U porodici Aleksić rodile se tri devojčice: dve jednojajčane, i treća "obična" bliznakinja prve dve

Pune ruke dece

Aleksandra i Anđela su jednojajčane bliznakinje, a Dragica je "posebna država", dvojajčana sa njih dve. Nisam ja srećan čovek, već najsrećniji, kaže otac Slavoljub. Samo nek su zdrave, ništa drugo nam ne treba

Slavoljub i Branka Aleksić iz Gornje Sabante kod Kragujevca devetog decembra ove godine dobili su najlepši poklon. Posle deset godina čekanja i nadanja, dobili su prinovu, i to ne jednu nego tri! Branka je tog dana na svet donela tri zdrave devojčice, Aleksandru, Anđelu i Dragicu.

- Znala sam još prvih meseci trudnoće da nosim trojke, a u petom mesecu lekar nam je saopštio da su devojčice. I pored toga, kada sam ih ugledala, onako malene i slatke, nisam mogla da verujem. Suze su same krenule. Deset godina sam čekala, i moja najveća želja se ispunila - priča nam mama Branka dok pristavlja kafu.

Kaže da je imala ni manje ni više nego 106 kilograma, da je devojčice rodila carskim rezom, ali i da se odlično oseća. Ništa joj nije teško. Tata Slava je, čini se, još u šoku od radosti. Osmeh ne skida sa lica, a devojčice uzima u naručje tek na nagovor, i to savršeno oprezno. Kao da podiže lutke od najfinijeg i najtanjeg stakla.

- Aleksandra i Anđela su jednojajčane bliznakinje, a Dragica je "posebna država", dvojajčana sa njih dve. Nisam ja srećan čovek, već najsrećniji - priča nam.

Petočlana porodica Aleksić još nije krenula put rodne Sabante, udaljene od Kragujevca desetak kilometara. Seoska kuća u kojoj nema parnog grejanja, kažu, nije prikladna za čuvanje malih princeza. Vrata im je otvorila i udomila ih Slavina tetka Dragica u toplom stanu u centru grada.

- Živela sam četrdeset godina u inostranstvu, nemam dece, ovo je prvi put da se u mom domu čuje dečji plač. Presrećna sam. Još kad su mi rekli da će se jedna od devojčica zvati kao ja, bila sam tako ponosna. Dragica je prava opasnica, na mene. Prva se budi, plače i budi sestre. Najmanje spava i jako je probirljiva, lakše joj je da pije mleko na flašice nego da sisa. Bakina unučica, sa neskrivenim ponosom i iskrama u očima priča Dragica Aleksić "senior".

Aleksandra, Anđela i Dragica kući će tek oko Đurđevdana, kad otopli.
- Dotle će malo poodrasti i ojačati, pa onda da ih krstimo i proslavimo slavu, priča Slavoljub. Ponosni roditelji su skromni i pošteni ljudi.

"Samo da su devojčice zdrave, ništa drugo nam nije potrebno". A ne bi se reklo da je baš tako. Jer, malene još uvek spavaju u platnenim korpama. Valja kupiti krevece, opremiti dečju sobu, sasvim sigurno i novu veš mašinu, i još mnogo toga. Uz tu veliku radost idu i velike obaveze. A Branka i Slava žive od poljoprivrede, u Srbiji, na žalost, najneprofitabilnijeg posla.

Baka Gordana, Slavina majka, svakodnevno dolazi u grad da pomogne snaji i zaovi Dragici.
- Ima posla na selu, ali moram da pomognem. Vidite kako me je Bog nagradio sa ove tri zlatne jabuke. Koliko sam se samo nadalaÖKad sam čula da su i Branka i njih tri moje srećice dobro i zdravo, napravili smo veselje u Sabanti kakvo se ne pamti. Bilo je najmanje dve stotine ljudi, i trubače smo platili, priča. Za našu posetu, posebno su obukli devojčice. Bliznakinje Aleksandru i Anđelu u bele štrample, a "posebna" Dragica imala je roze komplet. Pripremili su i posluženje, sve kako dolikuje. Svoju radost rado dele sa drugima i svima požele sve najbolje. Njihov san je ostvaren.
      

Trojke u genima

Slavin brat od tetke Radoje Petrović iz Gornje Sabante prvi je "povukao nogu". Pre šest godina on i supruga poželeli su da imaju devojčicu, jer već su imali dva sina. I dobili su je, ali i još dva dečaka pride. Tako u familiji ima već dva para trojki.
      

Niko ne pita

Iako se i u gradu kakav je Kragujevac sa skoro 200.000 stanovnika trojke rađaju tek na svakih pet ili šest godina, porodici Aleskić iz Sabante još uvek niko nije ponudio pomoć. Čak ni gradska uprava, kao ni resor za socijalnu politiku.
      
Izvor: Glas Javnosti \ Olivera Jeremić
Foto: Miloš Milivojević