IN < - Zanimljvosti iz TV, Pozorisnog i Filmskog sveta ~ Nova Tema! - >LO
(1/736) > >> :: Odgovori!
To ce biti praksa i ubuduce nakon svakih par meseci
Činjenica da snimam na engleskom jeziku i u nepoznatom okruženju Amerike nije na mene mnogo uticala, kaže za „Politiku” kultni kineski reditelj Vong Kar-Vai čijim je filmom započeo festival
Vong Kar-Vai
(Foto AFP)
Od našeg specijalnog izveštača
Kan, 18. maja – Prošle godine bio je predsednik kanskog žirija a sada mu je pripala čast da novim filmom „Moje noći borovnice” otvori jubilarni festival. Kineski reditelj Vong Kar-Vai (Šangaj, 1958) već je prvim filmom „As Tears Go By”, prikazanim 1989. godine u Kanu, osvojio simpatije filmskih kritičara i publike, nametnuvši se brzo kao autor neobične estetike i specifičnog vizuelnog stila, sa kojima je tretirao probleme ljudske otuđenosti i emotivnih sunovrata.
Kar-Vai je poznat po nagrađivanim filmovima „Prah vremena”, „Čungking ekspres”, „Pali anđeli”, „Srećni zajedno”, „U raspoloženju za ljubav” i „2046”, po saradnji sa Tonijem Leungom, Megi Čeung, Gong Li i Žang Žiji, a sada je iznenadio spremnošću da snimi film u Americi na engleskom jeziku i zapadnim glumačkim zvezdama. U na brzinu organizovanom kratkom razgovoru za „Politiku” (zahvaljujući En Nikols) Kar-Vai je šarmantan, u odgovorima jezgrovit i, čini se, pomalo stidljiv. Kanska festivalska gužva jeste postala za ovog autora „prirodno okruženje”, ali je oduvek više voleo da umesto njega samog govore njegovi filmovi.
Šta Vas je dovelo do „Moje noći borovnice”?
– Izazov da uradim nešto nepoznato. Pet punih godina proveo sam snimajući film „2046”, i posle toga mi je bilo potrebno nešto drugačije. Takođe sam želeo da to bude film o razdaljinama i da vidim kako bi to moglo da izgleda u sasvim novom okruženju. Bio je to lični izazov, ali i opravdanje da vidim pravu Ameriku.
Sada kada ste bolje upoznali pravu Ameriku, gde biste eventualno mogli da živite? U Njujorku?
– U Memfisu, jer su leta tamo slična onima u Hongkongu.
A kako biste Vi ovaj film uporedili sa Vašim prethodnim i sa filmovima uopšte?
– Priznaćete da je sasvim drugačiji od „Spajdermena 3” ili „Zodijaka”. Ukoliko bih „Moje noći borovnice” uporedio sa svojim prethodnim filmovima, onda bih sigurno rekao da je ovo neka vrsta mog omaža američkim filmovima i literaturi koji su svojevremeno uticali na moju odluku da se bavim filmom.
Čak iako niste završili filmske škole?
– Gledanje filmova velikih filmskih stvaralaca bila je moja najbolja i najkvalitetnija filmska škola, a čitanje literarnih remek-dela poput „Tramvaja zvanog želja” Tenesija Vilijamsa, moja najbolja scenaristička radionica. Velikim delima nisu potrebna dodatna objašnjenja.
Poznajete li filmove Emira Kusturice?
– O da, najviše mi se dopadaju „Otac na službenom putu” i „Dom za vešanje”.
Da li ste zarad snimanja u Americi i prvog filma na engleskom jeziku, morali da činite ustupke ili strepite od nepoznatog?
– Ništa od toga jer sam, srećom, otkrio da neke emocije nadmašuju reči, tako da činjenica da snimam na engleskom jeziku i u nepoznatom okruženju nije na mene mnogo uticala. Ali jeste bilo interesantno, izazovno i u početku sa dosta brige.
Rad sa glumcima, fotografija i muzika, najvažniji su u svim Vašim filmovima, važniji od scenarija?
– Poznato je da su moji scenariji više interpretacija priče koju želim da ispričam, nadgradnja ideje, nego detaljno filmsko štivo. Ta fleksibilna pozicija omogućava mi da iz interakcije sa glumcima, njihove likove učinim što moćnijim i autentičnijim kako bi sa fotografijom i muzikom činili neraskidivo jedinstvo. Fotografiju i muziku smatram izuzetno važnim filmskim likovima.
Jesu li se u ovakav način rada uklopili Džud Lou, Natali Portman, debitantkinja Nora Džons?
– Džud Lou je izuzetno talentovan i sofisticiran glumac. On je bio moj prvi, i pokazalo se, pravi izbor. Pre nego što sam lično upoznao Noru Džons slušao sam i zavoleo njenu muziku, a onda sam pomislio da bi ona bila pravi izbor za lik Elizabet, devojke slomljenog srca. Ona je veoma prirodna osoba i ima u sebi jak emocionalni instinkt. Odmah smo se dogovorili da u filmu neću koristiti njenu muziku, kako to ne bi odvlačilo pažnju od nje kao glumice, i Nora se sa tim složila...
Šta se događa sa Vašom glavnom junakinjom najviše se saznaje iz pisama i razglednica koje piše i šalje tokom svog neobičnog putovanja širom Amerike. Ne verujete u komunikaciju telefonom, internetom, es-em-es porukama?
– Samo sam želeo da ukažem na to da je ovakav, odavno već zaboravljen način komunikacije, manje otuđen, bliskiji i iskreniji. Ljudi su zaboravili jedni drugima da pišu, sve se svelo na isprazne, kratke, informativne telefonske razgovore, još ispraznije i hladnije telefonske i elektronske poruke.
Uz Vas ovog puta nije bio Vaš moćni direktor fotografije Kris Doj, je li Vam nedostajao?
– Kris je osoba koja uvek svima nedostaje, on je mornar-grubijan, bučan i sklon zbrci. Rad sa Dariusom Kondžijem bio je dobra promena ritma, on nije mornar već evropski džentlmen sa kojim sam pio puno čaja tokom pauza snimanja. Kada se bude pojavio pravi projekat u pravo vreme ponovo bih voleo da radim sa Dojlom.
Šta Vama lično znači naslov ovog filma „Moje noći borovnice”?
– Nema drugog značenja sem literarnog.
Dubravka Lakić
Izvor: Politika
R. ANDRIĆ, 18. maj 2007
ZATO što zvanična projekcija filma na Festivalu u Kanu predstavlja najveća vrata za jednu malu kulturu, poput naše, neću je propustiti!
Ovim rečima, u četvrtak na Mećavniku, Emir Kusturica odagnao je sve sumnje u to - hoće li ili ne putovati u Kan i prisustvovati projekciji i predstavljanju njegovog najnovijeg filma publici i kritici.
Ujedno, slavni reditelj, kome je „Zavet“ - peti film u Kanu, rekao je da se više neće pojavljivati u zvaničnoj konkurenciji na ovom festivalu:
- Ono što su novine pisale o mojim navodnim „dilemama“ - hoću li ili ne prisustvovati projekciji „Zaveta“ u Kanu - bilo je, u stvari, prenošenje privatnih informacija koje su bile - ništa drugo do dnevno raspoloženje, dnevna projekcija, dnevni stav koji nije onakav kao što piše u novinama - rekao je Kusta. - Nema nikakvih nesporazuma! U Kan, sem mene, idu - glavni glumac, glavna glumica, Uroš i Marija, ide Miki Manojlović, ide Ljiljana Blagojević, ide Aleksandar Berček…
Na pitanja novinara - šta očekuje od „Zaveta“ u Kanu, Kusturica je odgovorio „da o ovogodišnjoj selekciji filmova za Kan ne zna ništa, a da je žiri veoma ugledan i, kao i uvek, žiri na koji ne može da se utiče“:
- „Zavet“ je peti film sa kojim sam u Kanu. Svaki predstavlja posebnu avanturu i, u isto vreme, jednu ogromnu količinu energije koja je ugrađena u njih. Te energije ima još, ali ja smatram da treba prepustiti mladima da se bore za nagrade. Mislio sam da ne budem u zvaničnoj konkurenciji, ali pošto predstavljam malu kulturu koju zaobilaze, drago mi je što veća pažnja stiže do filma kada je u konkurenciji, nego kada nije… Ali, mislim da je ovo poslednji put da se takmičim u Kanu. Jeste da izgledam mlađi nego što jesam, pa je preda mnom budućnost, ali, mislim da je bilo dovoljno, malo ko se pet puta takmičio u Kanu. To je kao nastup na pet olimpijskih igara ili pet svetskih prvenstava! - zaključio je Kusturica.
MARADONI - BERLIN
NA Mećavniku - Kusturica je opovrgao i informaciju prema kojoj dugometražni dokumentarni film o Dijegu Armandu Maradoni, čije je snimanje nedavno završio, „ima rezervisano mesto“ za Kan 2008. godine:
- Film o Maradoni ne može biti prikazan u Kanu, već u Berlinu - rekao je Kusta na Mećavniku.
Izvor: Novosti
Đavolovi, lukavi advokati
O filmovima Šjao-Šjena, Zvjaginceva, braće Koen, političkim dokumentarcima Majkla Mora i Barbeta Šredera i Bonovom koncertu na filmu
Majkl Mor pozira fotoreporterima u Kanu
(Foto EPA)
Od našeg specijalnog izveštača
Kan, 19. maja – „Gradski ambijent, društveni sistem i okrutna realnost svakodnevice bez iskrenih međuljudskih komunikacija, osnovni su motivi ′Leta crvenog balona′”, kaže o svom prvom francuskom iskustvu, kinesko-tajvanski reditelj Hu Šjao-Šjen, čiji je film (snimljen u Parizu) inspirisan delom iz 1956. godine – „Crvenim balonom” Alberta Lamorisa, koji je nagrađen „Zlatnom palmom” i „Oskarom” za najbolji originalni scenario.
Šjao-Šjen je još jednom potvrdio da je majstor detalja svakodnevice i međuljudskih odnosa, kao i nepogrešivog odabira inerpretatora svojih filmskih ideja i snova. U ovom slučaju, Žilijet Binoš, koja je filmu podarila raskošnu široku skalu emotivnih, glasovnih i glumačkih mogućnosti. Šjao-Šjenov film svečano je otvorio program „Izvestan pogled”, a u programu „Petnaest dana autora”, posle 50 godina, biće ponovo viđena (sada restaurirana) originalna verzija Lamorisovog filma.
U glavnom takmičarskom programu, veliko interesovanje je vladalo za „Izgnanstvo”, drugi film u karijeri „Zlatnim lavom” nagrađenog ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva. Od njega se očekivalo da ponovo podari snažnu vizuelno-poetsku dramu, što je i učinio, posegnuvši za autobiografskim štivom Viliama Sarojana i istraživši mitsku temu odnosa i bazičnog nerazumevanja između muškarca i žene. Međutim, preterana želja da gledaocu na kraju pojasni sve otvorene misterije u filmu i uzroke velike tragedije, Zvjaginceva odvodi u neželjenom pravcu. „Izgnanstvo” je bezrazložno opterećen dvostrukim krajem. Kao i u „Povratku” i ovde glumački briljira Konstantin Lavronjenko u glavnoj ulozi, parira mu Aleksandar Balujev, a pojavom pleni i norveško-švedska glumica Maria Bonevi...
Današnji takmičarski dan protećiće i u znaku velikih kanskih miljenika – Itana i Džoela Koena i njihovog novog dela „Nema zemlje za starca” („No Country for Old Man”), nastalom prema romanu Kormaka Mek Kartija, sa Džošom Brolinom, Havijerom Bardemom, Tomijem Li Džonsom i Vudijem Harlesonom u glavnim ulogama. Koenovi su prvi put u Kanu bili 1987. godine sa filmom „Arizona junior”, 1991. trostruko bili nagrađeni („Zlatna palma”, najbolja režija, najbolji glumac) za „Barton Fink”, za „Fargo” 96. osvojili ponovo nagradu za najbolju režiju, potom se u kontinuitetu pojavljivali sa filmovima „O, brate gde si” i „Čovek koji nije bio tamo”... Posle serijala komedija, Koenovi se u novom filmu vraćaju svojoj ranoj – tamnoj strani i nude simultano razgolićavanje američke kriminalističke drame, proširujući interesovanje za biblijske teme i krvavu svakodnevicu što osvanjuje u novinskim naslovima. Poigravajući se na ivici apsurda i teške ironije, uz upotrebu predoziranog crno-gorkog humora i krvavih scena, Koenovima, nažalost, već na sredini filma konci ispadaju iz ruku, i početna, primamljiva ideja na kraju poprima utisak velikog besmisla.
Mnogo većeg uzbuđenja bilo je na projekcijama dva rasna političko-dokumentarna filma (van konkurencije), od kojih je jedan „Siko” Majkla Mora (dobitnik „Zlatne palme” i „Oskara”), a drugi „Terorov advokat” filmskog veterana Barbeta Šredera.
Dijagnostikujući američki sistem zdravstvenog osiguranja kroz putovanje na Kubu grupe spasilaca, obolelih tokom raščišćavanja ruševina njujorkških kula, Majkl Mor je ponovo podario provokativan film, i na sebe „navukao” istražitelje američkog Treasury Department-a. Mor smatra da je istraga pokrenuta tek kada se čulo da ponovo ide na Kanski festival i da istražitelji greše ukoliko su pomislili da će im poći za rukom da ga „oboje Kastrovim bojama”. „Neka prvo vide film”, poručuje Mor, jedan od najžešćih kritičara duštveno-političkih nepravdi i globalnih poteza Bušove administracije...
O počecima onog što neki nazivaju „terorizam” i „teroristička akcija”, a drugi smatraju „revolucijom” i „borbom za oslobođenje”, govori dugometražni dokumentarni film „Terorov advokat” Barbeta Šredera, kroz portret jedne od najkontroverznijih ličnosti dvadesetog veka – francuskog pravnika Žaka Veržesa. Komunista, antikolonijalista ili desničarski ekstremista, sve su to odrednice koje su pratile i prate, harizmatičnu, ali i veoma misterioznu Veržesovu figuru, još od njegove istorijske odbrane Đamile Buhired (kasnije se sa njom i oženio), simbola alžirske borbe za slobodu (bila je osuđena na smrt zbog podmetanja bombe u mlečnom restoranu), pa do njegovih odbrana čuvenih terorista Anisa Nakašea, Magdalene Kop i Johanesa Vejnriha, čak i Karlosa zvanog Šakal i nacističkog zločinca Klausa Barbija. Intervjuišući Veržesa, ali i veliki broj njegovih prijatelja, saboraca, saradnika i „štićenika” (jedan od učesnika u filmu je i naša Neda Vidaković, koja je u jednom periodu bila Veržesova asistentkinja, vozač i prijatelj), Šreder je delikatno istražio pitanja istorije „slepog terorizma” i uspešno ponudio šokantna otkrića dugo skrivenih veza između događaja koji su potresali svet, od završetka Drugog svetskog rata do kraja 20. veka.
Za današnje ponoćno, vedrije festivalsko raspoloženje biće „zadužen” dugometražni muzički dokumentarac „U2 3D” Ketrin Overlis i Marka Pelingtona, digitalni snimak blistavog koncerta čuvene grupe Ju-tu, čiji će se lider Bono, lično pokloniti fotoreporterima na crvenom tepihu i publici u velikom Teatru Limijer. Kažu, biće i vatrometa!
Dubravka Lakić
Izvor: Politika
I. MIĆEVIĆ, 19. maj 2007
POSLE nekoliko zapaženih filmova, više od 2.000 pozorišnih uloga i osam godina pedagoškog staža, glumac Ivan Jevtović oprobao se i u rediteljskom zanatu. Sa grupom srednjoškolaca, u Pozorištu "Dadov" napravio je predstavu "Sasvim običan dan", koja je nedavno imala premijeru. Koristeći vesti iz dnevne štampe, zajedno sa glumcima, osmislio je ovu predstavu koja govori o beogradskoj svakodnevici.
- Prvi put sam video šta je to prelepo, a šta teško sa druge strane scene - priča Ivan Jevtović. - Opio sam se svim tim mogućnostima. Ali, teško mi je bilo što nisam bio na sceni, da podelim tu radost, jer sam pre svega glumac.
* Rad sa srednjoškolcima nije vam stran, a scenske borbe i akrobatiku predajete studentima BK akademije. Kako uspevate da nametnete autoritet kada ste im generacijski veoma bliski?
- Na času vlada disciplina, svima persiram i ta distanca održava hijerarhiju, jer se u svakom trenutku mora znati ko je ko. Usavršavam se, pokazujem im uvek nešto novo i pokušavam da iz njih izvučem maksimum. Spremajući svaku predstavu, i sam uvek želim da naučim više. Idem na radionice, posebno kada dolazi neko iz inostranstva.
* Iz klase vašeg oca, prof. Vladimira Jevtovića, izašle su desetine vrhunskih glumaca. Ima li on zamerke na vaš rad?
- Kao glumac dobio sam njegovu "licencu", a kao pedagog, tek se borim za nju. On je i kao glumac dobar, ali kao profesor je vrhunski. Raduje me kada radim sa njim. U "Nebeskoj udici" igrali smo oca i sina. Uskoro ćemo zajedno raditi i u TV filmu Janka Baljaka. Jedva čekam.
* U pozorištu ste igrali više od 2.000 predstava. Je li teško, već deset godina, u jednom danu igrati po dve predstave, iz kostima dvorske lude transformisati se u Otela?
- Dešavalo se da u svom matičnom pozorištu, "Bošku Buhi", igram dečju predstavu, pa da idem na neku večernju scenu i posle nastupim sa grupom "Torpedo" ili imam svirku. Pre mesec dana, posle predstave, ispicijent je objavio preko razglasa da je kolega, sa 35 godina staža, odigrao trihiljaditu predstavu. Dok sam skidao šminku, zapitao sam se koliko ću ja imati za tolike godine, kada sam već sad prešao 2.000 predstava.
* Spominjete "Torpedo". Šta se desilo sa tom pozorišnom trupom?
- Torpedo smo tako i nazvali da bi u odgovarajućem trenutku eksplodirao. Svako se rasuo na svoju stranu. Okupljao je više od 30 ljudi, bio subverzivan za prethodni režim i odradio herojski posao u trenucima u kojima su sve ostale kulturne institucije bile kukavičke. Tu se misija "Torpeda" završila.
MUZIKA
IVAN Jevtović nije samo glumac, već i frontmen grupe "Deca loših muzičara".
- Moj scenski život počeo je na novobeogradskim pank koncertima, još u srednjoj školi - kaže Jevtović. - Vaspitavan sam sa 500-600 ploča. To nam je i danas najveći kapital u kući. Onda sam radio sa grupom "Vrum", u okviru "Torpeda", a za predstavu "Virus", sa DLM-om. Kada je DLM ostao bez pevača, pozvali su mene. Snimili smo dve nove pesme na srpskom i dve na francuskom. Probaćemo i tamo da uradimo nešto.
PAKISTANAC U LONDONU
- VRATIO sam se pre deset dana iz Londona, gde sam imao ponudu da ostanem i radim u pozorištu - otkriva naš sagovornik. - Primamljivo, ali trenutno neizvodljivo zbog porodice i obaveza ovde. Izazov mi je da glumim na različitim jezicima. Već sam radio “Medeju” na francuskom, oprobaću se i na španskom. U Londonu su me pitali jesam li se namazao nečim. Kažu, zbog tamne puti, mogao bih da igram Irance, Pakistance... Kuriozitet je da u Londonu trenutno ne radi nijedan srpski glumac, a pojavljuju se često scenariji sa ulogama za Srbe.
Izvor: Novosti