Kako je u Vrnjačkoj Banji 1940. godine sedamnaestogodišnji Dragutin Gostuški „oborio” rekord u plivanju slavnog Džonija Vajsmilera...


Vrnjačka Banja je pre Drugog svetskog rata zaista bila nešto posebno: srpski Vizbaden, kao što u svojoj knjizi „Susreti i sećanja” napominje naš istaknuti džez muzičar Vojislav Bubiša Simić. Banja je bila prekrasno uređena, čista i doterana, s najboljim hotelima i najlepšim letnjikovcima. Tu se svakoga leta okupljao „krem” građanske klase Srbije. Neki su dolazili na lečenje, ali većina isključivo radi ugodnog i lepog provoda.
Krajem tridesetih godina na Klobuku, tri kilometra od glavnog izvora hladne vode, sagrađen je plivački bazen koji su odmah nazvali olimpijskim. Tako je naša mondenska banja dobila i sportsko obeležje, bazen koji je mogao da se meri s najlepšim svetskim bazenima... Posetioci banje, a naročito poklonici sporta, hitali su fijakerima do Klobuka.
Poslednjeg bezbrižnog leta između dva svetska rata, dakle 1940. godine, na Klobuku je održano plivačko takmičenje. Jedan od posmatrača bio je i Vojislav Bubiša Simić. U trci na pedeset metara prsno izdvajao se jedan po svemu izuzetan mladić: Dragutin Gostuški, sin uglednog lekara, potonji kompozitor, muzikolog, istoričar umetnosti i filozof. Tu je bio i Predrag Knežević, zvani Kneža, kasnije novinar Radio Beograda i osnivač čuvene emisije „Vreme sporta i razonode”.
Za današnje prilike sve je izgledalo staromodno: znak za početak trke davao se rukom, a sudije su merile plivačku brzinu netremice gledajući štopericu ručnog sata! Posle tridesetak metara nadmoćno se izdvojio Dragutin Duda Gostuški, a iza njega je bio Predrag Knežević koji je, u nadi da će ipak on prvi nekako stići na cilj, počeo, svesno ili ne, da pliva kraul. Ali, sudije su ga odmah diskvalifikovale. Jasno – Gostuški je bio prvi.
Ali, pravo uzbuđenje nastupilo je nešto kasnije. Sudija je saopštio rezultat: vreme Dragutina Gostuškog u trci na pedeset metara prsno bilo je dvadeset sedam sekundi! Sekund manje od olimpijskog rekorda slavnog Džonija Vajsmilera, američkog plivača i glumca koji je svetsku slavu stekao tumačeći na filmu ulogu Tarzana, a na Olimpijadama 1924. i 1928. godine osvojio pet zlatnih medalja! Nekoliko godina ranije snimio je i čuvene filmove „Tarzanova prijateljica”, „Tarzan pobeđuje”, „Tarzanov sin”....
Priča se pronela Vrnjačkom Banjom brzinom munje. Naš sedamnaestogodišnji mladić brži od Tarzana! Čak i oni koji nisu poznavali ni Gostuškog niti njegovu porodicu, bili su ponosni. Beograđanin bolji od Amerikanca, olimpijskog pobednika i holivudske zvezde! Ima li bolje vesti?
Radovanje je trajalo nekoliko dana. Sasvim dovoljno. A onda je jedan inženjer iz Kruševca, koji je učestvovao u izgradnji „olimpijskog bazena”, saopštio da bazen, zapravo, nema olimpijske mere, što znači da nije dugačak pedeset, a širok dvadeset metara. Dužina bazena na Klobuku iznosila je samo četrdeset tri metra jer vlasnik zemljišta nije hteo duži ni po koju cenu.
Trideset sedam godina kasnije u svojoj knjizi eseja Dragutin Gostuški (1923–1998) napisao je rečenicu koja na izvestan način može da se dovede u vezu sa ovim davnim događajem:
„Nema nikakve sumnje da se kategorija komičnog skoro u svim mogućnim slučajevima naslanja na osećanje nadmoći!”
Čini se da je baš tako.

Mirjana Ognjanović

izvor: Politikin-zabavnik