Zašto pamtimo ljubavne veze?



Ne možete da zaboravite bolan raskid emotivne ili ljubavne veze? Naučnici sada mogu da vam objasne zašto: neurolozi su otkrili da mozak mnogo duže, skoro neprekidno, od prijatnih doživljaja pamti stresne situacije.

Najnovija istraživanja na miševima daju objašnjenja zašto se celog života sećate gotovo svih detalja raskida ljubavne veze, ali se često ne možete setiti šta je bilo na nekom nedavnom poslovnom sastanku.

Imamo li na umu da različite informacije neprekidno bombarduju naša čula, naš mozak vrlo brzo postaje "prepunjen". To je razlog zašto regioni mozga za
memorisanje brzo odbacuju trivijalne a prednost daju značajnim događajima koji se zatim pretvaraju u dugoročno pamćenje.

Rezultati najnovijeg istraživanja, nedavno objavljeni u američkom stručnom časopisu "Sel", otkrivaju da bi emocije mogle da pomognu mozgu da odluči koja će sećanja trajno arhivirati, a koja jednostavno odbaciti.

Neurolozi smatraju da se sećanje stvara jačanjem veza između neurona. Ove veze oslanjaju se na receptore za slanje i prijem moždanih podataka.

Neka dosadašnja istraživanja ukazivala su da je emocionalni stres tesno povezan sa povećanjem nivoa hormona norepinfrina u mozgu. Ipak, kako hormon stresa utiče na proces uključen u povezivanju neurona pa tako i u formiranju sećanja još uvek je naučna misterija.

Neurolog Hajlan Hu tvrdi da je sa grupom kolega otkrio bar delić tajne. Oni su u toku laboratorijskih testova na miševima otkrili da norepinfrin, kao i emocionalni stres, izazivaju hemijske promene i nekim moždanim receptorima. Po njihovom mišljenju, promene jačaju veze u regionima mozga miševa "zaduženih" za memoriju.

"Nadražaji koji nisu bili dovoljni za formiranje sećanja, sada, sa promenama veza, mogu da stvore čvrsta sećanja", izjavio je član naučne ekipe Roberto Malinov.

A kako mozak miševa poseduje mnoge regione koje ima i ljudski mozak, neurolozi očekuju da se slični mehanizmi u stvaranju sećanja mogu primeniti i na čoveku.

I dok životni uspesi i padovi mogu aktivirati supstance koje jačaju memoriju, Malinov primećuje da previše hormona stresa može izazvati neku vrstu destimulacije u mozgu pa samim tim i stvoriti "gubitke" u pamćenju.

"Ako imate previše norepinfrina, on onda deluje na suprotan način. Zato je, po svoj prilici, moguće da optimalan nivo ovog hormona, ako ste previše emotivni, može usloviti i da se ne sećate nekih životnih situacija", izjavio je Malinov
časopisu Sajens.

On je, takođe, naglasio da je najnovije otkriće "samo jedan delić naučne sklapalice koja povezuje emocije i memoriju".

Izvor: Blic

Eto, i ajd sad ti budi optimista kad saznas da ti mozak mnogo duze pamti stresne situacje 

Pa normalno, pamti ih u tvoju korist, da se ne bi više ponavljale. 

pa,normalno je da pamtimo...veze su nas emotivno odredile...

mada,sjecanja imaju jednu lijepu "naviku"...vrijeme katkada ucini da proslost oboji ljepsim bojama,nego li sto uistinu ona zna da bude

kada bi smo svjesno pamtili samo ono stresno i ruzno ili negativno...neko rece"pakao bi pocinjao onda kada bi se pred nasim ocima odvijao nas prozivljeni zivot"...ili tako nekako

mali zivotni trik...

svako traumaticno i bolno iskustvo pamti se mnogo duze nego srecno i prijatno, ovde je samo dat primer vezan za raskide itd .. ali to je za sve podjednako. Traumaticna iskustva ostaju duze zapisana, gotovo da mozemo i culno da ih iznova prozivljavamo, posebno ako su u pitanju krupne traume pa i fizicko povredjivanje. Mozak to radi da bi podsetio coveka da ne nacini istu gresku i da bi se licnost na osnovi traume "nadgradila" (prevazisla, naucila i evoluirala) jer to je instinktivno nasledje.

Pa tako bi trebalo biti, ali kod mene tu postoji neki bag , ne ostaju mi ta negativna sećanja ili bolje reći osećanja vezana za traumatične događaje iako racionalno znam da mi je bilo loše. I najtraumatičnija iskustva jednostavno nemaju negativni predznak kada ih se prisetim. Tako na primer kada se setim recimo dva meseca provedena u bolnici meni je to  neki osećaj u glavi  tipa " ok mi je bilo skroz " , a racio  se javlja "budalo, šta ti je bre bilo ok, pokušo si sam sebi da otkineš glavu od bolova,  ok ti je bilo    ...idiote"

blago tebi  ja moja traumaticna iskustva bukvalno mogu ponovo da prozivim .. koliko su culna    svega se secam, pa cak i mirisa .. a srecna iskustva .. veruj mi kad ti kazem da tolikom brzinom zaboravljam, da nema uticaja cak ni da noc i dan samo o tome mislim posle nekog vremena .. cao, potpuno izgubim pojam da se ista bitno dogodilo .. znam da jeste, ali to je toliko meni strano, kao da se desilo nekom drugom   

jbm ti, kakvi smo mi mehanizmi 

ne sviDža mi se  tvoj mehanizam 

Munka jbt ti neka hipersenzitivna 

Ja znam da se jako zaljubim ali kad se odljubim ,to je kraj .Ne padne mi na pamet dok ga slucajno ne sretnem .Ma koliko lepo da je bilo .

ovaj, mislila sam mi ljudi, kako nas sklepa tako neko, nekome ovako a nekome onako 

a jel može biti da je obrnuto? Da si osetila miris pa tek onda krenula da se prisećaš. Pošto sam negde pročitao da mirisi izazivaju sećanja više negoli bilo kakva slika ili zvuk... 

evo čak i ovde na forumu sam našao nešto o tome: http://forum.burek.com/index.php/topic,55951.0.html

Da svakako ima i toga, kod mene radi both ways 

Jbg mislim da je malo omašen pristup. Pmatimo sve osobe koje smo voleli, ne samo one koje smo seksualno voleli. Niko ne može reći dane pamti svoju učiteljicu, drugaricu iz vrtića, deku koji je umro pre mnogo godina, druga iz klupe koji se u trećem osnovne preselio,...

ДУшанеееееееее ахахааха не могу да верујем да си се тога сетила

Ljubavne veze pamtimo zato shto su lepe. Da ne lupam previshe.

Ovo je i kod mene slučaj.

''Traumatične'' događaje pamtim do najsitnijih detalja. Do besmislenih detalja. Tako su živi, da mi se čini kao da su se desili nedavno; vreme im ne može ništa.

To je loše, zapravo, makar iz jedne perspektive. Jer, ima nekih istraživanja o nivou kortizola (koji utiče na pamćenje) i oporavka posle traume. Ispostavilo se da se oni koji slabije pamte (imaju valjda niži nivo kortizola), lakše oporavljaju.

Moje opravdanje je - čuvam te događaje živima u glavi i to svesno, iz razloga što ne smem da dopustim da ih moj mozak, kako je inače i programiran, propusti u nesvesno i potisne. E to je već mnogo opasnije od samog sećanja. Jer, sećanje je u slikama, bojama i tonovima, emocija više nema, ali nikako ih ne smem pustiti potiskivanju. 

Ja samo smrti pamtim do u detalj, ostalo manje vise, okvirno onako ..

sve pamtim do najsitnijih detalja, i  ono lijepo i ono ružno podjednako

da,da, znam

       Jbg. To se um malo igra sa nama, to jest dominira našim bićima (opsesija, paranoja, anksioznost su bratski poremećaji). Takva sećanja su, zar se ne slažete - iscrpljujuća. E sad , ne bih ja da se petljam  u lučenja endokrinih žlezda, ali mislim da su osobe kao što si ti i MunkaZe dosta emotivne + pametne + nesvesne(onoga što vam um radi),takav sam i ja...  prve dve stvari kad se spoje funkcionišu kao zli gospodari (iako dobre sluge). Dakle stvar je samo u usmeravanju energije. Ne smemo dopustiti da nas naš um voza. Uživaj u sadašnjem trenutku. Uzdigni se iznad uma.

E i ja posle nekog loma osjecam kao da sam zaustavljen u vremenu i prostoru.

Dok sam bio zaljubljen u jednu Slagvorticu , pamtio sam dugo jedno vece njenog rodjendana tako bolno detaljno

iako sam bio pjan ko zemlja.

Da, definitivno alkohol još dodatno uveličava-pogoršava situaciju. Baš sam sad eto na nekoj temi o alkoholu raspravljao...

Preventivno ne nosim mobilni kad planiram da pijem .

Pamtimo ih, rekla bih, iz razloga sto svaka obelezi na neki svoj nacin jedan od delicaka nasih zivota.

Iskljucivo pamtim lepe i komicne momente. Sto se ljubavnih veza tice, nekoliko ruznih momenata je u verbalnom smislu bilo i to sam jednostavno "zaboravila".