Комунизам је и те како жив; он је, по својим последицама и резултатима, најживља друштвена чињеница у Србији данас. Најприсутнији остатак комунизма данас у добром проценту актуелних медијских интелектуалаца јесте мржња на све што је српско, која подразумева антицрквеност и обрачун са сваким обликом изражавања националне свести. Константа антицрквености и прозивке тзв. српског национализма пројављују се као доминирајући програм деловања читавог једног невладино-политичко-медијског удружења. Из тог разлога је антикомунизам корисна политичка перспектива за сагледавање контекста наслеђа из кога се појављују ови интелектуалци и друштвене снаге. То управо значи разобличавање континуитета антисрпске политике, који данас представљају бивши марксисти преобучени у неолибералне погледе на свет. До јуче истакнути другови и другарице, данас су истакнути грађани, а једино чега се нису одрекли јесте мржња према Српству као непријатељу број 1 и њихове старе и нове идеологије. У том смислу, антикомунизам као одбрана српских националних интереса.

Антикомунизам није само радикалан дисконтинуитет са комунистичким наслеђем. Он је нешто много значајније од тога -успостављање разореног континуитета националног предања: вере, језика, културе, државности. Комунизам је све сфере друштва населио својим безбожничким погледом на свет, крајњим материјализмом, неморалом и нерадом. Немогуће је извршити духовну, културну и политичку обнову друштва док се из његовог крвотока не избаци комунистички вирус. Антикомунизам је услов без кога се не може васпоставити прекинуто и раздробљено национално трајање. Зато је антикомунизам потребан. Тек на том предуслову може се градити друштво осмишљено традиционалним духовним и моралним вредностима, као и културним и радним навикама којима је била прожета како личност, тако и заједница прекомунистичке Србије.

А потпуни раскид са комунистичком прошлошћу означили би следећи кораци: покретање тужби против свих који су у име Тита и Партије починили злочине над невиним српским становништвом, откопавање масовних гробница жртава комунистичког терора широм Србије, достојно сахрањивање жртава и обележавање стратишта, обнова монтираних процеса политичким противницима, рехабилитација повређене части српских политичких емиграната, отварање тајних досијеа и откривање имена доушника и убица за рачун УДБЕ, повратак отете имовине и забрана политичког рада свима онима који су били чланови Партије.

Антикомунизам је, дакле, истина о нашој прошлости, здрав темељ садашњости и наук за будућност.

Антикомунизам као неспремност на заборав. Као сећање на жртве и џелате. Антикомунизам као тражење људског права на гроб и правду пред судом. Антикомунизам као откривање истине без које нема помирења.

Може ли бити преко потребног историјског помирења без сахрањених жртава комунистичког терора, без објављеног биланса комунистичке тираније над српским народом? Ако за ово нису способни учесници грађанског рата, онда то морају учинити њихови унуци. Тај процес тренутно коче комунистичка деца, и физичка и духовна, која штите своје и биографије својих очева. Управо би достојно сахрањивање жртава комунистичког терора било права прилика да над тим гробовима унуци зараћених страна у грађанском рату 1941-45. изврше историјско међусобно опраштање и помирење.

И ја негирам ту бројку моја покојна баба је била у јасеновцу,преживела га је и казала ми је да не зна тачну бројку али да није преко 750 000.
Опасно је манипулисати бројкама,као што ви радите то са Блајбургом.

Антикомунизам није више реч коју можете чути у јавном дискурсу у Србији, а апсолутно не постоји и најмањи знак антикомунистичке политичке активности. У мору других „пречих ствари“ све ово би имало смисла, али само под једним условом: да је историјска епоха комунизма заиста завршена једним целовитим откривањем свих резултата и последица ове идеологије по српски народ. Укидање антикомунизма себи могу да приуште неке друге бивше комунистичке државе, у којима је забрањена Комунистичка партија, распуштена тајна полиција, отворени тајни досијеи, рехабилитовани политички затвореници и емигранти, откопане масовне гробнице жртава комунизма, подигнути споменици жртвама и написани нови историјски уџбеници; једном речју, у којима је извршен потпун раскид за наслеђем комунистичке прошлости. У нашем случају то није учињено. Није овде у питању само исправљање историјских неправди, већ нешто много више од тога. У питању је очишћење наших душа од заборава на жртве комунистичког терора и одбрана њиховог права на опело, сахрану и гроб.
Сматрамо да без отварања, дефинисања и решавања овог проблема последица комунистичког зла ми не можемо градити никакву здраву будућност и очекивати благослов Божији за даљи опстанак нашег народа на овим просторима. То је основни наш мотив зашто о овој теми не ћутимо и зашто ову тему увек изнова проблематизујемо и стављамо је у жижу пажње, из које су је многи из најразличитијих личних, партијских и каријеристичких разлога склонили као небитну.
Ми морамо признати да немамо биланс комунистичке владавине и нити једну поуздану цифру о жртвама комунистичког терора: броју похапшених, утамничених и побијених противника новог режима, размерама опљачкане и отете имовине, броју срушених и оштећених цркава и другим најразличитијим облицима репресије. Нема, дакле, укупног пописа резултата и последица комунизма, да бисмо ми коначно знали на чему смо по питању урушавања српског националног бића под том опаком влашћу. Можемо онда лако закључити како стојимо по питању исправљања историјских неправди и одговорности злочинаца.
Најмање што морамо учинити је следеће: покретање тужби против свих који су у име Тита и Партије починили злочине над невиним српским становништвом, откопавање масовних гробница жртава комунистичког терора широм Србије, достојно сахрањивање жртава и обележавање стратишта, обнова монтираних процеса политичким противницима, рехабилитација повређене части српских политичких емиграната, отварање тајних досијеа и откривање имена дошника и убица за рачун УДБЕ, извођење на суд ратних и послератних злочинаца, и временска забрана политичког рада свима онима који су били чланови Партије.

Како то раде Пољаци?


По новом пољском закону о лустрацији који је изгласан у октобру 2006. године, а на снагу је ступио 15. марта 2007, седам стотина хиљада Пољака до 15. маја ове године мора да одговори на питање да ли су сарађивали са комунистима у периоду од 1945. до 1989. године, што обухвата све високе функционере, професоре, адвокате, директоре школа и новинаре, рођене пре августа 1972.
Сви они морају да испуне формулар и одговоре на питање: „Да ли сте тајно и свесно сарађивали са комунистичком тајном службом?“ Одговори се потом шаљу у Институт сећања у Варшаву. Тамо се они проверавају у архивама. У случају доказане сарадње новинари запослени у неком јавном сервису биће аутоматски отпуштени. Они који одбију да одговоре или се покаже да су слагали могу добити казну забране обављања своје професије у трајању од десет година. (Le Monde diplomatique, НИН, април 2007, стр. 1)
Ако се не варамо, Пољска је у Европској Унији, а нама је препоручено да што пре примењујемо стандарде који тамо владају.

Упитник Двери из 2001. године


Српски сабор Двери од оснивања удружења тражи да се нешто слично спроведе и у нашој земљи. Сматрамо да без једног таквог рашчишћавања са комунистичком прошлошћу није могуће поставити здраве темеље наше садашњости и будућности. С тим у вези подсећамо на речи које је Бранимир Нешић, први уредник часописа „Двери српске“ и један од оснивача Двери, изговорио на историјском Првом сабору српске омладине на Универзитету у Београду после Другог светског рата, 6. децембра 2001. године у сали 11 на Филолошком факултету, за које би се могло учинити да су их искористили пољски законодавци 5 година касније:
„Немојмо се заваравати: комунисти и даље држе власт у овој напаћеној српској земљи. Само су се вешто преобукли у разноразне грађанске, либерално-демократске маске. Сазнајте колико година комунистичког стажа имају министри у садашњој српској Влади. Они ће своје прљаве комунистичке биографије покушати да сакрију, и, управо због тога, ми постављамо упитник за све јавне личности у Србији, за све чланове Српске академије наука и уметности, за све професоре Београдског универзитета и свих универзитета у Србији, за све политичаре и све уређиваче медијских кућа, упитник са следећим питањима:

   1. Да ли сте били члан Комунистичке партије Југославије?
   2. Колико дуго сте били члан Комунистичке партије?
   3. На којим све партијским функцијама у Комунистичкој партији сте се налазили?
   4. Како је гласила тема ваше докторске дисертације?
   5. Осећате ли се кривим за судбину српског народа за време вашег једнопартијског система?
   6. Да ли се кајете и да ли сте јавно и где исповедили своје покајање?
   7. Да ли сте након распада Комунистичке партије постали члан неке друге партије, и које или којих?
   8. Коју сада политичку опцију заступате?
   9. Да ли сте за повратак веронауке у школе?
  10. Да ли вам је Српска православна црква и светосавски национализам и даље непријатељ број 1? На ова питања они нама морају одговорити“.
      Овим речима ни данас се нема шта ни додати ни одузети. Наш је проблем што се од тада до данас ништа није променило, а овај пољски пример нас опомиње и на ту обавезу подсећа, нудећи један од ефикасних начина да победимо стравичну прошлост која нам се стално враћа као недовршена прича.

Živeo komunizam, UA prljavi kapitalisti