LjUBAV, sumnja, svađa, mržnja, rat... Kroz nekoliko dana, 1. decembra, biće tačno devet decenija otkako je svečano i uz velike nade stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, zajednička država naroda koji sada žive svaki za sebe, merkajući se ispod oka i, više ili manje otvoreno - zavađeni.
"Pomirenje" je, možda, logičan nastavak niza sa početka teksta. Ovih dana, međutim, dva najveća južnoslovenska naroda, Srbi i Hrvati, razgovaraju preko - Haga.
Međusobne nesuglasice prete da pokvare i neku narednu godišnjicu, ako, kako se mnogi nadaju i u Beogradu i u Zagrebu, istorijski spor dva naroda ne prekrati - Evropa.
Predstojeći jubilej otvara pitanja o razlozima za neuspeh velikog projekta: prvo, da li su Srbi jedini želeli zajedničku državu, kako mnogi ovde misle?
Dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, upozorava da su svi veliki politički projekti na ovim prostorima napravljeni u uskim političkim i intelektualnim krugovima, i da "običnom" narodu ne treba pripisivati ulogu koju nije imao:
- Srbija je, u tim okolnostima, imala alternativu, ali se opredelila za zajedničku državu jednog "troimenog" naroda. Sa druge strane, u Hrvatskoj, posebno u Dalmaciji, takođe je postojalo raspoloženje u korist ujedinjenja - kaže on. - Samo dve hrvatske političke stranke tvrdile su da je ujedinjenje obavljeno nelegalno, pa su organizovale manje demonstracije u Zagrebu.

I dr Mile Bjelajac, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije, tvrdi da je 1918. i u Hrvatskoj postojalo oduševljenje za stvaranje nove države:
- Brz prodor srpske vojske te godine ohrabrio je medije, stanovništvo i političare u Hrvatskoj. Srpski vojnici dočekivani su svečano u svim mestima koja su oslobađali, a takav prijem imali su i srpski zarobljenici koji su se vraćali u zemlju preko Hrvatske.
Zašto je, onda, između Srba i Hrvata tako brzo - "puklo"?
- Posledice Prvog svetskog rata su bile teške: vojnici se vraćaju kućama - posla nema, u Evropi je kriza uglja, hara epidemija "španske groznice", Italija sprovodi svoj subverzivni plan prema Jugoslaviji, a komunistička internacionala, takođe, podržava ekstremne nacionalističke pokrete... Mlada država nije imala ekonomske snage da odgovori željama stanovništva, što je stvorilo plodno tle za antidržavne pokrete, posebno u Hrvatskoj - objašnjava dr Bjelajac.

UNITARNO - FEDERALNO
SEME razdora Srba i Hrvata od početka je bilo u obliku uređenja zajedničke države, kaže Momčilo Pavlović, i nastavlja:
- Srbija, potpomognuta Srbima iz Hrvatske i Slovenijom, smatrala je da nova država mora da bude centralizovana, sa jednom vladom i kraljem. Deo hrvatske političke elite bio je, međutim, za federaciju - za to su tražili podršku od komunista, kao i od fašističkih grupa u Nemačkoj i Italiji.
Znači li to da su Srbi bili preterano nepopustljivi?
- U to vreme u Evropi nije postojala nijedna država organizovana na federalnom principu. Osim toga, hrvatski zahtevi zadovoljeni su 1939. stvaranjem Banovine, a oni samo dve godine kasnije nisu bili spremni da brane ni takvu, federalnu kraljevinu.
Stav da je hrvatska strana nudila uređenje države po federalnom konceptu, međutim, Mile Bjelajac ocenjuje kao - mit:
- To su nudili Slovenci. Hrvatska pravna misao, i kada je javno govorila o federaciji, zapravo je podrazumevala - konfederaciju, što odmah otvara pitanje razgraničenja.
A onda je došao Drugi globalni rat, NDH, Jasenovac i druga srpska stradališta... Pokuljala je, za iole normalan um, neshvatljiva mržnja, kojoj je naci-fašistička ideologija bila samo paravan za genocid nad Srbima, južnoslovenskom braćom koja je slavljena kao oslobodilac samo dvadesetak godina ranije.
Lideri nove, socijalističke, federativne, Jugoslavije nisu ni pokušavali da se suoče sa ovim zločinima i njihovim živim ranama, krenulo se "u svetlu budućnost", okončanu, ponovo, u haosu i krvi, raspadom.
- Komunistički projekat jugoslovenske federacije u sebe je ugradio pristup Kominterne o Srbima kao narodu koji tlači sve ostale. Tako je vođeno računa da se zadovolje svi narodi i narodnosti, a ono što preostane da bude Srbija - kaže dr Pavlović. - Srbija je, uz to, jedina bila "federacija u federaciji". Kada je Beograd, posle Titove smrti, tražio reformu federacije, to je izazvalo probleme. Ključni ljudi u tim zahtevima bili su Draža Marković, Tihomir Vlaškalić, a kasnije i Ivan Stambolić, koji je, čak, dobio i saglasnost za preuređenje (od Slovenaca).
Slobodan Milošević je uspeo da se izbori za jedinstvenu vlast u Srbiji. Nezadovoljstva su već bila prevelika. Državi nije bilo spasa.
- Kakva god da je bila uloga Hrvatske, destrukcija Jugoslavije počela je od egoističnih zahteva Slovenije - ocenjuje Momčilo Pavlović...
Petar Kuntić, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, poslanik u Skupštini Srbije, smatra da je ujedinjenje južnoslovenskih naroda bilo "veliki iskorak u odnosu na dotadašnje stanje".

EVROPA - REŠENJE?
- Nepostojanje jasnih pravila igre dovelo je do nesuglasica, koje su rezultirale i ubistvom kralja Aleksandra, Stjepana Radića, a, na kraju, i tragičnim ratom devedesetih godina - kaže on, za "Novosti". - Pouka glasi: bolje je biti dobar sused, jer zajedno, očigledno, ne možemo.
S obzirom na to da, očigledno, trenutno ne možemo da budemo ni "dobre komšije", zanima nas odgovor na pitanje: kako dalje? Gde je izlaz iz srpsko-hrvatskog ćorsokaka?
- Rešenje za obe zemlje je u njihovom evropskom putu - smatra Kuntić.
Tužbe Međunarodnom sudu pravde on vidi "u kontekstu razrešenja problema iz bliske prošlosti, na nivou država".
Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj, smatra da ono što se dešava u Hagu - nije dobro.
- Odnose dve zemlje, koji su stagnirali do hrvatskog priznanja nezavisnosti Kosova, a onda su krenuli "unazad", ovo će dodatno pogoršati. Nastaviće se neka vrsta tihog rata koji je vezan, ako ne za Drugi svetski rat, onda za rat od 1991. do 1995. godine - kaže on za "Novosti". - Ovo će prolongirati želju obe države da krenu ka EU. To je tragična situacija za obe države.
Maja Bobić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji, podseća da je za obe zemlje regionalna saradnja jedan od osnovnih uslova za približavanje Evropskoj uniji:
- Uvek se u izveštajima o napretku na evropskom putu ocenjuju dobrosusedski odnosi. I tu je, između Srbije i Hrvatske bilo, u međuvremenu, dosta napretka. Evropska perspektiva dveju vlada biće sigurno dodatni motiv za normalizaciju odnosa, ali ne i za povlačenje tužbi, pogotovo ako se uzme u obzir mogućnost da su one rezultat pritiska domaće javnosti, kojoj se izašlo u susret - ocenjuje Maja Bobić.
Ona dodaje da postoji dosta regionalnih projekata i mogućnosti za saradnju u energetici, transportu, mnogim drugim oblastima, koji bi mogli da ubrzaju normalizaciju odnosa Beograda i Zagreba. Ni jedni ni drugi, kako kaže, ne možemo dalje ako se ne suočimo sa našim ulogama u prošlosti. To suočavanje, međutim, predugo traje...
- Kad odluka Međunarodnog suda pravde bude ozvaničena biće to jasna poruka za sve, posle koje će se krenuti dalje - kaže Vojislav Stanimirović, srpski lider u Hrvatskoj. - Očito je da dva naroda ne mogu sami da priznaju neke stvari. Bilo bi, naravno, mnogo bolje da je došlo do nagodbe kada je to Srbija nudila, ali Hrvatska nije imala snage da na nju pristane.
Odnosi dva naroda su tokom proteklih devet decenija prošli sve oblike privlačenja i odbijanja, a nešto od toga je ostalo i dan-danas, kada živimo u dve države.
Navodno zagledani u evropsku budućnost, Srbi i Hrvati i dalje sapliću jedni druge, gledajući u susedno dvorište, ceneći i vrednujući svoje uspehe i neuspehe, pre svega po onome što se događa preko plota.
Izgleda da su godine proživljene u novom veku bile nedovoljne da poprave decenije stranputice.     

DR NIKOLA ŽUTIĆ: DANKE, KROACIJA!
GENOCID nad Srbima u Hrvatskoj traje tokom čitavog 20. veka, a mržnja, inicirana iz Vatikana, izbila je na "površinu" još 1895. godine u Zagrebu, samo zato što su Srbi istakli svoju crkvenu zastavu u čast dočeka cara Franje Josifa - kaže za "Novosti" dr Nikola Žutić, istoričar. Velike antisrpske demonstracije u Zagrebu su se desile još 1902. godine - pustošene su srpske radnje, bilo je i žrtava.
- Prvi klasičan genocid nad Srbima desio se 1914. i izveli su ga u Mačvi Hrvati u austrougarskim uniformama. Zverstva u Bosni i Hercegovini sprovodili su tokom Prvog svetskog rata "šuckori" - muslimani i rimokatolici pod zastavom dvojne monarhije. Šta se desilo u Drugom svetskom ratu, i tokom devedesetih godina, to dobro znamo - kaže dr Žutić, i dodaje:
- Zahvalan sam Hrvatskoj na njenoj nebuloznoj tužbi Međunarodnom sudu pravde, jer je time omogućila da istina o srpskim stradanjima tokom 20. veka postane poznata u širim evropskim razmerama. Dakle, danke Kroacija!

OBOSTRANA PREDUBEĐENJA
- POSTOJE predubeđenja na obe strane - kaže dr Mile Bjelajac.
- Kod Srba to je, recimo, stav da se u Jugoslaviju ušlo ishitreno, da su samo kralj Aleksandar i njegov prvi ministar Nikola Pašić zbog lične megalomanije bili za to. Prema ovakvim mišljenjima, trebalo je da se Srbija orijentiše na zaokruživanje svog etničkog prostora, pri čemu se namerno ispušta iz vida da je uslov za ta proširenja bilo prepuštanje Makedonije Bugarskoj, a nije bilo ni pomena o Sremu, Banatu i Bačkoj...

 

Izvor: Novosti