Naš plemeniti otac Danilo Lazović


Jelena Novaković, kći legendarnog glumca, o uspomenama na tatu i detinjstvo. Porodičnu "vatru" Lazovića danas čuvaju supruga Branka i četvoro dece. Tata nikada nije gledao svoje filmove i serije

FESTIVAL "Dani Danila Lazovića", koji se poslednje četiri godine održava u Priboju, kao i reprizirane serije i filmovi na malim ekranima, često nas podsete na prerano otišlog (i nepravedno zaboravljenog) glumačkog velikana. Lirski tanan, epski nadmoćan, pa i beskrajno šarmantan u svim komičnim valerima - Danilo Lazović suvereno je vladao scenom. U širokoj paleti pozorišnih likova publika pamti njegovog Vladiku Danila, Rogozina, Julija Cezara, Agamemnona, dok je kod one najbrojnije, televizijske, posebno ostao u sećanju kao ponekad robusni, ponekad dobrodušni Šćepan Šćekić.

Prošla je decenija od Danilove smrti. Najstarija kći Jelena (34) i angažmanom na pribojskom festivalu čuva uspomenu na oca. Danas je farmaceut, brat Vuk (28) rukomentaš u Bundesligi, sestra Milena (28) završava psihologiju, a najmlađi Miloš (22) s mamom Brankom vodi prodavnicu mešovite robe na Avali. I baš kao što se zove jedna od Pavićevih serija u kojoj je igrao, njih petoro bili su i ostali Danilovo "porodično blago"...

- Tata je rođen u Brodarevu. U Priboju je završio osnovnu i srednju školu, tu je i počeo da se bavi recitovanjem - priča za "Novosti" kći Jelena Novaković. - Tako je i ušao u svet glume. U Beograd je došao da studira književnost, ali je upisao FDU i to "iz prve", u klasi profesora Minje Dedića. Generalno, malo je pričao o svojoj profesiji. Nikada nije gledao svoje filmove i serije, tvrdeći da je gordost najgora ljudska osobina... U detinjstvu sam povremeno odlazila u pozorište, u garderobu sam rado volela da zavirim. Imala sam samo šest godina kada sam gledala "Klaustrofobičnu komediju" i "Nastasju Filipovnu". Ipak, svoj posao nije mistifikovao, predstavljao ga je kao svaki drugi: neko popravlja auto, on ide da glumi.

Supruga Branka, sin Vuk, ćerke Jelena i Milena, nekada

Tako, deca nisu ni imala utisak da je otac popularna ličnost. Rano je prestao da ide u pozorišni bife, radije je sedeo sa običnim ljudima i porodicom, s kojom se 1996. godine preselio na Avalu:

- Nerado je davao autograme, ali ih nije odbijao. Uz obavezni cvetić, napisao bi posvetu. Vremenom je smanjivao broj predstava na tekućem repertoaru, pa iako je bio prvak Drame Narodnog pozorišta, napustio je angažman 2000. godine. U to doba dugo su se spremale predstave, a kratko održavale. Bilo je vreme krize i Danilo je poželeo da više vremena provodi s porodicom. Snimao je Pavićeve serije, ali je najviše izvodio monodramu "Danilo Lazović protiv Šćepana Šćekića", širom Srbije i Crne Gore. Ponekad i po tri puta dnevno...

Mada je igrao Crnogorce nebrojeno puta ("Laf u srcu", "Igmanski marš", "Odlazak ratnika, povratak maršala", "Srećni ljudi"), Danilo nije Crnogorac:

- Zanimljivo je da svi misle da jeste, pošto ih je odlično glumio. Za Vladiku Danila u "Gorskom vijencu" Ljiljana Blagojević mi je rekla da je prvi i jedini put u teatru videla da glumac govori a cela sala za njim ponavlja stihove.

U njegovom "crnogorskom" opusu, Šćekić je svakako najpopularniji, ali:

- Privatno mu je bio veoma dalek. Igrao je Šćepana kao parodiju na svog strica Dušana. Od svih Pavićevih likova, mislim da mu je najbliži Bogoljub Gagić Čerčil u "Porodičnom blagu". U poneke replike ubacivao je i sopstvene uzrečice. Kao i Gagić, bio je radan i prostodušan, a porodicu je uvek stavljao na prvo mesto.

I van glumačkih krugova "pripovedalo se" o njegovoj neizmernoj ljubavi prema supruzi Branki, koja je od početka blistala nepromenjenim sjajem:

- Mama i tata upoznali su se na Zlataru 1976. godine. On je sa svojom klasom na tamošnjoj smotri govorio stihove, a ona je s folklorom stigla sa Cetinja da učestvuje u programu. Danilo je sedeo u bašti hotela, dok su tek pristigle Cetinjanke izlazile iz autobusa. Obratio se Nadi Blam: "Je l` vidiš onu devojku? To će mi biti žena". Upoznali su se - i to je bilo sve. Ostali su u kontaktu (mama je u Podgorici u to vreme studirala prava), a počeli da se zabavljaju tek pet godina kasnije. Ubrzo su se venčali. Dugo sam bila jedinica. Posle rođenja brata Vuka i očeve posete Hilandaru, promenili su se Danilovi prioriteti. Shvatio je da su deca značajnije od svega ostalog što može da ostavi za sobom.

Kao otac, svedoči Jelena, bio je strog i pravičan. Ponekad i "tvrd", želeći da ih što ranije pripremi za život:

- Mi, deca, nismo imali luksuz razmaženosti. Za sve što uradimo, postojala je nagrada i kazna. Ponekad nam je davao i besmislene zadatke, samo da ne bismo bili dokoni. Tvrdio je, i za decu i za odrasle, da je najgore što može da im se desi - višak vremena... Na Avalu smo otišli kad sam imala četrnaest godina. Već se rodilo i ostalo troje dece. Tatin glavni motiv bio je da nas skloni iz grada i sa asfalta. Da odrastamo u prirodi i čim otvorimo oči izađemo u zelenilo, na livadu. Moja tetka, tatina sestra, rano je ostala udovica. I danas živi u Priboju, a njeno troje dece (koje nikada od nas nije odvajao), kako su upisivali srednju školu u Beogradu, tako su dolazili da žive na Avali. Bili smo i ostali jedna porodica.

Svo sedmoro imalo je iste zadatke i obaveze. Da pomaže u održavanju kuće i okućnice, kao i u svim drugim Danilovim poduhvatima:

- Moralo je da se zna ko šta radi i ko se za šta pita. Radili smo u pilani, bašti, čuvali ovce. U početku ih je bilo 20, da bi stado naraslo na 170 ovaca posle tatine smrti. Kada je 2000. godine osnovao Banjalučki letnji festival, ja sam kao "operativni sekretar" radila s njim. Uz fizičke poslove svi smo, podjednako i pod budnim očevim okom, morali i duhovno da se uzdižemo. Vuk je jedno vreme proveo služeći u Dečanima, Milena i Miloš išli su na veronauku. Pre svakog ručka, zajedno smo izgovarali molitvu. Uveče bi Milena recitovala lirsku, a Miloš epsku poeziju.

Kad im se jednom pokvario televizor, Danilo nije hteo da ga popravi deset meseci - da bi više razgovarali. Nisu imali dečje kaprice, nisu za njih ni znali. Verovali su mu. Jelena dodaje i da je mama Branka bila pravi očev partner. I njoj kao i deci, Danilo je bio najčvršći stub.

- Tatina smrt predstavljala je šok za sve nas. Izborili smo se i borimo se. Onako kako nas je učio, zajedno, ostajući svi na okupu. Prvo se oženio Vuk, potom Milena, a ove godine i ja. Ali, sve troje i dalje se na Avali viđamo kao u svom pravom domu...

Morgan Friman dobitnik još jedne nagrade za životno delo


Američki glumac Morgan Friman dobitnik je Nagrade za dostignuće u karijeri koju godišnje dodeljuje organizacija AARP u okviru svog izbora Filmovi za odrasle, saopštila je danas ta organizacija.


Sedamdesetdevetogodišnji glumac već je dobitnik nagrade za životno delo Američkog filmskog instituta, Sesil Bi De Mil, nagrade Zlatnog globusa i Nacionalne medalje za umetnost koju mu je dodelio predsednik Barak Obama.
 
"U određenom trenutku u životu ako ste imali izvestan uspeh nagrade počnu da padaju s neba. Ali ova nagrada mi zaista znači puno", rekao je Frimen u saopštenju u kome je dodao da je filmsku karijeru počeo u 50. godini i da su neke od najboljih godina njegovog života dogodile od tada.
 
On će primiti priznanje na dodeli nagrada "Filmovi za odrasle" Američkog udruženja penzionera (AARP) na večeri 6. februara u Beverli Hilsu, u Kaliforniji.
 
Među ranijim dobitnicima Nagrade za dostignuća u karijeri u selekciji Filmovi za odrasle su Majkl Daglas, Suzan Sarandon, Robert De Niro, Šeron Stoun i Robert Redford.
 
Friman je osvojio Oskara za film "Devojka od milion dolara", a četiri puta je bio nominovan. Njegovi najnoviji filmovi su "Ben Hur" i "Now You See Me 2".

У Србију стижу велике филмске продукције, недостају кадрови


Од ступања на снагу Уредбе о подстицајима за аудио-визуелна дела у мају 2016, која предвиђа пореске олакшице за снимање филмова у Србији, све је веће интересовање страних продуцената, долазе велике продукције, а проблем је дефицит стручног кадра, речено је на панелу „Глобални филмски пројекти и филмска индустрија Србије“.

На панелу, који је организовао „Данас конфренс сентер“ (Danas Conference Center) учествовали су директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић, члан Америчке академије филмских наука и уметности Дан Тана, директор филмског студија „Пинк филмс интернешенел" Игор Турчиновић и Саша Боројевић, један од оснивача средње школе „Артмедија“, која обучава филмски кадар.

Турчиновић је истакао да је од ступања на снагу Уредбе посао „букнуо“ и да су почели да долазе озбиљнији продуценти, попут куће „Ворнер брос“ која ће за снимање пилот-епизоде серије Криптон потрошити 9,5 милиона долара.

„Ако прође пилот-епизода, 'Ворнер брос' ће потрошити у Србији чак 100 милиона долара и на то још два и по пута више у ресторанима, хотелима, тржним центрима“, подвукао је Турчиновић, нагласивши да је са серијом Криптон Србија, спортским жаргоном, ушла у Лигу шампиона.

Kонстатовао je мањак кадра и скренуо пажњу на проблем што студенти данас, након завршетка факултета, прво питају за хонорар и радно време, те нагласио да је неопходно објаснити им да се почиње са доношењем кафе и учењем посла и да не могу сви одмах да буду директори фотографије и продуценти.

Турчиновић је рекао да са великим продукцијама у Србију долазе и велике звезде попут глумца Рамија Малика, који тренутно борави у Београду, а игра у римејку чувеног филма „Папилон“, чије је снимање у српској престоници претходних дана завршено.

Kонстатовао je да Србија у Мађарској и Бугарској има јаку конкуренцију када је снимање страних филмова у питању, и рекао да је потребно развити и инфраструктуру и повећати број студија, али и додао да њихов студио у Шимановцима може парирати било ком у овом делу Европе.

Дан Тана је изразио задовољство што је Србија коначно почела да даје пореске олакшице за снимање страних филмова и изнео податак да се од 100–120 холивудских филмова, колико се сними годишње, свега 20 заиста снима у Холивуду, а остали у Њујорку, Мексику, Канади, који чак улажу новац да би се снимало код њих.

Подсетио је да је Рејфу Фајнсу својевремено обећано да ће му се део новца од снимања вратити, што се није догодило, али ипак славни глумац је много пута похвалио Србију, њене људе и изразио жељу да ту поново снима.

Дан Тана је рекао и да је проблем у Србији постојање превише комисија које одлучују о снимању филмова и додао да је за то у Њујорку задужен само један човек.

Открио је да Београду недостаје терен за голф, јер сви људи из света филмске индустрије играју голф, а и сам је најавећи део послова завршио на теренима за голф.

Дан Тана је нагласио да је филм до пре 20 година био највећи извозни производ Америке, данас је то оружје, али филм је одмах на другом месту.

На то се надовезао Боројевић, који је нагласио да је филм најбољи начин да се у свет пошаље слика Србије и поменуо да Руси и Кинези желе да снимају у нашој земљи.

Јевтић је рекао да је овогодишњи буџет од четири милиона евра предвиђен за филмске пројекте потрошен, за следећу годину су тражили више, а распоређује се по принципу: ко се први јави, тај први добија.

Уредбом о пореским олакшицама изједначена је српска и инострана кинематографија, а субвенције се дају и за снимање реклама, што има још само Јужноафричка Република.

Велико интересовање, према Јевтићевим речима, влада за постпродукцију, док Турчиновић каже да је то „златни рудник“, с обзиром на то да се користи мало ресурса, а слива се много новца.

Mел Гибсон: Време је да ми Холивуд опрости


Једног од некадашњих миљеника Холивуда, оскаровца Мела Гибсона, колеге из филмског света већ десет година презиру и одбацују због његових антисемитских изјава. Глумац сматра да је дошло време да му опросте

Све је почело 2006. године хапшењем Мела Гибсона због брзе вожње у пијаном стању и његове антисемитске тираде. Од тада је добио само неколико улога у лоше прихваћеним филмовима, далеко лошије него што су прошли Побеснели Макс или остварења серијала Смртоносно оружје.

Његов статус међународне звезде ојачан је Оскаром за филм Храбро срце из 1996. године, који је продуцирао и режирао.

За неколико дана излази његов нови филм Hacksaw Ridge, истинита прича о Дезмонду Досу, америчком војнику за време Другог светског рата који је као болничар спасао живот великом броју војника на линији фронта, али је из убеђења одбијао да носи оружје.

Гибсон се нада да ће љубитељи филма имати краћу меморију од шефова Холивуда.

Према мишљењу критике, враћање глумца иза камере у овом филму требало би да буде успешно. То је његова прва режија од Апокалипта, 2006. године.

е исте године глумац и редитељ је изрекао лавину антисемитских увреда једном полицајцу у Малибуу тврдећи да су Јевреји одговорни за све ратове у историји и упућивао сексистичке и претеће речи полицајцима. Већ је раније био оптужен за антисемитизам када је изашао његов контроверзни филм Страдање Христово 2004. године.

Убрзо после инцидента у Малибуу, Гибсон и његова супруга Робин су се развели после 26 година брака.

После тога глумац није добио већу улогу на филму до полицијског трилера Edge of Darkness, 2010. године, који је млако прихваћен. Скандали, међутим, нису престајали. Већ следеће године избегао је затвор признајући да је ударио своју бившу девојку, Рускињу Оксану Григоријеву.

Гибсон, који ће ускоро добити девето дете, тада је осуђен на три године условно и годину дана саветовања.

И даље га оптужују за антисемитизам и за насилно понашање, што он енергично негира.

У недавном разговору за часопис Верајети рекао је да покушава да остави инцидент из 2006. године иза себе, али је оценио и да је срашно да се на тај инцидент стално подсећа.

„Прошло је десет година. Добро се осећам, трезан сам, све то је за мене нешто нејасно у прошлости“, објаснио је Гибсон.

Приходи после првог викенда приказивања његовог новог филма у Северној Америци показаће да ли му је публика опростила.



https://www.youtube.com/watch?v=sslCRVx7nPQ

   U petak,u 71, preminuo Ron Glass , ljubiteljima serije "Firefly" poznati "shepherd Derrial Book" :


     https://en.wikipedia.org/wiki/Ron_Glass


 Alan Tudyk,Joss Whedon i ostali članovi ekipe se oprostili preko društvenih mreža.


     http://www.nytimes.com/2016/11/27/arts/television/ron-glass-who-played-a-dapper-detective-on-barney-miller-dies-at-71.html?_r=0


     

     ( https://www.youtube.com/watch?v=gAS71tjV36I )

Umro Manuel iz serije “Fawlty Towers”


Britanski glumac Endrju Saks, koji je zasmejavao publiku isto koliko i Džon Kliz u jednoj od najpopularnijih humorističkih serija, “Fawlty Towers”, umro je u svojoj 86. godini.

Pre glume bio je pozorišni menadžer u nekoliko pozorišta, a onda je polako počeo da prolazi audicije za razne šou programe na BBC televiziji.

Filmski debi imao je ulogom u ostvarenju “The Night We Dropped A Clanger” (1959.) da bi posle nekoliko filmova bio angažovan na filmskoj verziji serije “Are You Being Served?”

Slede “Revenge Of The Pink Panther”, “History Of The World: Part 1”, “Quartet and Run For Your Wife”.

Međutim, najviše je ostao u pamćenju publike kao trapavi konobar Manuel iz hit serije Džona Kliza, “Fawlty Towers”, gde je postao omiljeni lik sve većeg broja gledalaca.

Kliz je bio iznenađen tužnom vešću o smrti svog nekadašnjeg saradnika.

“Upravo sam čuo o Endiju Saksu. Jako tužno. Znao sam da je imao problema sa pamćenjem, prenela mi je njegova žena pre par godina. Nedavno sam čuo da je primljen u bolnicu, ali nisam imao pojma da mu je život u opasnosti. Veoma drag i nežan čovek. Nisam mogao da nađem boljeg Manuela”, rekao je Kliz.



https://www.youtube.com/watch?v=s6EaoPMANQM

izvor prolog

Када вас у пола ноћи повезе Метју Маконахи


Оскаровац Метју Маконахи изненадио је студенте у Остину учествујући у акцији безбедног превоза оних који се касно враћају кући. Холивудски глумац је у понедељак касно увече покупио њих неколико у свом возилу за голф.

Акција „Сигурна шетња“ је пројекат који је покренуо универзитет како би осигурао безбедан повратак студената по мраку од кампуса до њихових смештаја. Маконахи (47) је дипломирао 1993. године и веома је привржен свом бившем универзитету, чији тим америчког фудбала пасионирано подржава.

Фотографија насмејаног глумца са одушевљених четворо студената постављена је на Фејсбук налогу Универзитета у Тексасу са пропратном поруком: „Лонгхорнси (како се називају студенти) брину једно о другом и можемо рећи да се Метју Маконахи слаже с тим.“

„Сигурна шетња“ је осмишљена како ниједан студент не би морао да се сам враћа кући, а свако учешће у њој је на чисто волонтерској основи. Због успешности акције и великог одзива људи, њено трајање је проширено од седам увече до два ујутру.

Маконахи је рођен у малом граду Увалде у Тексасу, а напустио је породични нафтни посао како би уписао студије за радио, телевизију и филм на Универзитету у Тексасу.

У почетку каријере фокусирао се на филмове са „лакшом“ тематиком, попут романтичних комедија. Међутим, последњих неколико година Маконахи је освојио срца критичара улогама у остварењима Пословни клуб Далас и Међузвездани, као и серији Прави детектив.

Glumica Tipi Hedren tvrdi da ju je Hičkok napastovao


Glumica Tipi Hedren objavila je nove memoare u kojima kaže da ju je poznati britanski redatelj Alfred Hičkok seksualno uznemiravao i napastvovao za vreme snimanja filmova "Ptice" i "Marnie".

Memoari naslovljeni samo "Tippi", koji su od danas u prodaji, dokumentuju njen uspon od manekenke do filmske zvezde i "Hičkokove plavuše" nakon što ju je je redatelj odabrao za naslovnu ulogu u trileru "Ptice".

Knjiga Tipi Hedren, majke glumice Melani Grifit i bake zvezde "Pedeset nijansi sive" Dakote Džonson, nudi retko svedočanstvo u prvom licu o slavnome reditelju čiji se portret umnogome razlikuje od slike koju je Hičkok negovao u javnosti.

Ona je opisala snažnog reditelja obuzeta mračnom, nekontrolisanom opsesijom hladnim plavušama poznatim iz njegovih filmova.

U jednom događaju iz doba snimanja "Ptica",  glumica opisuje u memoarima, reditelj ju je stisnuo u automobilu i pokušao da je poljubi. Odgurnula ga je i napustila vozilo.

Prelomni trenutak, piše glumica, bio je kad ju je za vreme  snimanja "Marni" Hičkok "zgrabio i stavio ruke na nju" i opisuje kako je to bilo "seksualno, perverzno i ružno", kao i da nije moglo biti "šokantnije i odbojnije". Kad je ona nakon tog rekla da će prekinuti ugovor, on joj je zapretio da će joj uništiti karijeru.

"On je bio Alfred Hičkok, jedna od Univerzalovih superzvezda, a ja sam bila samo srećna plavušica koju je spasio od relativne anonimnosti. Ko je od nas bio vredniji studiju, on ili ja", piše Hedren u memoarima.

Glumičino iskustvo s Hičkokom prikazano je u filmu "The Girl" u kojemu ulogu mladu Hedren tumači Sijena Miler, koju podučava, manipuliše njome i muči veliki reditelj.

U filmu je prikazan i incident u limunzini u kojemu ona raskida ugovor nakon što on kaže da mu mora neprekidno biti "seksualno dostupna".



https://www.youtube.com/watch?v=s4FW8Xbco1w


https://www.youtube.com/watch?v=SPGmO5tUrO4

Том Хенкс се похвалио својим новим колима – „пеглицом“!


Оскаровац Том Хенкс је током снимања филма „Инферно“ у мађарској престоници „присвојио“ два аутомобила – једну „пеглицу“ и један „тополино“.

Амерички глумац се тиме недавно похвалио на свом профилу на „Фејсбуку“.



Вероватно ненавикнут на такве призоре на америчким улицама, Хенкс је „дечачки“ овековечио оба тренутка уз сличне коментаре – уз „фијат 126П“, односно популарну „пеглицу“, написао је: „Толико сам узбуђен својим новим аутомобилом“, а уз „фијат 500 тополино“, који људи врло често мешају са „нашим фићом“, стоји: „Имам нова кола.“ 



За Будимпешту, у којој су снимане неке сцене из филма Инферно, глумац је изјавио да је то за њега један од најлепших градова на свету.

„Ја сам из Сан Франциска и Сан Франциско је најлепши, али Будимпешта не заостаје за њим. Планине са стране Будима и равница у Пешти и река Дунав међу њима су фантастични, нарочито ноћу, кад је цео град окупан светлошћу“, изјавио је Хенкс за мађарске медије.

Бранко Цвејић: Данас би Бане Бумбар живео у иностранству


Када смо снимали серију, нисмо мислили да ће се све овако догађати 40 година касније, али живот је непредвидива категорија, рекао је глумац Бранко Цвејић за време потписивања књиге „Грлом у јагоде – 40 година ТВ серије“ на београдском Сајму књига.

Улога Банета Бумбара, како каже Цвејић, обележила је његову каријеру: „Цела екипа серије је била свесна да радимо нешто што вреди и што ће остати упамћено. (Срђан) Карановић је написао сјајан сценарио, који нас је просто провоцирао да дамо све од себе“.

„Нема сумње да је било добро бити млад у Београду шездесетих година прошлог века“, истакао је Цвејић, напомињући да му је драго што су тај младалачки ентузијазам успели да пренесу у серију.

С друге стране, серија Грлом у јагоде не говори само о поп култури у Београду већ анализира друштвене односе и пророчки најављује све што ће нам се догодити касније, оцењује уметник.

Цењени глумац наглашава да је филм Јагоде у грлу на ефектан начин ставио тачку на серију.

„Карановић је успео да слика једно време без патетике. Када би сада снимао филм о Банету Бумбару и његовим другарима, морао би радњу да измести у иностранство, јер нисам сигуран ко би од нашег старог друштва из серије живео у Србији данас“, закључио је Бранко Цвејић.