Ne mogu više!

U životima mnogih ljudi, i muškaraca i žena, postoji veliki pritisak sa strane da rade ono što se od njih traži. Posrćući pod tim pritiskom, oni i nesvesno počnu da se ponašaju poput robota, da rade samo ono što im se kaže da urade - a onda im u nekom trenutku "pukne film".

Ovakve priče obično počinju još u detinjstvu, od preambicioznih roditelja, koji forsiraju svoju decu u nekom smeru preko svake mere, najčešće pod "to je za tvoje dobro", "jednog ćeš mi dana biti zahvalna/zahvalan" ili "ja sam se žrtvovao/la da bi ti mogao/la..." geslom. Može i kombinacija dva navedena ili sva tri. I to se ne prekine kad dete odraste.

To jest, nekada se prekine u pubertetu, ako se dete pobuni protiv toga da njegovim ili njenim životom u toj meri upravljaju roditelji, ali nekada je i tinejdžer suviše neratoboran da bi to uradio, suviše iscrpljen naporima da udovolji zahtevima, a nekada i bunt bude ugušen. Rezultat? Dobije se odrasla osoba koja i dalje radi ono što joj kažu.

Možda roditelji i dalje forsiraju njegovu ili njenu karijeru (odnosno, vode njihov život umesto njih), možda je tu ulogu preuzeo izrabljivački nastrojen šef, a moguće je i da se time bave partner ili partnerka te osobe. Pre ili kasnije, u životu te osobe doći će do "pucanja" - i za nju je bolje da to bude što pre.

Tada takva osoba shvati da joj je dosta toga da ne vodi sopstveni život i, ako je u njoj ostala i trunka sopstvene ličnosti, uz makar trunku snage, počinje da kopa i rukama i nogama da pobegne od onih koji joj ne daju da diše. Tada su česte, i kod muškaraca i žena, i to bez obzira na godine, drastične promene u stilu i u frizuri, kao signal svima da su postali drugačije osobe. Zatim počinje potraga za sopstvenom ličnošću, samoispitivanje tipa "ko sam ja, šta ja zaista volim, šta ja stvarno želim...". Ova potraga za samim sobom ume da potraje, ali svakako je vredna truda - i svako ko je uopšte počne ima naše čestitke za hrabrost.

Izvor: Krstarica