Mile Jovičić, direktor sarajevskog aerodroma na početku rata, napisao knjigu

Čovek koji je spasio 30.000 Sarajlija

Avioni su tada bili jedini spas jer je sve stalo. I 14 godina kasnije srećem ljude koje smo evakuisali - kaže autor, danas izbeglica u Kanadi

Još dok je u proleće 1992. godine, među poslednjima napuštao aerodrom "Sarajevo" čiji je u to vreme bio direktor, Milivoje-Mile Jovičić je znao da će događaje iz tih dana kad-tad pretočiti u knjigu. Ako ni zbog čega drugog, ono kao svedočanstvo o ljudskoj dobroti i iz poštovanja prema onima koji su mu tog aprila, na početku rata, pomagali da preko bosanske vazdušne luke iz Sarajeva izbavi više od 30.000 ljudi, mahom žena i dece. Prve stranice knjige "Dva dana do mira" napisao je u maju te iste godine u Beogradu. Završio je tri godine kasnije, kao jedan od brojnih izbeglica u Torontu, gde i danas živi.

Letovi na "Kikašu"
- Iz relativnog mira, za samo tridesetak dana u Sarajevu smo imali pravi rat. Situacija je postojala sve teža, ljudi su nastojali da iz grada pošalju bar žene i djecu. Autobusi i vozovi su stali, individualni izlasci su bili rizični zbog naoružanih kontrola... Samo je aerodrom radio i zato su ljudi počeli da hrle ka nama. Tih dana JNA je počela da evakuiše porodice vojnih lica, a "Jatu" i drugim prevoznicima bilo je zabranjeno da lete... Vojni piloti, vidjevši more naroda na aerodromu, tražili su od komande odobrenje da povezu te ljude i dobili ga. I, tako je počela jednomesečna operacija o kojoj govori moja knjiga. Vojska, kojoj su to bili poslednji dani postojanja, pokazala je da je zaista narodna. Zato je pisanje ove knjige bilo moja dužnost prema mojim radnicima, prema pilotima i prema jedinici JNA koja je branila aerodrom i svima koji su učestvovali u tom jedinstvenom poduhvatu - priča Mile Jovičić u razgovoru za Glas.

Teško mu je da po zaslugama izdvoji bilo koga u poduhvatu u kome je učestvovalo na stotine ljudi, ali se Jovičić priseća kako su radnici aerodroma na posao dolazili preko barikada ili prebacujući se od jedne do druge zgrade, skrivajući se od snajperista.
- Ali, ipak, tu treba istaći Stevu Popova, bivšeg pilota JAT-a, koji je bio mobilisan u JNA i letio na "Kikašu", kargo verziji Boinga 707, kojim je spaseno najviše ljudi. Hiljade ljudi na prepunom aerodromu samo su govorili o tom avionu, on je bio simbol nade i spasa. I dan-danas, u ma kom dijelu svijeta završili, nema izbjeglice iz Sarajeva da vam neće pričati o "Kikašu"! Možda ste već čuli za priču kako je neka žena sa dvoje djece, silnim torbama, u opštoj gužvi na aerodromu uspjela da dođe do aviona, "Kikašom" stigla u Batajnicu i onda shvatila da joj nema jednog djeteta. Steva Popov, kad se ponovo vratio u Sarajevo, sam je išao po prepunoj pristanišnoj zgradi i tražio djete. I našao ga. Treba istaći i jedinicu iz Rajlovca, koja je štitila aerodrom, pa onda slavne "Nišlije" koji su spriječili veliku diverziju na aerodromu - nabraja Jovičić i priseća se silnih prijatelja koji su ga u to vreme zvali da nekome pomogne...

Nije se tu, kaže, gledalo ko je koje nacionalnosti, niti je to kome padalo na pamet, niti je bilo vremena za to. Cilj im je bio samo da odu svi ljudi koji su stigli na aerodrom.

- Ispočetka je bilo haosa, onda su uvedeni spiskovi, ljudi koji nisu uspjeli da odu tog dana popisivani su za naredni dan... Bilo je tu gužve, ali je nekako išlo. Od ranog jutra ljudi bi dolazili na aerodorom, sa djecom, stvarima. Armija je prevozila ljude besplatno, o tome su i radio i TV ispočetka davali obavještenja. Kad dođe "Kikaš", on primi oko 500-600 ljudi, na aerodromu se to osjeti, pritisak popusti. Bilo je dana kad je "Kikaš" slijetao po 5-6 puta dnevno. Pred kraj aprila aerodrom se našao na udaru i "zelenih beretki". U desetak dana bila su tri jaka napada na aerodrom, a u jednom minobacačkom napadu dosta opreme je oštećeno. Najteže nam je palo što su uništene četke za čišćenje piste, ali onda bi naši radnici išli na pistu i rukama kupili gelere! Tako je to bilo - priča Jovičić i seća se i onih koji su mu kasnije u Beogradu, na ulici, prilazili da se pozdrave i pričali kako im je pomogao da se ubace na avion...
      
KAKO JE IZGLEDAO JEDAN PROSEČAN DAN NA AERODROMU

- Jednog jutra, kćerka me zove da pomognem njenom drugu iz razreda. Kažem u redu. Ujutro, otac tog druga dođe sa jednom djevojčicom, kažem ništa se ne brini. Kod mene upravo stigla Biljana Plavšić, i ona bježi iz Sarajeva, ja zamolim jednog oficira da se pobrine za ovu djecu. Poslije stiže princeza Linda Karađorđević iz Beograda, dovezla lijekove za vojnike, onda strka po aerodromu, pred zgradom "Nišlije" otkrile auto pun eksploziva. Aerodrom nastavlja da radi, "Kikaš" leti cijeli dan, drugi avioni takođe, pred mrak aerodrom ostaje prazan. Izađem napolje, kad u polumraku, na pustom aerodromu, pod prozorima moje kancelarije sjedi dvoje djece na svojim torbama! Prestravio sam se! Šta da radim? Ali, onda kao u filmovima, kao poručen, sleti mali poslovni "Jak". Steva Popov dovezao generala Nambijara. Pita, imam li koga da ga poveze u Beograd! .      
   
   



- Ja ih se, naravno, nisam svih sjećao - svakoga bih zaboravio onoga trenutka kad bi ga ubacili na avion. Bilo mi je najveće zadovoljstvo da nekome pomognemo, da se ljudi ukrcaju, da avioni lete, da što više ljudi ode, da na kraju dana aerodrom ostane prazan. I danas, ovdje u Kanadi, eto koliko je vremena od tada prošlo, s vremena na vrijeme takve stvari mi se događaju - priča autor knjige "Dva dana do mira".
Kao višegodišnji direktor aerodroma, Jovičić je upoznao mnoge ljude, ali i prisustvovao sudbonosnim sastancima, na kojima se rešavala sudbina Bosne i Hercegovine.

Napad "zelenih beretki"
- Evropska zajednica je prijetila da će eliminisati Izetbegovića iz pregovora ako ne pristane na nastavak pregovora u Lisabonu. I on pristaje. Tad sam pomislio da je mir samo dva dana daleko. U Lisabonu je najavljeno skoro postizanje sporazuma, a u isto vrijeme "zelene beretke" u Sarajevu počinju opšti napad na kasarne JNA! U takvoj situaciji Izetbegović se vraća iz Lisabona na sarajevski aerodrom pravo u ruke JNA. Vojska ga zadržava, a onda smo saznali da su "zelene beretke" opkolile Komandu JNA u gradu i da je stalno napadaju. Doći će do razmjene Izetbegovića i Komande, zatim napada "zelenih beretki" na kolonu koja se povlačila iz Komande i vrata pakla su se širom otvorila - priča Jovičić, i sa setom objašnjava da se u Kanadu, preko Beograda, otisnuo najviše zato što je rat krenuo putem koji on nije mogao ni da zamisli.

- Bilo je kako je bilo, ali osjetio sam da meni tu više nema mjesta. Odlučio sam se za Kanadu jer je to sređena zemlja. Probao sam da radim na aerodromu, ali je trebalo dugo čekati, pa sam odlučio da se posvetim kompjuterima. Kao konsultant imam priliku da radim u raznim gradovima Kanade i Amerike i svugdje srećem našeg svijeta. Bude i Sarajlija koji su izašli preko aerodroma! - priča Jovičić.


Izvor: Glas Javnosti \ A. Klarić-Žak

 
Хвала за текст,Анеа.Међу тих 30.000 је била и једна Сарајка с којом сам поделио неколико тих несрећних година рата,санкција и осталог што је ишло уз то (пакети,АДРА,радио аматери,нека говеђа паштета са бибером  courtesy of UNHCR...).Сад знам и чиме је дошла овамо...