Zbog čega se zaljubljujemo i volimo? I zašto baš tu neku, posebnu osobu, koja možda na prvi pogled i nije naš “tip”?



To je večno pitanje psihologije ljubavi i predmet istraživanja stručnjaka širom sveta. Ljudi su socijalna bića i teže zajednici, ali kako i gde se rađaju ta najtananija osećanja, “leptirići u stomaku” i osećaj da bez njega, nje, ništa više nije kao pre?

Šarm, ženstvenost, muževnost, lepota, duhovitost, mentalna snaga, želje za romantičnim doživljajima, samo su početni motivi naših izbora. Emotivna lavina koja sledi, velika je misterija prirode, koja potpuno briše važnost pitanja “zašto baš on, odnosno ona?”. Često to pitanje i ne postavljamo sami sebi, već uporno nastojimo da, sa izabranim partnerom, ostvarimo ono što smatramo idealom veze.

Ipak, psiholozi tvrde da je odgovor na ovo pitanje skriven u nama samima i da su osećanja koja nas obuzimaju određena mnogim faktorima - iskustvenim nasleđem, sećanjima iz detinjstva, iskustvima u primarnoj porodici, merilima socijalnog i kulturnog okruženja. Jednostavnije rečeno, biramo onog koga ćemo voleti na osnovu doživljenih iskustava, vaspitanja, normi koje smo usvojili.

Činjenicu da volimo pojačava i želja za “idealnim” brakom, ili trajnom vezom, koji su u modernom načinu života sve ređa pojava. Zbog toga, tvrde psiholozi, duboko u sebi sve više čeznemo za mirnim, udobnim, stabilnim i dugotrajnim odnosima. Jer, u ljudskoj prirodi je da nas uvek privlači ono što nam izmiče.

Psiholozi kažu da se do tog cilja ne može stići ako prethodno ne spoznamo sebe, svoje potrebe i želje. Ljubav je uzajamni odnos, pa da bismo se usaglasili sa nekim drugim, moramo to prvo da učinimo sami sa sobom.
Deluje veoma složeno, a možda postojimo baš zato da bismo mogli da živimo sopstvene izbore?

Stručnjaci tvrde da je odreći se maštanja, ideala, želja i napora da se bude u kvalitetnoj vezi, nasilje nad samom sobom. Ne postoji recept za dobar brak ili vezu, a i da postoji, oduzeo bi ljudima spontanost i hrabrost izbora u koje ulažu sve svoje emocije i energiju.

Psiholozi tvrde da su izbori partnera rezultati naše potrebe da proživimo iskustva koja nedostaju našoj svesti i duhu. Svako novo iskustvo nas oplemenjuje i zbog toga ne zaboravljamo trenutke koji su nam pružili veliku radosti ili veliko razočaranje. Ipak, da bismo sve to umeli da kanališemo, moramo da spoznamo sami sebe, jer izbori od nas i zavise. Težnja za ljubavlju i čarolija iskustva ljubavi jedini su pravi pokretači života. Zato i volimo, želimo da budemo voljeni i zadovoljni, jer čemu život ako ga ne unapređujemo, popravljamo i stimulišemo da bude sve lepši i kvalitetniji.

Neki stručnjaci tvrde da je svaka nova ljubav dublja i realnija. Studija koja je sprovedena na više od pet hiljada ispitanika svedoči da ljudi u svakoj novoj vezi sve jače i jače vole. To se događa jer sazrevamo, shvatamo šta želimo i očekujemo. Iako većina ljudi smatra da ne traži ljubav, već da se ona sama dešava, psiholozi tvrde da to nije tako. Naime, potraga za ljubavlju nije svesna, ni planirana. Niko od nas nema “spisak poželjnih karakteristika”, niti traži osobu koja ga zadovoljava.

Antropolog Dejvid Givens tvrdi da je “hemija” između ljudi predvidiva. Naime, ako pogledamo potrebe koje su skrivene duboko u nama, kao što su, na primer, želja za dominacijom, nežnošću, razgovorom... itd, vrlo je jasno ko će nas privući. Taj pominjani “spisak karakteristika”, u stvari, je kod zapisan duboko u nama i ljubav se rađa kada te osobine prepoznamo. Kada “lociramo” privlačnu osobu, izrazi lica, poze, gestovi, neverbalna komunikacija, sve nam to šalje poruke koje se obrađuju u mozgu. Dakle, kada sretnemo privlačnu osobu, osetimo hemiju, a mozak nam pošalje signal da je to pametan izbor, delujemo potuno instinktivno i prepuštamo se osećajima ljubavi.

Iako ovo tumačenje ne deluje nimalo romantično, sve je više naučnika koji smatraju da je ljubav samo hemijska reakcija.

Oni koji misle da je ljubav nemoguće shvatiti i razumeti, tvrde da je ona kombinacija mnogo faktora i da je toliko komplikovana da ju je jednostavno nemoguće objasniti, koliko god da se trudimo. A, možda je i ne treba objašnjavati, već samo uživati u njoj.



Izvor: Novosti

Pogotovo ako smo pijani - tad je izbor def pametan 

E pa mozak je glup, i ne treba ga slusati..

mozak ili srce?

Srce je naivno, a mozak pun inhibicija, tako da bi trebalo slushati neki treci organ.

Zheludac, recimo. 

Zucnu kesu

To nemam. 

Srce je misicna pumpa za krv. Ne pita se ono nista.

Ako mislis na emocionalni centar i on se nalazi u mozgu


(al ga banalizova.. ) 

Nemoj da mi kvaris cvetno leptirasku sliku
kad ljubav zakuca na vrata, razum se salje u setnju, a slusaju se otkucaji srca... bez obzira sto postoji velika verovatnoca da ce dusa boleti.

Zaljubljenost je zaista najlepsa faza ljubavi, pa s toga nameravam ove godine da se ponovo zaljubim...