Zašto „crne rupe” toliko sijaju: Uteruju u nigdinu
Stropoštavajući gasovi obasjavaju kosmos pod dejstvom moćnog magnetskog polja

Uprkos strahotnom snažnom zagrljaju „crne rupe”, iz kojeg ni svetlost nije u stanju da umakne, vidi se isijavanje neverovatno zagrejane materije pre samog usisavanja.
Naučnici doskora nisu umeli da rastumače zašto ona, pre nego što zauvek nestane, kruži oko ovog „kosmičkog bezdana” kao planete oko zvezda. Novi podaci sa svemirskog teleskopa „Čandra” pokazuju da se unaokolo javlja vrtloženje koje materiju, naprosto, sateruje u – večno iščeznuće.
Za „crne rupe” koje obasjavaju maltene ceo kosmos naposletku se zna kako to izvode. Ključnu ulogu u čudesnom „kosmičkom vatrometu” ima veoma moćno magnetsko polje.

Čerupa zvezdu

Pretpostavljalo se da više od četvrtine sveukupnog zračenja, oslobođenog posle „Velikog praska” u kojem je začet kosmos, potiče od materije što nije skončala u orijaškim „crnim rupama”, uključujući one u najsjajnijim nebeskim telima – kvazarima. Decenijama su se astronomi mučili da odgonetnu kako nešto što je nevidljivo, najtamnije u svekolikom beskraju, izbacuje toliko izobilno zračenje.

Skorašnji iks-snimci pomenutog teleskopa nedvosmisleno pokazuju da u Mlečnom putu „crna rupa” nazvana GRO J655-40 neumitno čerupa obližnju zvezdu. U međugalaktičkim razmerama rečena nezasita proždrljivica nalazi se maltene u našem dvorištu.

Na osnovu ovih posmatranja, kaže Džon Miler sa Univerziteta Mičigen u En Arboru, čiji se članak pojavio u časopisu „Priroda” (Nature), razjasniće se šta čine i kako obitavaju „crne rupe”, čak i u kvazarima.

Sama privlačna sila (gravitacija) nije dostatna da natera vreli gas na gubitak energije i stropoštavanje u bezdno. Gasni oblaci izgube deo svojeg momenta količine kretanja, svejedno da li u trenju ili obrtanju, pre nego što se u besomučnom vrtlogu zapute u nigdinu. Da toga nije, materija bi veoma dugo obletala oko pomenutog „kosmičkog usisivača”.

Naučnici su ranije zamišljali da magnetna uzburkanost izaziva trenje u gasnom koturu iz čega nastaje vetar sa spoljašnjim momentom količine kretanja primoravajući gas da upada unutra. Nedavna osmatranja odbacila su, međutim, navedenu zabludu.

Uhvaćeni krivci

Na spektru iks-zraka različitih energija očigledno je da su brzina i gustina strujanja iz same crne rupe u saglasju sa računarskim oponašanjem u kojem je uloga privlačenja dodeljena magnetskom polju. Spektralni otisak je jednim potezom isključio još dve pređašnje pretpostavke koje su uzimale u razmatranje magnetske struje.

Godine 1973. pojavila se teorijska zamisao da iza sijanja gasa upadajućeg u „crnu rupu” stoji magnetsko polje, objašnjava Džon Rejmond iz Harvard-Smitsonijen centra za astrofiziku u Kembridžu, drugopotpisani na pominjanom naučnom radu. Nakon 30 i malo više godina nađeni su, najzad, uverljivi dokazi za ovu pretpostavku.

Novoobnarodovano dublje razumevanje kako gutaju materiju i uvećavaju se olakšaće istraživačima da bolje izuče i ostala svojstva „crnih rupa”. Poput lekara koji žele da shvate uzroke bolesti, a ne samo njeno ispoljavanje, astronomi nastoje da pojme svakojake pojave koje opažaju u kosmosu.

Kao što je umešano u nastajanje vrtloga oko „crnih rupa”, sličnu ulogu magnetsko polje ima, verovatno, i u pojavi obruča prašine i gasa koji okružuju mlade suncolike zvezde i u stvaranju gotovo nezamislivo gustih neutronskih zvezda.

Naučnici veruju, dakle, da su uhvatili oba krivca, udružena na kosmičkom nedelu – nepojmljivo snažno privlačenje i magnetsko polje.

-----------------------------------------------------------

Halapljivo proždiranje

Ogromne (supermasivne) „crne rupe” kriju se u samom središtu svake galaksije, pa i Mlečnog puta. Masa ovih kosmičkih čudovišta dostiže od milion do nekoliko milijardi naših Sunaca, sabijenih u veoma malu zapreminu.

Sve što postoji u kosmosu nalazi se na jelovniku ovih halapljivih proždrljivica: najvećma gas, prašina, planete i zvezde, čak i neobične poslastice u obliku tzv. veoma zgusnutih tela – neutronske zvezde, beli patuljci (omanje zvezde) i sitnije rođake (mase uobičajene zvezde).

Nijedna takva gozba ne prolazi bez zapomaganja, ali još nismo u stanju da čujemo te vriske.

NASA priprema tri istovetne letelice (LISA) da polete 2015. godine sa zadatkom da snime kosmičko komešanje zvano gravitacioni talasi. Tako bi ove neobične antene, koje će leteti u zamišljenom jednokrakom trouglu stranice pet miliona kilometara, trebalo da otkriju gde se u našoj galaksiji skriva takav kosmički usisivač. Očekuje se da će snimiti, najmanje, devet takvih mreškanja godišnje.

U slučaju krupnijih „crnih rupa” okolni kosmički prostor je počišćen milionima godina ranije. Pretpostavlja se, međutim, da su zaostale manje rođake, neutronske zvezde i beli patuljci koje ona, svakako, pokušava da proguta.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika