ZAŠTITA PRIRODE


Covek je svojom delatnošcu izmenio izgled Zemlje i u znatnoj meri oštetio biosferu. Na ogromnim površinama planete potpuno su uništeni prirodni ekosistemi (šume, stepe, mocvare) ili su zamenjeni veštackim (plantaže, farme, naselja). Ono malo netaknute prirode, koja još postoji, u velikoj je opasnosti da nestane pod pritiskom savremenog coveka. Najpre je covek ugrozio šume kao najsloženije i najproduktivnije ekosisteme. To se dogada i danas sa tropskim šumama Amazona, zapadne Afrike i jugoistocne Azije. Citava oblast Sredozemlja bila je nekada pokrivena tvrdolisnom, slaborastucom šumom, a sada je ta oblast, secom šuma, pretvorena u antropogenu pustinju i kamenjar. Slicno je sa Saharom i drugim pustinjama.
Opstanak mnogih biljnih i životinjskih vrsta danas je ugrožen, mnoge se nalaze pred išcezavanjem, a veliki broj je zauvek nestao. Prvi i veoma znacajan korak u ostvarivanju zaštite jeste evidentiranje ugroženih vrsta flore i faune. Tome služe takozvane crvene knjige. One predstavljaju naucno-strucne publikacije u kojima su navedene sve vrste organizama koje podležu zaštiti prema medunarodnoj klasifikaciji stepena ugroženosti i svrstavaju se u devet kategorija:

- izumrle vrste kojima pripadaju dve kategorije : vrste izumrle u prirodi (nema više živih primeraka u prirodi) i regionalno izumrle (nema ih u pojedinim regionima);
- vrste pred istrebljenjem;
- vrste u opasnosti od istrebljenja;
- ranjive (osetljive vrste);
- retke vrste
- najmanje zabrinjavajuce vrste
- nedovoljno poznate vrste
- neobradene vrste.


Retke i ugrožene vrste su zašticene zakonom. Proglašavanjem njihovih staništa za stroge prirodne rezervate, u kojima vlada poseban režim i u kojima je aktivnost ljudi svedena na najmanju meru, predstavlja najefikasniji nacin zaštite ugroženih vrsta. Najsloženiji, ali i najobuhvatniji oblik zaštite prirode su nacionalni parkovi, u cijem se okviru nalazi veci broj rezervata.

U Evropi postoji šest glavnih bioregiona od čega je pet zastupljeno u Srbiji, što dovoljno govori o bogatstvu biodiverziteta u Srbiji i Crnoj gori. U cilju zaštite tog bogatstva 1999. god. je urađena naučna publikacija Crvena knjiga flore i faune Srbije (I tom - koji sadrži preliminarnu listu najugroženijih biljaka) prema kriterijumima Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN). Pojedine vrste biljka su istovremeno stavljene i na svetsku i evropsku Crvenu listu čime je ukazano na njihov značaj.


Snežana Trifunović dipl. biolog
------------------------------------------------------

Bela, šumska breberina (Anemone nemorosa)



Breberina (šumarica, otrov-sasa) zaštićena je biljna vrsta samo u Vojvodini gde je retka biljka. Česta je u šumama hrasta, jasena, graba i bukve kao što se redovno javlja i u četinarskim šumama. Pripada familiji ljutica (Ranunculaceae), a ime je dobila od gr. anemos=vetar (duvanje vetra je povija) i lat. nemorus=šumski.

Otrovna je jer u listovima i cvetovima sadrži jedinjenje anemonol. Anemonol se nalazi samo u svežim bljnim delovima, dok se sušenjem razgraduje. Izaziva smetnje na centralnom nervnom sistemu.


Beli lokvanj (Nymphaea alba)



Vodene biljke sa plivajućim listovima, kao što je beli lokvanj, pripadaju familiji lokvanja (Nymphaeaceae). Njen ukras su veoma lepi, krupni cvetovi čija boja daje jedan deo imena ove biljke, jer je albus=beo. Drugi deo imena potiče iz grčke mitologije u kojoj postoji priča o tome kako se jedna od nimfi preobratila u lokvanj.

Danas je ova biljka pred istrebljenjem zbog uništavanja njenog prirodnog staništa - močvara, koje se ubrzano isušuju.


Gorocvet (Adonis vernalis)



Još jedna biljka kojoj je ime ''pozajmio'' lik iz grčke mitologije, lepi lovac Adonis. S' obzirom da cveta u proleće (od marta do maja) eto i drugog dela njenog imena (lat. vernalis=prolećni). Pripada familiji ljutića i predstavlja ukras Deliblatske pešcare.

Osim po lepoti ova biljka je i dragocena i po lekovitosti i koristi se za proizvodnju lekova protiv srčanih oboljenja. Upravo zbog toga je znatno proređena. Lepota i lekovitost ne smeju da zavaraju - ona je otrovna.


Gospina papučica (Cypripedium calceolus)



Sa ponosom možemo predstaviti ovu lepoticu među biljkama - najlepšu evropsku orhideju koja raste u Srbiji samo na Suvoj planini. Zaštićena je od strane UNESKO-a kao svetska prirodna retkost. U porodici orhideja (fam. Orchidaceae) ima više vrsta koje su takođe zaštićene.
Lepotom je zaslužila i ime koje nosi - gr. Kypris=nadimak Venere, boginje ljubavi i lepote i pedilon=cipelica, zbog oblika usne cveta, što se ponavlja i u drugom, latinskom delu imena: calceolus=cipelica.


Kockavica degenova (Fritillaria gracilis)



Lepota i opet lepota ugrožava opstanak i ove biljke lepih cvetova koji se mogu lepo unovčiti. Što se imena tiče mislim da nikada ne biste uspeli da pogodite po čemu ga je dobila! Fritillaria potiče od lat. fritillus što znači - pazite sad! - čaša za bacanje kocke! Znam da ovo nije dovoljno objašnjenje pa zato sledi nastavak. Najbliža rođaka ove vrste ima na cvetnom omotaču šare koje liče na čašu za bacanje kocke.
Pripada familiji ljiljana (Liliaceae).


Kovilje - Stipa pennata



Veoma retka vrsta koja se još ponegde može naći u Panonskoj niziji. Pripada porodici trava (Poaceae) - evolutivno najsloženijom familijom među biljkama kojoj pripadaju i mnoge kultivisane vrste neophodne u ishrani čoveka kao što su pšenica, kukuruz, pirinač... Dugačko osje liči na lanenu kudelju (gr.stype), a i lat. naziv pennatus=perast takođe to pobliže objašnjava.


Žuta lincura - Gentiana lutea



Koristi se već više od 2000 godina kao izuzetno lekovita biljka. Nekontrolisano branje posle II svetskog rata dovelo je do toga da postane ugrožena i zaštićena vrsta. Najlekovitiji njen deo je rizom kojim se ova biljka istovremeno i vegetativno razmnožava. Raste na jako nepristupačnim, planinskim, kamenitim terenima.
Pripada familiji lincura (Gentianaceae) u koju pored žute spada više vrsta lincura i sve su zaštićene. U II veku pre n. e. ilirski vladar Gencij je lincuru preporučivao kao lek protiv kuge i trajno po tome ostao zapamćen kroz ime ove biljke. Žuta boja cveta objašnjena je lat. luteus=žut.



Runolist - Leontopodium alpinum



Runolist je veoma retka i zaštićena biljka ne samo kod nas već i u čitavoj Evropi. Može se naći samo na veoma nepristupačnim, kamenitim, planinskim liticama (otuda ime alpinus=planinski) pa je često njeno branje dovodilo do stradanja planinara. Kod nas se može naći samo na Kopaoniku i Mučnju.
Pripada familiji glavočika (Asteraceae) sa vrlo uočljivom i karakterističnom cvasti koja je glavno obeležje ove biljke. Cvast izgledom podseća na šapu pa otuda i ime biljke (gr. leon=lav i podion=nožica).


Srpska ramonda - Rhamondia serbica



Još jedan srpski endemit, biljka koja je opstala jedino u Srbiji za vreme ledenog doba, što uostalom i govori samo njeno ime. Ime roda ove biljke dato je u čast francuskog botaničara L. F. Ramonda. Pripadnik je familije ramondije (Gesneriaceae).
Može se naći u okolini Zlotske pećine, Sićevackoj klisuri i drugim krečnjackim masivima pored Srbije još i u Grckoj, Bugarskoj i Albaniji.


Zlatni, divlji ljiljan - Lilium martagon



Veoma retka vrsta i veoma lepog cveta, pripadnik familije ljiljana (Liliaceae). Raste u vlažnim bukovim i bukovo-grabovim šumama i šikarama. Lukovice ove biljke u svežem ili sušenom obliku se u nekim evropskim zemljama koriste za jelo. Cvetovi su specifičnog mirisa koji se pojačava uveče i noću.
Nežni cvetovi opisani su u samom imenu (gr. leiros= nežan), kao i lukovica koja je zlatno žute boje (martagon=zlatna lukovica).


Molika (Pinus peuce)



Zimzeleno drvo visoko 40-50 m koje može da doživi starost 200-300 godina, što uopšte nije retkost medu cetinarima pogotovo kada se radi o familiji borova (Pinaceae).
Ostatak je flore cak iz tercijera (relikt) i endemit centralnog dela Balkana. Cetine (iglicasti listovi) su sivozeleni, nežni i grupisani su po pet u jednom rukavcu.
Rod pinus je naziv dobio prema smoli koju sadrži (lat. pix= smola), a naziv vrste po gr. peuke = smrca.


Munika (Pinus heldreichii)



Endemit balkanskog poluostrva kao i njegov srodnik molika. Naseljava mesta na planini gde je klima najsurovija. Zbog toga je i 'obučen u pancir', odnosno kod starijih predstavnika kora je ispucala tako da gradi mnogougaone pločice koje imaju izgled pancira.
Stablo može dostić橠visinu od 30 m, a debljinu 1 m u prečniku i ka dnu je često sabljasto savijeno. Četine su tamnozelene, krute i grupisane na vrhu grančica.
Munika je pocčastvovana imenom grčkog botaničara T. Heldreich - a (1822-1907).


Pančićeva omorika (Picea omorika)



U ovoj grupi zaštićenih biljaka ovo je jedina biljka koja nije skrivenosemenica. Pripada razdelu golosemenica (Gymnospermae), a među njima četinarima (f. Pinaceae). Raste samoniklo samo u kanjonu Drine i na planini Tari. Zaštićena je vrsta jer je ostatak biljnog sveta davne prošlosti; preživela je ledeno doba samo na ovom malom području. Tako je ova čudnovata biljka, što bi rekli biolozi, endemit i relikt.
Josif Pančić, naš čuveni biolog, je omoriku otkrio 1875. g. na Tari. Retka je i po svom imenu koje je kombinacija latinskog i srpskog: picea od lat. pix=smola i omorika (srpski naziv za vrstu smreke).

Prvo naučno ime omoriki je dao Josif Pančić. On ju je nazvao Pinus omorika. Pravo da joj dodeli ime dobio je pošto ju je prvi naučno opisao i determinisao. Međutim, klasifikacija biljaka je nešto izmenjena od tih dana.

Čudnovato je mnogo štošta u vezi ovog drveta.
Samo ime omorika je našeg porekla. Omorika, kao pojam, ime za drvo, bilo je poznato u narodu mnogo pre nego što ju je Pančić opisao. U mnogim narodnim pesmama je bila pomenuta, čak i "opisana".
Zaista je neverovatno i to da je ona "preživela" ledeno doba.
Najbliži njeni rođaci nalaze se u istočnoj Aziji i na zapadu Severne Amerike.
Danas omorika naseljava mnoge parkove širom Evrope. Ispostavilo se da joj severniji krajevi našeg kontinenta više prijaju od ovih naših. A česta je kao parkovska vsta i po zagađenim gradovima, jer vrlo dobro podnosi aerozagađenja. Kad se na to doda nesumljiva lepota i elegancija, pitanje je zašto je kod nas po parkovima nema više?

Pančićeva omorika je endemo-reliktna vrsta naših krajeva, potomak iskonskih vrsta koje su u Evropi za vreme tercijara pre ledenog doba pokrivale velike prostore i povezivale evropske vrste četinara sa vrstama koje danas žive u severoistočnoj Aziji i na severozapadu Severne Amerike.

Zahvaljujući posebnim uslovima na Balkanskom poluostrvu, omorika je mogla da se održi do danas, kao predstavnik izumrle vegetacije.
Naziv Pančićeva omorika dobila je po istaknutom jugoslovenskom velikanu prirodnih nauka, Josifu Pančiću, koji je najzaslužniji za otkriće omorike.


Pančićeva omorika kao reliktni biser autohtonih šumskih vrsta drveća Srbije, predstavljala je i dalje predstavlja predmet interesovanja svetskih istraživaca ne samo zbog njene izuzetne lepote vec i zbog njenih bioloških i drugih osobina.


Omorika zahvata uski areal u srednjem toku reke Drine, gde se javlja na vrlo strmim, kamenitim obroncima.
Kao pravi stanovnik stenjaka, svojim uskim habitusom i vitkim stablom ukrašava litice Tare i predstavlja u prirodno-naučnom smislu jednu od najvažnijih vrsta drveća u Evropi.
Kao drvo omorika dostiže visinu do 30 pa

čak i 40 metara, a u prečniku debljine je 60 m. Ima pravo i vitko stablo sa piramidalnom krošnjom.

Omorika raste na vrlo stenovitim i siromašnim terenima . Sem na krečnjaku raste i na drugim tipovima zemljišta. Razvija se podjednako dobro na suvim i močvarnim zemljištima, podnosi mraz, kao i suva leta.
Biljne zajednice Panciceve omorike javljaju se
na veoma različitim tipovima zemljišta.


Šume omorike i smrče su uglavnom rasprostranjene na krečnjaku i to većinom na velikim nagibima i to najčešće na hladnijoj ekspoziciji.. Pored smrče omorika može da opstaje sa jelom, belim i crnim borom i bukvom.
Omorika je glavna odlika kako flore tako i vegetacije planine Tare.
Pančićeva omorika je najinteresantniji endemoreliktni predstavnik Tare, kojoj je na ovom planinskom masivu, od tercijera pa sve do danas, bio obezbeđen kontinuitet postojanja. Ova vrsta i njena staništa postala su predmet nacionalnog ponosa, ali i predmet interesovanja čitave svetske naučne javnosti.




Stepski božur - Paeonia tenuifolia



Prelepi, upadljivo crveni cvetovi su ukras ne samo ove biljke već i suvih, peskovitih staništa Deliblatske peščare. Istovremeno su i razlog ugrožavanja njenog opstanka. Po ko zna koji put isti razlog ugrožavanja opstanka i po ko zna koji put biljka iz porodice ljutića!
Lekovitost ove biljke poznata je od davnina tako da i njeno ime odatle vodi poreklo. Po Homeru lekar bogova zvao se Paian koji je izlečio Plutona biljkom nazvanom Paonia. Tanki, nežni listovi objašnjeni su u latinskom imenu vrste - tenuifolius = tankolistan.


Močvarna taksodija (taxodium distichum)



Drvo koje mi zovemo mocvarni cempres pripada familiji
Cupresaceae rasprostranjeno je u Americi i ono je drvo države Luizijane.
U Evropi je se srece u parkovima i botanickim baštama, a kod nas može da se vidi u Backoj Palanci u prirodnom staništu, na oko 200 metara od
Dunava. Na obali jedne bare raste oko 50 stabala taxodiuma, razlicite
starosti. Odakle tu taxodiumi, niko ne može sa sigurnošcu do objasni.
Zna se da su za vreme II svetskog rata Nemci bili izuzetno
zainteresovani za njih, da su ih razmnožavali, bili su ogradeni i cuvao
ih je naoružani stražar. Prema nekim svedocenjima njima je drvo trebalo
kao sirovina za avio industriju ( koristili su za krila aviona ), i da
su dolazili strucnjaci iz Budimpešte i Berlina da ih obilaze.

Što se tice osobina, ono je listopadno, izraste od 15 do 25
metara, piramidalnog je oblika, lišce su mu sitne iglice.Voli blago
kisela zemljišta, podvodne terene i dosta sunca. Ima jednu interesntnu
osobinu, da na podvodnim terenima koren izrasta iz zemlje u vidu
kvrgastog izbojka, i da se vrhom vine iznad nivoa vode. Kada se voda
povuce, oko stabla bude 20 do 30 izraslina, visine od 10cm do pola
metra, koji zbunjuju neupucene. Na jednom sajtu sam našao da koren uz
pomoc njih diše.

Stabla su veoma zdrava, jedini problem stvara hloroza ako se posade
na alkalnim zemljištima.Ima plod u vidu šišarke, i ako je leto kišovito
u jesen mogu da se nadu maladi izdanci.