kenjas ko foka

rusi nama daju 3 % na izvadjenju naftu zar to ne zvuci tako americki?

 

sad kad krene meltdown moci ces da se uveris u svoje pretpostavke...

to je neodrziv sistem

Amerika je fiksirana na svoj izborni cirkus vredan miljarde dolara.EU je zauzeta svojim merama štednje i džihadom koji je planuo na ulicama Pariza.Tako da zapadu niko neće zameriti ako ne čuje eho kineske verzije one Orbisonove „Sve što treba da uradim je da sanjam“.Kineski san ovaj put čak dolazi sa auto-kartom.

Pevač koji peva tu pesmu je Ksi Djinping a auto karta je zaista ambicioznai nedavno je otkrivena i zove se 13 petogodišnji plan,ili kako kažu u pop verziji plana-Šisanvu.Nakon godina eksplozivne ekonomske ekspanzije,prihvata nižu „novu realnost“,rast od 6,5% godišnje do najmanje 2020.



Takodje postavlja novu ekonomsku formulu zemlje:napolje sa nisko-plaćenom proizvodnjom izvozne robe,a počinje sa novom kineskom verzijom treće industrijske revolucije.I dok je kinesko vodjstvo zauzeto stvaranjem nove srednje klase budućnosti zasnovanoj na potrošačkoj ekonomiji,njen predsednik govori svima koji hoće da ga čuju,da uprkos strahu Obamine administracije i ponekih komšija,nema razloga da rat ikad bude na agendi  SAD i Kine

Obzirom na galamu koju Vašington diže oko kineskog ekspanzionizma u Južnom kineskom moru,Ksi je potpuno otvoren govoreći na tu temu.On insistira da ni Vašington ni Peking ne treba da budu uhvaćeni u Tukididovu zamku,verovanje da su nadolazeća sila i vladajuća sila na planeti osudjeni da udju u rat pre ili kasnije.

Pre samo dva meseca u Sijetlu Ksi je rekao grupi glavešina digitalne ekonomije „Ne postoji takozvana Tukididova zamka u svetu,ali ako velike zemlje ponove greške i svoje loše strategijske kalkulacije,možda će ih stvoriti same za sebe.“


Djinping u Sijetlu

Da bi shvatili zašto Vašington gleda Kinu kao pretnju,možda treba za trenutak da skrenemo pogled sa Južnog kineskog mora,isključimo Donalda Trampa,Karsona i ostale i potražimo koji je to gejm čejndžer koji lomi vašingtonske nerve u ovoj azijskoj igri.

Ksijevo štivo pred spavanje

Rojevi kineskih turista koji „ajfonuju“ i kupuju sve što im padne pod ruku po evropskim prestonicama već predvidja blisku budućnost povezanu i dirigovanu od strane kineske ekonomije,a utabanu trećom industrijskom revolucijom.Ako sve bude po njihovom planu oni će uvezati sve,od potpune povezanosti istoka i zapada,preko visoko-tehnološke infrastrukture do ekspanzije zelenih  čvorišta obnovljive energije.Da li je neko možda za solarnu elektranu u pustinji Gobi?!

Da ,Ksi voli da čita ekonomskog teoretičara Džeremi Rifkina,koji je prvi pomenuo ideju treće industrijske revolucije kroz internet i izvore obnovljive energije.

Izgleda da kinesko rukovodstvo nema problem da uveže oštricu zapadne meke moći za svoje potrebe.Ustvari oni su izgleda ubedjeni da ni najmanje sredstvo ne sme biti previdjeno na putu zemlje u sledeću fazu procesa koju je mali kineski kormilar Deng Ksiaoping pre nekoliko decenija označio kao eru u kojoj je „slavno obogatiti se“

Pomaže pomalo i to što imaš 4 triliona rezervi u stranim valutama,i ogroman suficit čelika i cementa.Te neke stvari ti omogućuju da „bilduješ naciju“ gledajući čitavu Evroaziju.Otuda Ksijeva ideja pravljenja takve infrastrukture koja će na kraju povezati Kinu sa Centralnom Azijom,Bliskim istokom,Zapadnom Evropom.To je ono što kinezi zovu „jedan pojas,jedan put“,to je ta fuzija kopnenog ekonomskog puta svile i modernog pomorskog puta svile 21-og veka.

Otkad je Ksi objavio „jedan pojas,jedan put“ u Kazahstanu 2013,Prajsvoterhauskupers iz Hong Konga je procenio da je država od tada ubacila 250 milijardi dolara u poslove vezane za taj projekat,od železnica do elektrana.I svaki bitan kineski igrač je u tom poslu,od telekomunikacionog giganta Huavei do čudovišta internet trgovine Alibabe.Kineska banka je već obezbedila 50 milijardi dolara za projekte vezane za put svile.Kineska najveća fabrika cementa Anhui Konč pravi najmanje 6 fabrika u Indoneziji,Vijetnamu i Laosu.Posao na uvezivanju Azijskog dela projekta ide  turbo brzinom.Na primer Kina-Laos,Kina-Tajland i Džakarta-Bandung projekti železnica vredni 20 milijardi $-će biti završeni pre 2020 godine.



Evroazijski rat protiv terorizma

Jedan pojas,jedan put je plan koji ide i preko one kovanice Radjarda Kiplinga iz 19 veka “Velika igra”,koji je opisivao Rusko-Britansku igru senki u borbi za Centralnu Aziju.U centru ove velike igre 21 veka leži kineski juan kog je MMF 30 novembra uključio u elitne svetske valute,ili u SDR(posebna prava vučenja),čime je Kristin Lagard potvrdila očigledno-dolazak nove svetske supersile.Ovo u praksi znači ulazak Juana,a time I Pekinga na globalno finansijsko tržište.



Duo koji vodi kineski projekat su Azijska infrastrukturno-investiciona banka i pekinški infrastrukturni fond puta svile(kome je opredeljeno 40 milijardi $ do sad),kad tome dodamo internacionalizovani Juan imamo temelj sa kog će da krenu kineske kompanije u osvajanje Evrope,Azije i Afrike praveći puteve,železnice,optičke mreže,luke,gasovode I elektrane.

S druge strane,prema azijskoj banci za razvoj,postoji rupa od 800 milijardi dolara za finansiranje infrastrukturnih projekata do 2020.Treba li napomenuti da je ta banka pod kontrolom Vašingtona.Peking sada uskače upravo u ono što je obećao-razbijanje pijane žurke takvog ekonomskog razvoja.

I ne zaboravimo na bonuse ovog “novog” kineskog načina,u ovom kineskom ambicioznom planu,njihovi projekti obuhvataju 65 zemalja na tri kontinenta I obuhvataju 4,4 milijarde ljudi.Ako uspe čak i delimično moguće je da će zbrisati Al Kaida-Isis-vehabijski džihadizam,ne samo u Sinkjangu nego i u Pakistanu,Avganistanu i Centralnoj Aziji.Zamislite novi rat protiv terorizma čije oružje će biti trgovina,infrastruktura i razvoj.Peking planira da godišnja trgovinska razmena sa partnerima na putu svile predje 2,5 triliona $ do 2025.

U isto vreme jedna vrsta obavezujuće geografije koju ja zovem “Naftastan” se takodje realizuje.Gasovodi se već šire preko Pakistana i Mijanmara i Kinezi će još više pojačati ovu strategiju sa ciljem da izbegnu moreuz Malaku(75% kineskog uvoza nafte I dalje ide kroz njega).Peking će učiniti sve da izbegne bilo koju zavisnost koju može ugroziti američka mornarica.Preko 50% kineske potrošnje gasa već dolazi kopnom od Kazahstana i Turkmenistana i ti procenti će se i povećati kad bude gotov gasovod “Snaga Sibira”.

Naravno ovaj kineski slogan bi se mogao nazvati “u odlasku na zapad I jug je slava” i mogao bi izazvati tektonske poremećaje u Aziji na svim nivoima,to naravno sve zavisi od poteza njihovih komšija i Vašingtona.

Ako stavimo ekonomiju za trenutak po strani,uspeh ovog projekta dosta zavisi od toga kolike su PR sposobnosti Pekinga,nešto čemu baš nisu uvek skloni.Takodje tu imamo još dosta problema,počevši od Han kompleksa superiornosti,nečega što nije baš hit medju manjinskim etničkim grupama kao ni kineskim komšijama,kao i ekonomski zamah koji manjinske grupe tvrde da pogoduje samo Hanh kinezima.Zatim miks rastuće plime nacionalizma,ekspanzije kineske vojske,konflikta u južnom moru i rastuće bezbednosne opsesije u Pekingu.Dodajmo tome spoljno političko minsko polje,koje će uticati na smanjenje divljenja komšija zbog osećaja ugroženostiu njihove suverenosti.Ubacimo tu i “pik” vašingtonske administracije na stvaranje anti kineske koalicije i “stavljanje zmaja u kavez” kao i bildovanje pomorske i vazdušne moći u vodama blizu Kine.I na kraju ne zaboravimo “crvenu traku”(smanjenje regulacija i propisa) i birokratiju,centralno-azijski specijalitet.Sve ovo je jedan ogroman paket prepreka za Ksijev kineski san o “Kini u Evroaziji”.

Svi u noćni voz

Oživljavanje puta svile je počelo kao skromna ideja kineskog ministarstva trgovine.Početni cilje je bilo dobijanje dodatnih ugovora za kineske kompanije u inostranstvu.Koliko su samo prešli do danas od te ideje.Počevši od nule 2003,Kina sada ima 16 000 kilometara napravljenih brzih pruga do sada-više nego sve ostale države planete zajedno.

A to je samo početak,Kina već pregovara sa 30 zemalja o gradnji dodatnih 5000 km pruga vrednosti 157 milijrdi $.Cena je naravno-kraljevska,”made in China” brza pruga(najveća brzina 350 km/h) košta 17-21 milion $ po km.Uporedimo to sa evropskom cenom :25-39 miliona $ po km.Tako da nije čudo da se Kinezi takmiče za prugu London-S. Irska,kao i za projekat pruge Los Andjeles-Las Vegas,kao i da pobedjuju nemačke kompanije na tenderima u Rusiji.

Na drugom frontu,iako nije direktno vezan sa putem svile,ne zaboravimo sporazum o tranzitu i medjunarodnom transportu izmedju Indije,Irana I Afganistana.Ovaj iransko-indijski projekat razvijanja puteva,železnica i luka je fokusiran na iransku luku Čabahar,koja će se na taj način povezati sa Kabulom i dalje sa Centralnom Azijom.



Zašto Čabahar?Zato što Indija preferira taj koridor prema centralnoj Aziji i Rusiji,pošto im je prelaz Kiber na afganistansko-pakistanskoj granici nesiguran.Iran je stoga već napravio koridor od Čabahara do Milaka-prelaza na granici sa Afganistanom.Železnicom,Čabahar će biti povezan sa prelazom Temez na granici sa Uzbekistanom,tako da će to sve zajedno ubrzati transfer indijske robe prema Rusiji.

Ovo možete nazvati “južni put svile” koji povezuje Južnu Aziju sa Centralnom Azijom i ako sve bude po planu na kraju i Zapadnu Aziju sa Kinom.Sve je to deo ambicioznog “transportnog koridora sever-jug”,zajedničkog iransko-indijsko-ruskog projekta lansiranog 2002 kao način za pospešivanje inter-azijske trgovine.



Naravno,sad vas već neće iznenaditi ako vam kažem da je i ovde Kina duboko uključena.Kineske kompanije su pravile brzu prugu Teheran-Mašhad(kod afganistanske granice).Kina je finansirala gradnju dela metroa od Imam Homeini aerodroma do centra Teherana.Kina takodje hoće da koristi Čabahar kao deo svog “gvozdenog puta svile” koji će ići preko Irana pa sve do Turske.Tome svedoči I vest da Kinezi već učestvuju u modernizovanju nekih turskih luka.

Ko je izgubio Aziju?

Za kineske lidere “jedan pojas,jedan put” je mapa ekonomskog partnerstva sa više prstenova,povezanih jedni sa drugima,to je izlazna ruta iz Vašingtonskog konsenzusa i dolarskog finansijskog sistema.Iako su pištolji repetirani,bitka budućnosti je,bar što se Kineza tiče,ona ekonomska.

Na jednoj strani su vašingtonski mega paktovi-Transpacifičko partnestvo i Transatlantska trgovinska unija-koji čupaju Evropu i pacifik od Azije i protivteža na suprotnoj,pan evroazijske integracije koje vode Kina,Rusija,Kazahstan,Iran I Indija kao glavni igrači.Prošlog maja Kina i Evroazijska unija su postigle dogovor o koordinaciji projekata EAU sa projektima kineskog puta svile.Kao deo te strategija Rusija je već broj jedan dobavljač nafte za Kinu.

Sa ratom u Ukrajini bez rešenja,sad je nažalost malo šanse za bilo kakav dijalog EU i EAU koji bi mogao jednog dana da privuče Rusiju i Evropu u kinesku viziju pan evroazijske unije.Ipak nemački biznismeni uopšte i ne kriju fasciniranost neograničenim mogućnostima puta svile,koji bi doneo profit kontinentu.

Ako ćete u budućnosti tražiti bilo kakav znak detanta,obratite pažnju na ekonomsku saradnju EU sa šangajskom organizacijom za saradnju.Njeni članovi će 2016 biti Indija i Pakistan,a zatim i Iran kad sankcije budu kompletno uklonjene.Džinovski korak ka tome(a sigurno je da se neće desiti bilo kad skoro) je stvaranje trans Evropske zone “jednog pojasa”.To se jedino može desiti tek nakon rešenja Ukrajine i skidanja sankcija Rusiji.Zamislite to kao jedan dug,vetrovit put prema onome što je Putin hteo da “proda” Nemcima 2010-zonu slobodne trgovine od Vladovostoka do Lisabona.

Svaki takav potez naravno će se jedino desiti “preko Vašingtona mrtvog”.U ovom momentu Vašington  ide od likovanja nad ekonomskom “smrti” BRIKS-a,koji se trenutno suočava sa ogromnim ekonomskim poteškoćama,do straha od 3 svetskog rata i ruske “pretnje”.

Niko u Vašingtonu nikad neće dozvoliti gubitak Evrope od strane Kine.Što bi rekao Bžežinski u toj “velikoj šahovskoj igri” SAD nikad neće dozvoliti da budu ostrvo u okeanu dok Kina integriše Evropu.Otuda i povećanje pomorske moći u Aziji i demonizacija i Kine i Rusije kao ogromne pretnje.

Tukidide mirno spavaj

Obišli smo pun krug Ksijeve zaljubljenosti u Džeremi Rifkina.Da ne bude zabune-šta god Vašington radio,Kina je rastuća supersila i ekonomija jača od života.Od Londona do Pariza ima previše znakova da uprkos decenijskim trans-atlantskim integracijama,postoji nešto previše privlačno u onome što Kina nudi.Prvi koraci se prave u vidu povezivanja evropske digitalne ekonomije sa kineskom.Cilj je “rifkineskni” integrisani digitalni ekonomski prostor evroazijskog kontinenta,koji je kamen temeljac te post-karbonske treće industrijske revolucije.

G-20 je ove godine bio u Antaliji,u kome se jedino pričalo o ISIS-u i Parizu.2016 samit je u Gvangdžuu,Kina,rodnom mestu Džeka Ma i sedištu Alibabe.Ne možete biti bliže 3 industrijskoj revoluciji od toga.



Jedna godina je večnost u geopolitici.Ali šta ako 2016 Gvangdžu zaista ponudi viziju budućnosti,put svile,noćne vozove od Centralne Azije do Duizburga,budućnost koja je ostvarenje Ksijeve vizije.On u najmanju ruku želi da G-20 bude multipolarni globalni mehanizam koordinacije zajedničkog razvoja.Do tada možda bi Vašington i Peking mogli da rade zajedno na tome da šah,a ne ratni brodovi budu velika igra ovog veka.

Tukidide mirno spavaj

Pepe Eskobar

sad vise nije teorija ....

 

Saudijska Arabija je zahvaljujući nafti bogata i uticajna. Ali, to bogatstvo neće trajati doveka. Štaviše, Međunarodni monetarni fond predviđa da će u narednih pet godina to kraljevstvo morati da stegne kaiš.



Kraljevski toranj trebalo bi da bude visok jedan kilometar. Početkom 2019. će biti završena najviša zgrada na svetu – ako sve bude po planu saudijske kraljevske kuće. To je Saudijska Arabija kakvu njeni gospodari žele: otmena, moderna i sva u superlativima. Ali, iz tih kulisa se naziru i pukotine. Tako je Međunarodni monetarni fond još u oktobru izneo predviđanje da će to kraljevstvo sa autoritarnom vlašću još samo pet godina moći da privređuje kao i do sada - a onda će gigantske finansijske rezerve države biti iscrpljene.


Otmena, moderna i sva u superlativima: Saudijska Arabija kakvu žele njeni gospodari

Taj trend je sada pooštren. Jer, do vanredne ekonomske situacije je došlo zbog cene nafte. Od pre godinu dana, cena je između 40 i 50 dolara po barelu. Posle sastanka proizvođača nafte grupe OPEC u Beču, cena je čak postala manja od 40 dolara - to ja najniža tačka u poslednjih šest godina. „Da bi budžet saudijske Arabije bio uravnotežen, cena nafte bi trebalo da bude između 80 i 120 dolara“, kaže Sebastijan Sons iz Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP).

Teško je doći do pouzdanih brojki. Kraljevstvo ne dozvoljava da mu se gleda u karte. No, podaci Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) takođe pružaju neveselu sliku: ona bi još ove godine mogla da se suoči sa rupom u budžetu od sto miijardi dolara. A to bi bila petina njenog bruto društvenog proizvoda. MMF smatra da se situacija neće popraviti ni 2016.

Zov reformi

Studija konstalting-firme Mekinzi objavljena u decembru traži od kraljevske kuće da počne sa sprovođenje reformi: „Čekanje na bolje okvirne uslove nije opcija“, rekao je Džonatan Vocel, direktor u Mekinziju za internet-portal arabian.business.com.


Saudijski kralj Salman

„Stari principi više ne funkcionišu“, kaže Sebastijan Sons. Do sada je država tako reći zabadala prst u zemlju, i pretvarala naftu u novac koji delil građanima. Tako država već decenijama masivno subvencioniše stanovništvo: veštački se održava niska cena energie, benzina i vode. Nema poreza na dohodak. „Saudijsko društvo se ponaša rasipnički“, kaže Sons, i dodaje da je to plod subvencija, a da „iznenadnu promenu kursa ne treba očekivati“.

Pri tome jedan deo društva uopšte nije zadovoljan. Tako je zvanična stopa nezaposlenosti nešto manja od šest odsto. No, za mlađe od 26 godina, situacija je mnogo lošija. Krajem 2014, nešto manje od 30 odsto njih nije imalo postao. Nezadovoljstvo je veliko, kaže Sons: „Svake godine, oko 100.000 svršenih studenata stiže na tržište rada. Ali, oni ne nalaze posao, jer svi hože da rade u javnom sektoru. Dosledno bi bilo da se plate u javnom sektoru smanje a u privatnom – povećaju.“

Sond zato smatra da je jedina alternativa jačanje privatnog sektora i preusmeravanje sa nafte na druge privredne grane. On smatra da građani zbog reformi neće izaći na ulice: „Demonstracije tamo nemaju tradiciju.“

Kraljevska kuća vlada veoma čvrstom rukom. Oni koji drukčije misle i predstavljaju opoziciju završavaju u zatvoru – kao, na primer, bloge Raif Badavi. Organizacija za ljudska prava Amnesti internešnal sve češće kritikuje samovolju pri izricanju smrtne kazne i Saudijskoj Arabiji.

Pragmatizam ili ideologija?

No, ta zemlja je i regionalna sila. Saudijci ratuju protiv Hutijevaca u Jemenu – a na suprotnoj strani, severno od kraljevstva, protiv Irana, i to u Siriji.


Saudijska Arabija od maja 2015. učestvuje u borbama protiv Hutijevaca u Jemenu

Trenutno ne može da se sagleda kako će se razvijati siotuacija na tim frontovima. „Jemen je ne samo vojna, već i ekonomska katastrofa. Rat u Jemenu je do sada koštao 50 milijardi dolara, a u Siriji – oko 20 milijardi.“ Stručnjak za Siriju i novinar Danijel Gerlah je za radio Dojčlandfunk rekao da je Saudijska Arabija do sada u rat u Siriji investirala čak 100 milijardi dolara.

„Kada vidim kakva je trenutna ekonomska situacija u Saudijskoj Arabiji, logična posledica mora biti da ona smanji svoju regionalnu ulogu i počne da vodi pragmatičnu spoljnu politiku“, kaže Sebastijan Sons. No, takav korak bi imao i posledice po međunarodnu političku konstelaciju.

No, Saudijska Arabija još uvek ima velike rezerve novca. Prošlog četvrtka, poslala je u orbitu jedan satelit. On je deo velike mreže koja bi na visini od 36.000 kilometara trebalo da poboljša kvalitet interneta iznad Bliskog istoka, Afrike i Centralne Azije. A to je još jedan spektakularni projekat vredan milijarde.

DW.COM

jedva cekam da nestane te nafte. nadam se da cu doziveti

kupi dizelasa... pa ce ti nestati s'vremena na vreme...