Naucno istrazivanje: smisljanje i provera hipoteza


2.1 Istorija jednog slucaja kao primer


Radi jednostavne ilustracije isvesnih znacajnih aspekata naucnog istrazivanja, razmotrimo Zemelvajsov rad na proucavanju porodiljske groznice. Ignacije Zemelvajs, lekar madjarskog porekla, obavljao je ovo istrazivanje u periodu od 1844. do 1848. godine u Opstoj bolnici u Becu. Kao clan medicinskog osoblja Prvog porodiljskog odelenja ove bolnice, Zemelvajs se veoma uznemirio kada je ustanovio da je veliki broj zena koje su se porodile na ovom odeljenju dobio opasnu i cesto fatalnu bolest, poznatu kao porodiljska groznica. Od 3157 porodilja na Prvom odeljenju, od ove bolesti je 1844. godine umrlo 260 ili 8,2 & smrtna stopa je 1845. bila 6,8 a 1846. inosila je 11,4 procenta. Ove brojke bile su utoliko alarmantnije sto je na susednom Drugom porodiljskom odeljenju iste bolnice, na kojem je bilo smesteno gotovo isto tolikoo zena koliko i na Prvom, stopa smrtnosti od porodiljske groznice bila mnogo niza: 2,3 2,0 i 2,7 procenta u toku istih godina. U knjizi o uzrocima i sprecavanju porodiljske groznice koju je kasnije napisao, Zemelvajs opisuje svoje napore da razresi ovu zastrasujucu zagonetku.(I)

Zemelvajs je zapoceo razmatranjem razlicitih objasnjenja koja su u to vreme & neka od njih smesta je odbacio jer se nisu slagala sa dobro zasnovanim & druga je podvrgao odredjenim proverama.

Jedno rasireno glediste pripisivalo je razorno dejstvo porodiljske groznice "epidemijskim uticajima", nejasno opisivanim kao "atmosfersko-kosmicko-zemaljske promene", koje se protezu citavim kvartovima, uzrokujuci kod porodilja porodiljsku groznicu. Ali , kako su takvi uticaji, razmisljao je Zemelvajs, godinama mogle da pustose Prvim odeljenjem, a da pri tome postede Drugo. I kako se ovo glediste moglo pomiriti sa cinjenicom da, dok je groznica divljala u bolnici, u Becu i okolini nije zabelezen gotovo nijedan slucaj: prava epidemija, kao sto je kolera, ne bi bila tako selektivna. Na kraju, Zemelvajs belezi da su neke zene sa Prvog odeljenja, koje su zivele daleko od bolnice, porodile na ulici: pa ipak, uprkos ovim nepovoljnim okolnostima, stopa smrtnosti od porodiljeske groznice medju slucajevima "porodjaja na ulici" bila je niza od prosecne stope na Prvom odeljenju.

Prema prvom misljenju, uzrok smrtnosti na Prvom odeljenju lezao je u prepunjenosti kapaciteta. Ali Zemelvajs naglasava da je guzva bila cak i veca na Drugom odeljenju, delimicno kao rezultat ocajnickih nastojanja pacijentkinja da izbegnu zloglasno Prvo odeljenje. Zemelvajs odbacuje jos dve slucajne pretpostavke koje su u to vreme iznesene, primecujuci da nisu postojale razlike izmedju ova dva odeljenja u pogledu isrtane ili opste brige prema pacijentkinjama.

Komisija odredjena da postize slucaj pripisala je 1846. godine prevladavane bolesti na prvom odeljenju povredama nanetim grubim pregledima studenata medicine, koji su praksu iz akuserstva obaljvali na Prvom odeljenju. Osporavajuci ovo glediste, Zemelvajs je primetio sledece: (a) povrede nanete prirodnim putem, u toku samg porodjaja, mnogo su vece od povreda koje bi mogle biti prouzrokovane grubim & (b) babice koje su obavljal praksu na Drugom odeljenju pregledale su pacijentkinje na gotovo isti nacin, ali bez istih & (c) kada je kao reakcija na izvestaj komisije, broj studenata prepolovljen, a njihovi pregledi svedeni na minimum, smrtnost je, nakon kratkotrajnog opadanja porasla do viseg nivoa viseg nego ikada ranije.

Bila su ponudjena i razlicita psiholoska objasnjenja. Prema jednom od njih, organizacija na Prvom odeljenju zahtevala je da svestenik, koji bi nosio poslednju pricast zeni na umoru, na putu do bolesnicke sobe prodje kroz pet odeljenja: pojava svestenika, kome je prethodio posluzitelj sa zvonom, imala je, smatralo se, zastrasujuci i iznurujuci efekt na pacijentkinje, cineci ih podesnim zrtvama porodiljske groznice. Na Drugom odeljenju ovaj nepovoljni faktor je izostajao, posto je svestenik imao direktan pristup bolesnickoj sobi. Zemelvajs je resio da ispita ovu hipotezu. Nagovorio je svestenika da ide zaobilaznim putem, ne koristeci pri tom zvono, kako bi do bolesnicke odaje stigao tiho i neopazeno. Ali, smrtnost na Prvom odeljenju nije se smanjila.

Nova ideja koja je ponudjena Zemelvajsu zasnivala se na zapazanju da su na Prvom odeljenju zene poradjanje u lateralnom polozaju, dok su na Drugom odeljenju poradjane postrance. Iako je ovu pretpostavku smatrao malo verovatnom, odlucio je da ispita, "kao davljenik koji se hvata za slamku", da li ova razlika u postupku ima znacaja. Uveo je lateralni polozaj prilikom porodjaja na Prvom odeljenju, ali je smrtnost ostala nepromenjena.

Najzad, pocetkom 1847, jedan nesrecan slucaj pruzio je Zemelvajsu odlucujuci kljuc za resenje problema. Jedan od njegovih kolega, Kolecka, zadobio je posekotinu na prstu od skalpela studenta sa kojim je obavljao autopsiju i preminuo nakon bolnog toka bolesti, ispoljavajuci iste simptome koje je Zemelvajs uocio kod zrtava porodiljske groznice. Iako je u to vreme uloga mikroorganizama kod ovakvih infekcija jos uvek bila nepoznata, Zemelvajs je shvatio da je "materija sa lesa" koju je skalpel uneo u Koleckinu krv prouzrokovala smrtnu bolest njegovog kolege. Slicnost izmedju toka Koleckine bolesti i bolesti zena na klinici dovela je Zemelvajsa do zakljucka da su njegove pacijentkinje umirale od iste vrste trovanja krvi: on, njegove kolege i studenti medicine bili su nosioci zaraznog materijala, posto su on i njegovi saradnici dolazili na odeljenje odmah nakon seciranja u sobi za autopsiju i pregledali zene neposredno pred porodjaj, opravsi tek ovlas ruke, koje su cesto zadrzavale karakteristican neprijatan miris.

Zemelvajs je i ovoga puta stavio svoju ideju na probu. Zakljucio je da, ukoliko je u pravu, porodiljeska groznica moze da se spreci hemijskim unistavanjem zaraznog materijala koji se zadrzao na rukama. Izdao je nalog svim studentima medicine da, pre svakog pregleda, isperu ruke u rastvoru hlorisanog kreca. Smrtnost od porodiljske groznice smesta je pocela da opada, a u toku 1848. godine pala je na 1,27 procenata na Prvom odeljenju u poredjenju sa 1,33 na Drugom.

Kako bi dalje podrzao svoju ideju, ili svoju hipotezu, kako cemo je takodje zvati, Zemelvajs primecuje da ona objasnjava i cinjenice da je smrtnost na Drugom odeljenju uporno bila toliko niza: o pacijentkinjama su se na tom odeljenju starale babice, ciji program obuke nije obuhvatao praksu seciranja leseva u okviru anatomije.

Ova hipoteza pruzala je objasnjenje i za nizu smrtnost medju "porodiljama na ulici": zene koje su stizale sa bebom u narucju retko bi nakon prijema bile pregledane, te su tako imale bolje izglede da izbegnu infekciju.

Slicno tome, ova hipoteza objasnjavala je i cinjenicu da su sve zrtve groznice medju novorodjenim bebama bile one bebe cije su majke zarazene za vreme porodjajnih & infekcija je tada na bebu mogla da se prenese pre rodjenja, preko zajednickog krvotoka majke i deteta, sto nije bilo moguce kako bi majka ostala zdrava.

Dalja klinicka iskustva ubrzo su navela Zemelvajsa da prosiri svoju hipotezu. Jednom prilikom, na primer, posto su pazljivo dezinfikovali ruke, Zemelvajs i njegovi saradnici pregledali su zenu u trudovima koja je bolovala od kancera na grlicu materice, da bi zatim, posle rutinskog pranja ruku i bez ponavljanja dezinfekcije, pregledali jos dvanaest zena iz iste sobe. Jedanaest od dvanaest pacijentkinja umrlo je od porodjajne groznice. Zemelvajs je zakljucio da porodjajna groznica moze biti prouzrokovana ne samo materijom sa lesa vec i "gnojnom materijom koja potice sa zivih organizama".


(I) Prica o Zemelvajsovom radu i teskocama sa kojima se susreo predstavlja fascinantnu stranicu u istoriji medicine. Detaljan prikaz, koji ukljucuje prevode i parafraze duzih odlomaka Zemelvajsovih spisa, dat je u Sinklerovoj knjizi (W. J. Sinclair), Semmelweis: His Life and His Doctrine (Manchester, England: Manchester University Press, 1909). Kraci navodi u ovom poglavlju preuzeti su iz te knjige. O kljucnim momentima u Zemelvajsovoj karijeri pripoveda prvo poglavlje knjige P. De Kruif, Men Against Death(New york: Harcourt, Brace & World, Inc., 1932).