Шта ако српска власт под „окончањем сарадње” са Хашким трибуналом подразумева и окончање бављења ратним злочинима

У вези са извештајем хашког тужиоца, пред Саветом безбедности УН, након чега следи одлука ЕУ о валидности потписаног ССП-а, у Србији се поново сумња у добре намере Европске уније. Заборавља се да је услов потписивања ССП-а био јасан и сагласан став свих чланица ЕУ, а не само Холандије, да је за примену и ратификацију споразума потребна „пуна сарадња са Хашким трибуналом”, другим речима, хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића. Као и уочи потписивања ССП-а, и сада представници владе и надлежних институција указују да је њихов циљ окончање сарадње са Хашким трибуналом, да ЕУ не уважава напоре Србије, показане хапшењем Радована Караџића и Стојана Жупљанина, као и да има дупле стандарде за сарадњу са Хагом. На истој страни су и организације цивилног друштва, укључујући организације за људска права, које потцртавају страх јавности да ЕУ нема разумевања за српске проблеме, као што је опасност од окретања према Русији.

Из угла људских права „окончање сарадње са Хашким трибуналом” као „коначног циља” озбиљно плаши. Објективно речено, та сарадња не може бити окончана, нема краја, независно од тога да ли ће Хашки трибунал престати са радом крајем 2010. године. И после формалног краја мандата суда, остају: архива, брига о затвореницима на издржавању казне, примена и контрола примене правних новина, коришћење поверљиве тужилачке документације и, што је најважније, надлежност за суђења за ратне злочине дефинитивно и потпуно прелази на домаће судове, али с обавезом да буду у потпуном складу са утврђеним чињеницама у хашким пресудама. Али шта ако српска власт под „окончањем сарадње” подразумева и окончање бављења ратним злочинима? Због те могућности ЕУ мора бити опрезна са постконфликтним друштвима, у која спадају Србија и друге државе наследнице бивше Југославије. Ниједна следећа фаза евроинтеграције неће успети без условљавања и обавезивања Србије и осталих држава у региону на самокритичко преиспитивање сопствене одговорности за наслеђе прошлости. Без таквог приступа, ЕУ ће мало моћи да помогне западном Балкану, где се поштовање закона никада није прихватило и одомаћило као правило и темељ политичког и друштвеног живота.

Већи проблем видим у ставовима организација за људска права и представника цивилног друштва, које једнако ценеи ЕУ и власти у Србији. Уочи потписивања ССП-а, међу организацијама цивилног друштва преовладао је прагматични политички приступ. Позивали су ЕУ на разумевање потребе политичког тренутка у Србији – мислило се на Косово и приближавање Русији. Тако и сада, Соња Лихт, коју владини медији називају мајком српског цивилног друштва, а председник јој свакодневно нуди по једну нову функцију, позива ЕУ да ублажи став према Србији. Она каже, према наводима „Политике”, да је сувише „поједностављен” став по коме се тражи хапшење Ратка Младића јер, ето, сви, укључујући и хашког тужиоца Брамерца, истичу напор Србије да ухапси хашке оптуженике. То њено тумачење је демагошко и девалвира постигнуто у сфери владавине права. Немам проблем када министар Јеремић бесни и прети да више неће дозволити наводно нова условљавања ЕУ. Он је оличење бахате и осионе власти. Али шта рећи када неко иступи у име цивилног друштва, кунећи се у људска права и владавину права, као Соња Лихт, а притом тражи да се напор за хапшење третира као законска радња хапшења. Мој одговор је да је хапшење те двојице кључ за успостављање владавине права, потпуне демократске контроле над институцијама и за даљу фазу евроинтеграције Србије. Хапшење Младића и Хаџића је приоритет Србије и услов демократске будућности државе, независно од услова ЕУ и ставова појединаца, из власти и цивилног друштва, који релативизују потребу и приоритет да се у Србији једном заувек успостави поштовање закона.

Што се тиче оптужбе из круга власти да је ЕУ попустљивија према Хрватској, она не стоји. Тачно је да је ЕУ са Хрватском потписала ССП пре хапшења Анте Готовине, али се у том тренутку у Хашком трибуналу поуздано знало да је Готовина лоциран и пред хапшењем.

извршна директорка Фонда за хуманитарно право

Наташа Кандић
[објављено: 18/12/2008]



Izvor: Politika

Поводом текста ,,Напор за хапшење није хапшење” (Политика”, 18. децембра)

После кратког размишљања одлучила сам да, супротно свом обичају, одговорим Наташи Кандић. За то имам најмање три разлога: прво, ценим њен допринос у разоткривању ратних злочина и помоћи српском друштву да разуме основне принципе и значај хуманитарног права; друго, сматрам да је њен став да Србију треба зауставити у њеном приближавању Европској унији све док апсолутно сви услови (а из текста се чини да је Наташа спремна да додаје и нове) не буду потпуно испуњени – контрапродуктиван, и води изопштавању Србије из европских интеграција; и треће, верујем да сам постигла равнотежу и објективност у свом јавном деловању усмереном ка осигурању европске перспективе Србије када ме сличном жестином оптужују и нападају и с „патриотског” и с „антипатриотског” фронта (погледати коментаре мојих текстова на сајту „Политике”, нацистичке сајтове на чијим сам листама за одстрел, али и текстове које континуирано објављују „Е-новине”, коментаре на блоговима Б92).

Текст Наташе Кандић обилује низом чудних, несувислих и нетачних аргумената. То чуди и забрињава: као да је тaj текст писала под притиском или, недајбоже, страхом од некога или нечега, па није ни домислила аргументе ни проверила неке битне чињенице. На пример, она свој текст завршава, претпостављам, својим најснажнијим аргументом, и то против критике двоструких стандарда: „Што се тиче оптужбе из круга власти да је ЕУ попустљивија према Хрватској, не стоји. Тачно је да је ЕУ са Хрватском потписала ССП пре хапшења Анте Готовине али се у том тренутку у Хашком трибуналу поуздано знало да је Готовина лоциран и пред хапшењем”.

Будући да је Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) с Хрватском потписан 28. октобра 2001. а Готовина ухапшен 7. децембра 2005. године, Наташа Кандић или хоће да нам каже да је Хашки трибунал чекао више од четири године да ухапси Готовину, за кога је тачно знао где се налази, или је потпуно побркала чињенице и одлуку о почетку преговора о приступању ЕУ, која је донета 3. октобра 2005, поистоветила с потписивањем ССП-а из 2001. У сукобу с натегнутом тезом лоше су прошле чињенице.

Неко ко с таквим ауторитетом као што то она чини говори о процесу европских интеграција и основним претпоставкама које Србија мора да испуни да би имала право на примену ССП-а морао би да зна да после потписивања ССП-а следи његова ратификација у парламентима свих земаља чланица.Истовремено се може предавати молба за кандидатуру за чланство у ЕУ, па следи испуњавање једног веома обимног упитника од неколико хиљада питања да би се проверила спремност апликанта пре но што се кандидатура прихвати. Тек након тога доноси се одлука о почеткупреговора о приступању. Дакле, да не буде забуне, за Хрватску је хапшење Готовине био услов да започне преговоре о приступању, за Србију је хапшење Младића и Хаџића услов да се одобри примена ССП-а.

Наравно, ЕУ може, за сваку земљу, да промени условеза пријем – у крајњем, ми тражимо пријем у њихове редове, а не обрнуто – али ни ЕУ ни Наташа Кандић не могу да тврде да су услови исти за све када је, управо, на примеру Србије и Хрватске потпуно јасно да то није случај. Уверена сам да овакво непознавање чињеница, какво је Наташа демонстрирала у свом тексту, само омета разумевањесаме суштине услова, које је поставила ЕУ, те доприноси слабљењу уместо јачању европске перспективе Србије.

Заиста, у контексту дебате о европској будућности наше земље и целог региона, мање је битно шта то Наташа Кандић конкретно замера мени. А то је тешко и разазнати из овог кратког, али зато збрканог текста. Јасно је, додуше, да је веома незадовољна, како мојим деловањем, тако и мојим третманом у Србији, али и у ЕУ. Оптужује ме, између осталог, да сам делила ставове групе прагматичних организација цивилног друштва које су се залагале за потписивање ССП-а и пре хапшења Младића и Хаџића, да сам се и у свом недавном интервјуу „Либр белжику” критички осврнула на одлагање примене ССП-а и, чак, поистоветила напоре за хапшење Младића са законским чином хапшења. Верујем да је она погрешно прочитала оно што сам рекла, јер не могу да замислим да је намерно неистинито протумачила моје речи. (Иначе, текст интервјуа је доступан на сајту „Либр белжика”, а приказ интервјуа и на сајту „Политике”.)

Али изгледа да је такво искривљено тумачење Наташи Кандић било неопходно да би још једном нагласила свој став да је „хапшење те двојице кључ за успостављање владавине права, потпуне демократске контроле над институцијама и за даљу фазу евроинтеграције Србије”. Не знам шта би врсни правници рекли за овај аргумент – ја нисам правница, а није ни Наташа Кандић. Али ми је као социологу јасно да је хапшење Радована Караџића било изузетно важно за процес ослобађања Србије од страшне хипотеке ратних злочина, да би, највероватније, било немогуће без потписивања ССП-а уочи избора (јер је то потписивање охрабрило проевропске бираче да изађу на изборе).Али да је, такође, сасвим недовољно да се нешто значајније помери у правцу владавине права без озбиљне реформе институција, а, пре свега, државне администрације и правосуђа.

Занимљиво је, да само приметим, да Наташа изручење Караџића и Жупљанина третира као минорну ствар, само као аргумент власти да тражи више разумевања од ЕУ. Да ли би том изручењу приписивала много већи значај да се није десило?

Можда је заиста „прагматично” тражити од челника ЕУ да подрже брже приближавање Србије породици европских држава у циљу њеног институционалног и материјалног оснаживања и јачања европских вредности и стандарда. Можда би Србију и даље требало кажњавати и изопштавати, а све у циљу њене „европеизације”. Само се бојим да би се тај рецепт показао неделотворним, па и погубним не само за европску перспективу Србије већ и управо за оно до чега је Наташи, наводно, највише стало: за озбиљно и суштинско суочавање с прошлошћу. Можда су Наташа Кандић и њени истомишљеници у праву када ову власт називају „осионом и бахатом” (кад их, ето, не слуша), али питам се да ли би Србијау којој би радикалско-народњачка коалиција била на власти, а која је могла да победи само да је проевропска струја била мало слабија, била боља и за кога: за оне који ову земљу заиста настоје да учине делом Европске уније како би њени грађани градили једно истински демократско и развијено друштво, или за оне који би тада и даље били слављени као хероји или жртве такве антиевропске, недемократске и националистичке власти.

На крају, желим да нагласим да сам убеђена да су иступања и активности Наташе Кандић корисни за Србију, јер доказују меру демократичности нашег друштва. Што се мене тиче, овим одговором на њен текст, који је и написан да би испровоцирао моју реакцију, завршавам ову полемику, јер за њено настављање немам ни времена ни интереса.

Председница Фонда за политичку изузетност

Соња Лихт
[објављено: 19/12/2008]


Izvor: Politika