Zašto “pozitivno mišljenje” često ne pomaže u rešavanju emocionalnih problema?

Zašto “pozitivno mišljenje” često ne pomaže u rešavanju emocionalnih problema?

Često ste imali priliku da čujete razne savete tipa: mislite pozitivno i tako će te se i osećati. Drugim rečima, ako mislite pozitivno dobro će te se osećati što implicira da ne morate ništa da uradite, ništa da promenite kod sebe, da ne morate da ulažete nikakve napore i izlažete sebe nepotrebnoj frustraciji dok se suočavate i nastojite da rešite neki vaš emocionalni problem koji vas muči. Ovakve ideje su veoma popularne širom sveta, ali u isto vreme one nažalost ne daju željene efekte.

Ali odakle onda tolika popularnost i ogromna zainteresovanost ljudi širom sveta za ovu vrstu “samopomoći”? Uzrok takve popularnosti leži u jednom od osnovnih aspekata ljudske prirode, a to je težnja čoveka ka zadovoljstvu. Svi mi težimo da se što češće osećamo prijatno, da obezbedimo sebi što više zadovoljstva i u isto vreme izbegnemo što više bola, nezadovoljstva i patnje. Zbog takve težnje, nekada smo skloni da poričemo realnost, da izbegavamo da se suočimo sa neprijatnim aspektima našeg svakodnevnog života, da odlažemo rešavanje problema, kako bi sebe poštedeli bola i frustracije sa kojom ponekad ne znamo šta da radimo. Jedan od načina da se to “postigne” jeste tzv. “pozitivno mišljenje”. Mislite pozitivno, zatražite od univerzuma šta želite i to ćete i dobiti, bez i malo truda, napora i frustracije. Mnogi ljudi znaju da je to u potpunosti iracionalna ideja i da stvari u životu ne funkcionišu na taj način ali se ipak slepo drže takvih ideja. Zašto? Jednostavno zato što ponekad misle da je tako lakše (dakle, manje bolno). Ponekad je lakše zatvoriti oči, ignorisati realnost, optuživati druge i sl., nego priznati sebi da se ponekad život ne odvija onako kako smo sebi zacrtali i onako kako mi to želimo. Zatvaranje očiju pred realnošću donosi nam privremeno olakšanje (dakle zadovoljstvo, zbog trenutnog odlaganja bola) ali dugoročno gledano od toga nemamo nikakvu dobit, jer naši problemi ostaju nerešeni, a kako vreme prolazi naš strah da se suočimo sa sobom i sopstvenim problemima raste i nagriza nas iznutra.

Zašto “pozitivno mišljenje” često (ali ne i uvek) ne funkcioniše? Iz nekoliko razloga. Prvo, često naše pozitivno mišljenje nije u vezi sa realnošću, dakle nije realistično, život nas demantuje i mi ubrzo shvatamo da se stvari neće promeniti samo zato što mi to želimo (a ništa ne preduzimamo u isto vreme).

Drugo, često ne verujemo u to što mislimo iako je to pozitivno. Ideje u koje ne verujemo, iza kojih ne stojimo svojim bićem, ideje koje ne osećamo (ideje koje nemaju prateću emocionalnu reakciju) nas ne mogu dovesti do promene. Čak šta više, nekada se trudimo da mislimo pozitivno a u isto vreme (negde u pozadini) čvrsto verujemo baš suprotno, mislimo negativno i pesimistično, imamo loša predviđanja, obezvređujemo sebe i sl. I onda kad shvatimo da pozitivno mišljenje često ne dovodi do onoga što želimo, duboko se razočaramo.

Takođe, jedan od razloga zašto su ljudi (iako su po svojoj prirodi i racionalna bića) skloni da poriču realnost, jeste i činjenica da se nekada stvari u životu odvijaju upravo na onaj način kako mi to želimo, dakle pozitivno, što posledično dovodi do jačanja uverenja da je to posledica naših želja i nekakve “magijske moći” naših misli i osećanja. Ali istina je upravo suprotna. Naše misli mogu uticati jedino na naša osećanja i ponašanja ali ne i na događaje u spoljnjem svetu, naše misli imaju veliku moć da utiču na nas same ali opet ne na neki magičan način. Ako sebe primoravamo da mislimo pozitivno, postoji opasnost da se brzo razočaramo (a ponekad i obezvredimo) kada se stvari ne odvijaju onako kako mi to želimo. Dakle, to često ne koristi.

Pa šta je onda alternativa, da mislimo negativno i pesimistički? Naravno da ne. Jedina prava alternativna tzv. “pozitivnom mišljenju” jeste racionalno mišljenje. Dakle, pozitivno mišljenje će vam doneti dugoročnu korist samo ako je pored toga što je pozitivno ujedno i racionalno (odnosno realistično, logično i samopomažuće). Racionalnost je jedan deo ljudske prirode, svako od nas veći deo svog života razmišlja i ponaša se racionalno, ali ne uvek, jer su ljudi zbog drugih aspekata ljudske prirode (kao i raznih uticaja vaspitanja i kulturnih normi) skloni da razmišljaju, osećaju i ponašaju se iracionalno.

Misliti racionalno znači biti realističan, ne zatvarati oči pred činjenicama, lošim stvarima koje se događaju pred našim očima, prihvatati i suočiti se sa životnim nedaćama, ma koliko one ponekad bile bolne. Misliti racionalno, znači misliti na način koji nam koristi, koji nam pomaže da ostvarimo svoje ciljeve, ispunimo svoje želje i osećamo se što je moguće bolje. Misliti racionalno znači i misliti logično. Na primer, ako Ja želim da drugi ljudi budu dobri i pristojni prema meni jer sam Ja većim delom dobar i pristojan prema njima iz toga nužno ne proizilazi da tako i mora biti, misliti da ako nešto želiš tako mora i biti, ne samo da je iracionalno, štetno i samoosujećujuće već je i nelogično, ovakva vrsta zaključka ne podleže pravilima logike.

Zašto je poželjno misliti racionalno? Zato što je takva vrsta mišljenja samopomažuća, jer nam pomaže da poštedimo sebe nepotrebne patnje i da od svojih frustracija, bola i nezadovoljstva ne skliznemo u depresiju, očaj, hronična strahovanja i patnju. Može se reći da je bol neizbežan (jer su frustracije sastavni deo života) ali je patnja ipak stvar izbora. Onaj ko ne želi da pati, suočiće se sa bolom, frustracijama i životnim nedaćama i nastojaće da pronađe rešenja za svoje probleme, jer svaki problem ima neko rešenje (ali nažalost ne uvek i idealno rešenje). Za suočavanje sa životnim problemima nažalost nije dovoljna samo dobra volja, želja i pozitivno mišljenje, potrebno je pre svega biti realističan, racionalan, sagledati stvari iz više uglova, razmisliti o mogućim alternativama, tragati za rešenjima i uporno, hrabro i dosledno ulagati napor da promenimo naše iracionalne ideje (kako u mislima tako i praksi) koje nam donose mnogo više štete nego koristi. To je lako reći, ali sprovesti često nije lako, ali je svakako moguće.

Misliti racionalno ne znači biti hladan i nemati osećanja, istina je baš suprotna. Ako neko razmišlja racionalno on ponekad može biti tužan, zabrinut, nezadovoljan, čak i veoma frustriran (a ponekad i srećan, radostan, zadovoljan) ali ne i depresivan, preplašen, besan i očajan. Racionalno razmišljanje nas može poštedeti destruktivnih osećanja poput depresije i panike, koja nam nanose bol i sprečavaju nas da ostvarimo željene ciljeve. Misliti racionalno ne znači odreći se svojih osećanja (bilo prijatnih, bilo neprijatnih) već samo znači odustati od iracionalnih zahteva koji počinju sa treba, mora, neophodno mi je i sl., i te apsolutističke zahteve zameniti očekivanjima, željama i preferencijama. Na primer, ako nešto želimo i očekujemo (čak jako želimo) neće nam biti svejedno ako se naše želje ne ostvare, ali ako razmišljamo racionalno a stvari se ne odvijaju onako kako smo očekivali, bićemo samo razočarani, može nam biti žao, možemo biti čak i frustrirani (ponekad i veoma frustrirani), ali kada ta osećanja prođu, počećemo da konstruktivno razmišljamo kako da rešimo problem i ostvarimo svoje želje ili pak promenimo svoje ciljeve. Ali ako razmišljamo iracionalno, po prinicipu, ovo mi je nepohodno, bez toga ne mogu da živim i zato to moram imati, kada to nešto što mislimo da nam je neophodno ne dobijemo, osećaćemo se besno, depresivno ili ćemo se uspaničiti, što će značajno smanjiti naše kapacitete da nešto konstruktivno preduzmemo i rešimo probleme koji nas muče.

Vladimir Mišić dipl. psiholog