Četiri godine autorske emisije Yu-Trash Milice Momčilović
Brana prema ružičasto-žutom

Po broju televizija Srbija je još za vreme Miloševića prešišala sve evropske standarde. Jedini problem je što je kvalitet programa u obrnutoj srazmeri sa brojem televizija. Glupost i neukus vladaju jer "sloboda je ropstvo, neznanje je moć." U srpskom medijskom okruženju već samo postojanje TV-emisije koja nije "glamurozna", "šik" i "u trendu" predstavlja incident.

Kada tako nešto, pak, zaživi i doživi 150. "epizodu", to je kuriozitet prve vrste. Dokaz da sve brane prema ružičasto-žutom, ipak, još nisu pale. Emisija Yu Trash Milice Momčilović, koja se, evo, već pune četiri godine emituje na Trećem kanalu, svedočanstvo je da ovde, uprkos svemu, i dalje postoji realnost paralelna ružičasto-žutoj. Koncept emisije je, u principu, vrlo jednostavan - pronaći i predstaviti mlade ljude, koji su nešto uradili i imaju šta da kažu. I koji kao takvi najčešće nisu zanimljivi za srpske (ružičasto-žute) medije, opsesivno zaokupljene silikonskim inplantima, palanačkim gedžama i uspešnim banditima.

"Prva emisija emitovana je početkom novembra 2000. godine. Reč je o starom sinopsisu koji je dugo stajao, ali niko nije hteo da odobri da se to radi. Valjda je već i sam naslov nekim ljudima zvučao kontraverzno", kaže Milica Momčilović u razgovoru za "Glas", uz opasku da je u to vreme, kada se verovalo u iluziju o promenama, očekivala da će biti još takvih emisija koje će poklanjati pažnju mladim ljudima koji bi trebalo da predstavljaju budućnost ove zemlje. Nije jedina koja se prevarila.

"Početna ideja, koje se i dalje držim, bila je da se kroz priče različitih ličnosti prikaže potkulturna scena grada, da se prikažu ljudi koji žive "običnim" životom, a koji imaju svoju priču i stav. U Beogradu i Srbiji (umetnička) scena je mnogo bogatija nego što se iz medija može naslutiti".

U emisiji Yu Trash, pored ostalog, predstavljena je praktično kompletna domaća strip scena - od Zografa i Aleksandra Gajića do Željka Paheka, grafičar Miloš Dimitrijević, koji je u međuvremenu postao španski stipendista, reditelj Andrej Aćin u trenutku kada nikako nije uspevao da sklopi finansijsku konstrukciju za (kratki igrani) film "Margina" za koji će kasnije dobiti međunarodna priznanja.

"Emisija je namenjena publici koja želi da se obavesti o nečem drugom. Rad na nacionalnoj televiziji podrazumeva odgovornost prema publici različitih profila, makar to nekada bilo i na uštrb komercijalnosti. Uostalom, upravo u tome i jeste prednost nacionalne televizije u odnosu na privatne. Na nekoj drugoj televiziji ne bi bilo mogućnosti za 150 emisija ovog tipa, a nacionalna televizija može i treba da neguje sve žanrove".

Mada su, kako kaže, mnogi u početku bili skeptični ("nema šanse da ovde nađeš dovoljno tema, odnosno ljudi, koji će uklapati u takav koncept"), ispostavilo se da zanimljivih i kvalitetnih ljudi u Srbiji, hvala bogu, još uvek ima.

"Nažalost, često se dešava da je do njih često teško stići, i to iz čisto tehničkih razloga. Ionako skromni produkcijski uslovi na televiziji u međuvremenu su postali još lošiji. Radila sam emisije u Novom Sadu, Pančevu, bila sam u svim zemljama regiona izuzev Makedonije, ali mi se nekad dešava da ni do Jagodine ne mogu da stignem. Kada bih imala bolje produkcijske uslove imala bih širu pokrivenost i emisija ne bi bila klaustrofobično beogradska. Ali, to je već neka druga priča."
G. J