Zaboravljene gejše
Institucija gejši u današnjem Japanu nesumnjivo je prevaziđena, a do pred sam Drugi svetski rat u Zemlji izlazećeg sunca oko 40.000 Japanki bavilo se ovim zanimanjem

Nekada su gejše bile jedna od prvih asocijacija na pomen imena ove divne zemlje. Već dugo nije tako. Visoke tehnologije i način života sve sličniji zemljama Zapada gurnuli su u zapećak brojne tradicije ovog specifičnog društva. Danak modernom životu dala je i institucija gejše. Danas ih ima samo oko hiljadu, tek toliko da se tradicija ne zaboravi, da sasvim ne izumre veština koja se nekada učila dugo, istrajno i bila veoma cenjena. Upravo zbog toga, jednom godišnje se u Japanu održava specijalna manifestacija, dani namenjeni podsećanju na doba kada je biti gejša bilo stvar prestižnog društvenog statusa.

Mnogo je zabluda koje su se vezivale za dužnosti i veštine gejše. A ona danas radi gotovo isto što je radila i pre na stotine godina.

Odevena u tradicionalni kimono, prefinjenih manira, svira na trožičnom instrumentu šamisenu i graciozno izvodi tradicionalne plesove. Ova stara tradicija ostala je takoreći neizmenjena. Na lice i sada stavlja specijalnu belu boju, a kosu povezuje u karakterističnu punđu.

Gejše su se pojavile sredinom osamnaestog veka, a uslov za dobijanje zvanja bilo je ne samo široko obrazovanje već i veština pevanja i sviranja na raznim žičanim i usnim instrumentima (šamisen, tuzumi), izvođenje tradicionalnih plesova, poznavanje literature i poezije, kao i pravljenje cvetnih aranžmana. Siromašne porodice davale su žensku decu u specijalne višegodišnje škole za gejše, ali su samo neke od njih postajale prave gejše. Taj običaj se izgubio, ali i današnje gejše čitavog života usavršavaju svoje veštine.

Gejša je nešto poput domaćice u zapadnom smislu, ali je prvenstveno umetnica, koja svojim veštinama animira klijente, razgovara sa njima, služi ih pićem i trudi se da im bude prijatno. U tome se sastoji njihova profesija danas.

Sada se gejše uglavnom pozivaju na privatne zabave koje se održavaju u tradicionalnim restoranima ili čajdžinicama. Iznajmljivanje gejše košta najmanje od 400 do 500 dolara na sat, a obično se angažuju na četiri-pet sati.

Pre samo malo više od sto godina Japanci su bili fascinirani gejšama. Tako je, na primer, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka prodato na hiljade fotografija poznatih gejši. Posle Drugog svetskog rata, gejše nisu bile samo zabavljačice u restoranima, već su snimale filmove i profesionalno se bavile pevanjem. Današnjim rečnikom govoreći, bile su zvezde.

Za razliku od perioda pre početka Drugog svetskog rata, kada je u Japanu bilo oko 40.000 gejši, 2003. bilo ih je samo hiljadu.

Institucija gejši je danas nesumnjivo prevaziđena.

Ipak, to je i danas deo tradicije Japana kojeg se oni ne stide. Naprotiv, s razlogom se trude da se sačuva od zaborava. U tom cilju, u Kagurazaki, jednoj od tokijskih četvrti za zabavu, udruženje gejši počelo je da održava godišnje predstave sa ciljem da probudi interesovanje javnosti za njihove veštine.
Japanski ples sadrži gracioznost koju je nemoguće naći u drugim kulturama, pa zato ne čudi što se ulaznice za ove manifestacije odmah rasprodaju. Ako jednog dana, na primer kad cvetaju trešnje, budete putovali u Japan, posetite neko mesto na kome gejše održavaju stari duh svoje zemlje. To je doživljaj koji se, kažu očevici, u sećanju nosi ceo život.
I. Š.

Izvor: Politika