Задужбина након седам и по деценија

После 60 година, Светислав Жиловић се вратио из иностранства да родном селу подари задужбину – галерију, хотел и старачки дом 
 
Горња Гружа – Отишао је Светислав Жиловић из Враћевшнице пре 60 година. Време је избрисало, а гружански пљускови испрали трагове младости. Вратио се при крају осме деценије живота, да у завичају утисне нови траг. Вратио се да, као задужбинар, завешта својим Гружанима ликовну галерију, хотел и старачки дом.

– Купио сам зграду старе школе у Враћевшници, грађену 1865. године, обновио је од темеља до оџака према сачуваној фотографији. У њој је мој отац Адам био учитељ, ту сам и ја завршио четири разреда. Школа ће бити ликовна галерија – прича Светислав док нас уводи у здање крај речице Груже.

На поду будуће галерије су два атрактивна лустера. Некад су висила у хотелу „Метропол”, купио их и донео. Чека да електричари прикаче струју, па ће да их постави. У углу је већ и први експонат, уљана копија „Краљице Наталије” Влаха Буковца. Њено име ће носити галерија, бар је толико заслужила, каже, та несрећна српска суверенка која је помагала Враћевшницу и њен манастир. У некадашњој учитељској зборници успомене из родне куће: старински округли сточић са столицама, шиваћа машина, мираз мајке Драге, и портрет деде по мајци.

Инаћење електричара трпи и новосаграђени хотел, дуго се чека бирократска процедура. Недостаје само струја па да се пожели добродошлица првом госту. Десет двокреветних соба са телевизорима и телефонима, ресторан, кухиња, пекара, котларница. Све опремљено и намештено. Хотел опасан терасама, под кровом и под ведрим небом.

– Овим желим да оживим завичај који, из године у годину, све више остаје без младих и у који накратко свраћа, још краће задржава. Рачунам и на госте из иностранства, из Немачке и Холандије, на пример. Радио сам 22 године у другим земљама, много путовао као туриста и могу да погодим укус европског човека. Из хотела ће се правити излети по овом делу Србије, богатим културним и историјским знамењима. Книћко језеро и природа околних планина, шумовита и чиста, права је благодет за пословног човека Европе – планира Жиловић.

Галерија и хотел су део Задужбине „Жиловић” чије је оснивање, пре 35 дана, потписао министар културе, а која остаје потомству на управљање и коришћење. Овоме ће се придодати и старачки дом за који је плац већ одређен. Подићи ће га уз помоћ пријатеља спонзора, а у њему ће моћи да се збрине 40 лица „трећег доба” (20 једнокреветних и 10 двокреветних соба).

– У реновирање старе школе, градњу и опремање хотела утрошио сам 360.000 евра. Кад сам наговестио да ћу да градим и дом за смештај старих особа, рекли су како, ето, хоћу да зарадим. Ама, не! Супруга и ја имамо довољно новца за живот, немамо деце и желимо да уштеђевину претворимо у задужбину, на корист својим Гружанима и другим људима – искрено говори Светислав Жиловић.

Јесте чудно. Ко то данас, међу толиким богаташима, помишља на ктиторство и завештање имовине „на ползу народу”? У рудничко-таковском крају Жиловићева задужбина је прва и једина у протеклих много година. Има их пет-шест старијих, неке су из XIX века. Најстарија је црква на Савинцу, задужбина кнеза Милоша (1819). На Савинцу је, преко Дичине, и мост који је свом селу саградио бан Матковић. Зграда школе у Такову је поклон кнеза Александра Обреновића. У селу Брђани је камена ћуприја краља Милана Обреновића. Цркву у Шилопају је о свом трошку градио и селу оставио банкар Сарачевић, а најстарија школа у Горњем Милановцу је задужбина краља Александра Првог из 1932. године. Од ње до Жиловића је „брисан простор”, без задужбина и задужбинара, дуг 75 година.
Бошко Ломовић
    Politika                         [објављено: 21.06.2007.]