Povinovanje, kao oblik zavisnosti   počinje u detinjstvu iz svesti o ličnoj bespomoćnosti deteta i iz svesti roditelja da je dete  potpuno nemoćno.Uprkos rastu i sazrevanju odnos zavisnosti se ne menja. Raste telo deteta, ali emocionalna inteligencija ostaje nepromenjena, ostane infantilna. Možda ste primetili da neke hronološki odrasle osobe čak i fizički podsećaju na osobe mlađeg uzrasta, kao da su u adolescenciji ili čak u detinjstvu. Dobro zapažate. One su ostale na onom nivou razvoja na kome se desila prepreka u sazrevanju.Njihovi autoriteti su iznenada postavili zabranu na njihovo pravo na odrastanje, što znači na njihovo pravo na prepoznavanja svojih želja i potreba i tako ih zakucali za jedno vreme koje opstaje u reci prolaznosti kako kakav fosil. I kada odrastu, bar fizički i kao socijalno prihvatljiva bića, njihovu ćemo zavisnost prepoznati po upornom traženju autoriteta od kojih očekuju savet kako da žive svoj život. Oni ne znaju ni šta su im ciljevi u životu, niti znaju  kakve želje se kriju u dubinama njihove intimnosti. Čak pitaju da li imaju pravo na zadovoljavanje svojih potreba. Možda niste nikad pravili razliku između potreba i želja. Za razliku od želja, potrebe se moraju zadovoljiti. Potrebe su integralni deo življenja. Ko ne realizuje potrebu za, na primer hranom, vodom i kiseonikom  je isključen iz života. Postoje i druge ljudske potrebe koje ako se ne zadovoljavaju dovode čoveka u poziciju  jedne vrste samoubitstva. Zavisne osobe, koje nisu sigurne da imaju pravo na zadovoljavanje ličnih potreba  već se nalaze u jednoj poziciji hibernacije svog života.

                   Najveća zavisnost je zavisnost od društva. Kao što smo verovali ušuškani u šarenoj mašti detinjstva da je "moj tata najjači čovek na svetu", a "moja mama najlepša žena  na svetu", kasnije kad nešto poodrastemo, verujemo da sve one sede glave u parlamentu, vrcaju od mudrosti i brige za svoj narod i da ne trebamo da brinemo za svoju egzistenciju. Iluzija je da nam društvo može obezbediti sigurnost i ispunjenje naših želja,potreba i realizaciju ciljeva. Za narod i ljudsku vrstu pojedinac nije neophodan. Ko hoće nešto više da ostvari u životu mora sam da se potrudi. Društvo ne zna šta je to što vama treba i šta je to što vi nećete. Ako čekate da vam društvo ostvari ispunjenje i svrhu vašeg života, vi se nalazite na jednom od onih neispravnih puteva. Zato preuzmite odgovornost za ono što hoćete, odmah danas, i ne odustajite bez obzira na vreme i prepreke. Drevni taoistički učitelji, terali su svoje učenike da u cilju sticanja posebnih sposobnosti korišćenja ruku za razne borilačke i isceliteljske veštine, svaki dan, deset godina udaraju dlanom hiljadu puta u površinu vode.Posle toga čovek nije isti. Takav pristup životu se zove istinsko neodustajanje. Može da se nazove – zakon investicije: koliko sebe investirate u nekoj oblasti toliko će vam se vratiti u vidu neke materijalne ili spiritualne vrednosti. Investirajte svoju odgovrnost u sve oblasti vašeg života. Sigurno će vam se vratiti, na ovaj ili onaj način.

 

Odgovornost: svetionik u mraku

 

                   Ali šta većina ljudi rade? Investiraju, ali u pogrešnu investiciju, u zavisnost.Prodaju svoju slobodu da ne bi bili u nepodnošljivoj usamljenosti, ili zaljube se u nečiji novac i socijalni status, a ne u njegove ljudske kvalitete. Umesto bračnog partnera simbolično pronalaze mamu ili tatu, da nadoknade potrebe svoga detinjstva. Razočarani, idu iz zavisnosti u zavisnost, opijaju se razočarenjima iako su svesni da ona ne donosi nikakvo dobro.Najvulgarniji oblik zavisnosti predstavlja zavisnost od narkotika raznih vrsta. Ona najrečitije govori kolika je besmislenost puta zavisnosti. Put zavisnosti je začarani krug čija je odlika besmisleno ponavljanje postupaka, jače od čovekove volje i svesti da vodi čoveka u poraz i razočarenje. Mi možda želimo da zaboravimo da izvan nas samih niko nije odgovoran za našu egzistenciju. Za sve što nam se događa, spolja i unutra, isključivo je naša odgovornost. Odgovorni smo čak i za sopstvena osećanja za koja redovno, u svakidašnjem životu govorimo i verujemo da su drugi proizveli u nama.Kad nas neko uvredi, obično smatramo njega krivim za osećanje ljutnje, tuge ili besa.Nije tako. Mi smo odgovorni za sopstvena osećanja, mi smo dopustili da nečije reči pronađu put da naše skrivene odaje bola. Da  je pravde, trebali bi smo da se zahvalimo omrznutom sagovorniku što nam je pomogao da otkrijemo u dubinama svoje intimnosti ono što smo hteli da sakrijemo od sveta i sebe samih. Umesto zahvalnosti, mi se iskidasmo u dokazivanju kako je onaj drugi zao ili zlonameran pa nam stvara bol. Niko nas ne može raniti. Ranjavanje sami sebi činimo. Ništa se u našim životima ne dešava bez našeg dopuštenja i dobrovoljnog saučestvovanja.

                   Mudri ljudi iz daleke prošlosti, iako se nisu vozili u automobilima i avionima, nimalo nisu demode. Lao ce, Buda, Isus – svi su naglašavali da čovek nezaustavljivo raste u svojoj spiritualnosti, ako se otvori za prijem istine i ako misli, govori i postupa u skladu sa istinom. Istina je samo jedna. Sve ostalo su zablude uma. Dva učenika koji su proučavali šta je istina, svađali su se oko problema  da li je istina da  se zastava leprša ili da vetar duva. Njihov učitelj je prekinuo besplodnu raspravu rečima: "Niti se zastava leprša, niti vetar duva.To se vaš um pokreće". Nije lako ustanoviti istinu. Kada sedite u  autobusu na peronu, imate veoma živ doživljaj da je autobus krenuo iako i dalje  ne kreće, samo zato što posmatrate u autobus do vašeg kako izlazi sa perona. Znači, vaš um se pokrenuo iako je situacija statična. To je slikovit primer kako nam se u životu iluzije često nametnu kao realnost. Bezbroj je iluzija u našim životima. Jedna od njih je da će nam neko drugi otvoriti oči za istinu i dovesti nas do slobode.Nema puta do istine, zato što ste vi jedina istina.

Izvor