~ O akciji ~

U Srbiji ispod praga siromaštva živi 7,9 % stanovništva, a broj siromašnih za oko 200.000 prevazilazi broj korisnika socijalnih usluga.
 
Deca su najizloženija siromaštvu.Izdvajanja za podršku porodici su mala, a procedure komplikovane tako da troje od petoro dece koja imaju prava na dečje dodatke ga ne ostvaruje.
 
Blizu 200.000 dece starosti do 13 godina živi u apsolutnom siromaštvu.
 
Navedeni podaci su nas usmerili na donošenje odluke da se okupimo i pomognemo našim najmlađim sugrađanima.
Stoga smo osnovali Blic Fondaciju koja organizuje i sprovodi humanitarnu akciju pod nazivom “Srce za decu”.
 
Priče o životima ovih mališana prenosiće Blic i TV Pink svakog dana, od ponedeljka 4. februara.
 
Sredstva se prikupljaju preko Blic Fondacije, i to uplatom na tekući račun, odnosno doniranjem materijalnih sredstava dostavljanjem na određeni način i određeno mesto, a sve u dogovoru sa predstavnicima Blic Fondacije.
 
Prijatelji akcije, ukoliko žele, imaju mogućnost medijskog predstavljanja u svim medijima koji podržavaju akciju, i to u vidu pojavljivanja imena, logotipa, odnosno objavljivanja fotografija predaje donacije.
 
Sve informacije o učešću u akciji zainteresovani mogu dobiti na telefon redakcije dnevnog lista Blic, 011/333-4-528.
 
Jedan od načina za učešće u akciji predstavlja i slanje SMS poruke na humanitarni SMS broj 2552 (važi za sve mreže, cena poruke iznosi 100 dinara)
 
Promenimo sudbinu mališana. Učinimo da njihovo detinjstvo bude bezbrižno.

~ Kako da donirate ~

Sredstva se prikupljaju preko Blic Fondacije, i to uplatom na tekući račun, odnosno doniranjem materijalnih sredstava dostavljanjem na određeni način i određeno mesto, a sve u dogovoru sa predstavnicima Blic Fondacije.
 

Volela bih da imamo više hrane. Nekada jedemo samo jednom dnevno. Često idemo gladni da spavamo. Kao i svako dete, mali Miljan traži čokoladu i mleko, ali uglavnom nemamo para da mu kupimo. On onda plače, ljuti se... Ne razume dete naše siromaštvo - priča Milica Milošević (17), koja u neviđenoj bedi, sa još tri brata odrasta u selu Krušce kod Niša.

U teškom siromaštvu rastu Miroslav (18), Milica (17), Mladen (12) i Miljan (3) Milošević. Otac Srđan (55) podiže ih sam, kako zna i ume, u poluraspadnutoj kući, s prozorima bez svih stakala, bez kupatila, kuhinje, nameštaja.
 - Prođu i po dva-tri meseca da nemamo meso na trpezi. Otac me je naučio da mesim hleb... Kuvam čorbe, pasulj, krompir i kupus, zavisi šta kad ima. Ali, najteže nam pada što nemamo kupatilo. Grejemo vodu, pa se polivamo lončetom. Cele zime smo svi bolesni. Maštam i o mašini za veš da više ne moram da perem ručno, to mi zaista teško pada - poverava se Milica koja pohađa srednju trgovačku školu vanredno, da bi mogla da brine o braći i ocu. Za razliku od
drugarica, njene želje znatno su skromnije, ona mašta da u svojoj sobi ima električno svetlo i peć na ugalj jer je zimi previše hladno.

DA BAREM IMAMO KUPATILO...
I njen brat Miroslav je morao prerano da odraste. Od 16. godine kolje svinje na obližnjoj stočnoj pijaci u Mramoru da bi zaradio od 200 do 500 dinara i pomogao najrođenijima da prežive.

 - Najteže nam pada što nemamo kupatilo. Zimi je strašno. Trogodišnji Miljan plače, hladno mu je dok ga polivamo u koritu. Kako bi bilo divno da se kupamo u kadi, u toplom kupatilu, da u bojleru uvek ima tople vode, umesto da je grejemo na šporetu u šerpama i da se polivamo lončetom.
Teško se krpimo za sve... Puna mi je glava briga šta ćemo sutra da jedemo, kako ćemo da preživimo. Školu sam morao da napustim u prvoj godini. Gde ćeš gladan, prljav i iscepan u školu. Voleo bih da završim školu, da imam posao i platu, da mogu da pomognem porodici, i sutra i sam da se nekako skućim. Kada bih imao posao, sve bi bilo lakše - priča Miroslav.
 Sramota ga je, veli, da pozove kući drugove, u sobe koje nemaju vrata ni kvake, a pojedini prozori ni sva stakla. U trošnom kućerku stotine crnih mušica letei po sobama na sve strane, ima ih na zidovima, u šerpama, na krevetima...
- Voleo bih da imam sobu s nameštajem, tepihom, regalom. Možda i neki manji TV, muzičku liniju. Kad mi dođu drugovi i devojka, da ne crvenim od stida. Gde sada da ih pozovem među gole zidove, u sobe koje nemaju ni ploču, već trsku na plafonu - kaže Miroslav. Mladen sanja da ima kompjuter kao svi njegovi drugovi u školi. Poneki put ga zovu da dođe da se igra kod njih. On nikoga ne može da pozove, jer niti ima gde da ih pozove niti čime da ih ponudi. Mali Miljan može
samo da mašta o novim igračkama. Veselo trčkara po dvorištu, iako su mu zimi često mokre noge jer nema adekvatnu obuću i garderobu.

ŽIVE OD 18.000 DINARA
Srđan je posle 25 godina staža ostao bez posla, pa je jedini siguran prihod materijalno obezbeđenje od 18.000 dinara koje ostvaruje Miroslav. Za struju duguju 105.000 dinara.

 - Radim ceo dan kod drugih šta stignem za dnevnicu od 500 dinara. Srce me probada, a nemam ni zdravstvenu knjižicu. Moram da radim, a opet, ako umrem, šta će biti s decom? Miljan je još mali, tek treba da mu nešto pružim - jeca Srđan, koji je deci i otac i majka od kada ga je pre šest meseci napustila žena.

Vukotići iz Subotice ~ Detinjstvo bez lutke i lopte

Simpatičnoj i izrazito druželjubivoj Dijani Ivi odmah je za oko zapao fotoaparat. Uporno je upirala prstom u njega, pa posle u sebe, očigledno nam dajući do znanja da bi volela da ima tako nešto. - Nema je od rođenja. Prvi glas je ispustila tek prošle godine, nakon što je upisana u Školu za slušno oštećena lica, ali pitanje je da li će ikada progovoriti - kaže kroz suze majka Branka Vukotić.

Branka i njen suprug Milan podižu četvoro dece u jednom kućerku na putu između Kelebije i Subotice. Jedini stalni prihod su 3.000 dinara za koliko jednoj firmi izdaju dvorište.

Dok se kupamo peca nas struja
 
Zidovi trošne dvosobne kuće u kojoj živi ova šestočlana porodica nisu krečeni bar deceniju, a krov, osim što prokišnjava, preti i da se uruši. U kupatilu se sve raspada, a zbog loše električne instalacije, decu prilikom tuširanja često pecne i struja.
 

Osmesi, dečja graja i lepe reči sa kojima su nas dočekali Marija (8), Mile (12), Kristijan (11) i Dijana Iva (7), nisu mogli da prikriju tugu u očima jer nemaju skoro ništa od onoga što imaju njihovi vršnjaci. Osim roditeljske ljubavi.
Nisu retki ni dani kada im se obroci sastoje od parčeta hleba i šolje mleka ili čaja jer za više jednostavno nema novca.
 

Simpatičnoj Dijani Ivi oštećeni su i vid i sluh, a od vlage na ispucalim zidovima dobila je i hronični bronhitis, pa je njen život nezamisliv bez pumpice, koja joj je trenutno jedini lek jer novca za ozbiljnije lečenje - nema.
nikada nismo bili van subotice
 

- Lekari su rekli da bi za nju bilo dobro da ponekad ode na more ili na planinu, ali to ne možemo da priuštimo. Nikada nismo bili nigde van Subotice i jako bismo voleli da naučimo da plivamo ili da se skijamo - priča Kristijan dok grli najmlađu sestru i traži od nas da ih fotografišemo zajedno.


Iako ovi mališani rastu u apsolutnoj nemaštini, njihova međusobna ljubav nadomešćuje im sve ono za čim čeznu, i nadaju se da će jednog dana i oni živeti život kao i sva ostala deca.


- Volela bih da imam svoju sobicu u kojoj mogu da se igram, radim domaće zadatke i da mi dođu drugarice da zajedno učimo. Volela bih i novu garderobu, pošto me ponekada u školi zadirkuju druge devojčice zbog toga kako sam obučena - priča osmogodišnja Marija.


Krpenjača i toster
 
Po podu su rasuti kućni predmeti i pokvareni aparati. Objašnjavaju da su im to rekviziti za igru jer igračaka nemaju. Dečaci umesto lopte koriste čarapu napunjenu sunđerom, dok je njihovim sestrama jastučić sa ručno nacrtanim očima, nosem i ustima, lutka koju neguju, maze i hrane maminom kutlačom, nakon što joj na neupotrebljivom tosteru naprave „ručak“.

- Ponekad nam je teško da gledamo drugare iz škole koji imaju prave igračke, ali razumemo da trenutno to sebi ne možemo da priuštimo. Voleli bismo da imamo i bicikle, da možemo da se vozimo njima do škole jer je dosta udaljena - kaže Kristijan i dodaje da obožava sport, ali da roditelji nemaju novca da plate treninge. Nedavno su im roditelji nabavili polovni kompjuter, pa ga sve četvoro koriste za jednostavne igrice jer za nešto više nema mogućnosti.
- Star je, ali za nas je najnoviji - kaže Kristijan.

Humanitarna akcija "Srce za decu", koju je "Blic" pokrenuo kako bi bila prikupljena pomoć mališanima u Srbiji kojima je ona najpotrebnija, od sada je i na Tviteru.

"Srce za decu" će i preko ove društvene mreže pozivati ljude dobre volje da ugroženoj deci pomognu novčanom uplatom na žiro račun, ili u vidu robe.
 

U akciji je dosad skupljeno više od milion dinara, a nove donacije neprestano pristižu.

Do sada smo prikupljali sredstva za porodicu Milošević iz Niša, čija je sudbina potresla mnoge naše čitaoce.
 
Rečenica "Gladni idemo na spavanje" pokrenula je humane ljude da pošalju pomoć porodici Milošević.
 
I teška životna priča Vukotića iz Subotice dirljivo pokazuje razmere siromaštva u Srbiji.
 
- Volela bih novu garderobu, pošto me ponekada u školi zadirkuju druge devojčice zbog toga kako sam obučena - priča osmogodišnja Marija.
 
Pomozimo ovoj i drugoj siromašnoj deci da imaju srećnije detinjstvo.

Pratite Srce za decu na Tviteru

Nikada nije bila u bioskopu, gledala pozorišnu predstavu, niti popila piće s društvom u kafiću. Volela bi da bude više među ljudima, ali život joj je to uskratio.


Jelena Kićanović: Rođena je s teškom urođenom anomalijom kičmenog stuba i moždine
 

- Ni za kolicima koja nemam ne čeznem toliko koliko sanjam da budem u društvu vršnjaka. Ili da barem još jednom čujem huk „Marakane“ i radujem se Zvezdinom golu - priča Jelena Kićanović (16), čiji je ceo svet krevet, jer je nepokretna od rođenja.
 

Hrabra, nasmejana Jelena svesna je da neće stati na svoje noge. Rođena je s teškom urođenom anomalijom kičmenog stuba i moždine. U prvom danu života je operisana, ali bez uspeha. Od tada, punih 16 godina, svaka promena položaja njenog tela zahteva pomoć druge osobe. Jelenine noge, na koje neće stati ni za svoj 17. rođendan 27. februara, atrofirale su i nesrazmerno su male u odnosu na njeno telo. U nekoliko navrata na njenim nogama otvorile su se i rane, praćene infekcijom.

Jelena, njeni roditelji Vera i Radoje i dva brata žive od 15.000 dinara koje dobijaju na ime tuđe nege i pomoći i dečjeg dodatka. Dom im je u Bačevcima, 25 kilometara od Valjeva.

Nedostaju kolica

- Imala je kolica u kojima smo mogli da je izvedemo kada je lepo vreme, ali su ona propala kada je poslednji put zbog dekubitisa bila smeštena u bolnici. Vozila su ih druga deca i, eto, pokvarila su se. Lekari Doma zdravlja, ako se prehladi ili je zaboli zub, za sada dolaze na poziv, ali je zimi to nemoguće jer nemamo put. Jednom smo je pet kilometara nosili kroz smetove da bi stigla u bolnicu. Teško je, kad bismo barem imali svoja kola kad već nismo bliže gradu - priča Jelenina majka Vera.


"Mnogo volim da crtam, ali mi ponestaje blokova i svezaka. Pa onda čitam, nešto i po više puta"

Pošto joj nedostaje medicinska nega, na telu joj se razvijaju otvorene rane, koje su često praćene infekcijom, zbog čega je nekoliko puta ležala na dečjoj hirurgiji. Poslednji dušek na kojem Jelena provodi 24 sata dnevno Kićanovići su dobili prošle jeseni, a svakog dana tri puta menjaju posteljinu, troše gomilu „pampers“ pelena... Jelena dane provodi gledajući televiziju ili crtajući, ali vreme, bez svega onoga što čini život jednog tinejdžera, sporo prolazi.
 

- Gledam televiziju, praktično sve, ali najviše serije i muzičke emisije. Mnogo volim da crtam, ali mi ponestaje blokova i svezaka. Pa onda čitam, nešto i po više puta, jer sam sve knjige koje imam pročitala - uz osmeh koji razoružava, kao da se njen život ne svodi na krevet, opisuje Jelena svoj dan.
 

Zahvalna delijama

Jelena kaže da joj je najuzbudljiviji doživljaj u životu bio prošle godine, kada su joj „delije“, koje su organizovale dopremanje humanitarne pomoći i poklonile joj dres s njenim imenom, obezbedile odlazak na večiti derbi. Njena Zvezda je tada izgubila, ali se Jelena ipak radovala jer je imala društvo.


- Sada smo pobedili, gledala sam na televiziji i navijala. Dobri su i košarkaši - kaže s osmehom punim života.
 

Završila je četiri razreda osnovne, dok su njeni mogli da je nose na polaganje ispita u školu u Bačevcima. Već do 12 kilometara udaljenog Dračića, gde postoji škola od 5. do 8. razreda, nije se moglo zbog siromaštva i nemanja prevoza i puta. A ona bi tako želela da uči i da bude među vršnjacima.

Brat pešači 12 kilometara do škole

Uz skromnu novčanu pomoć, Kićanovići žive od poljoprivrede na tvrdoj, neizdašnoj bačevačkoj zemlji. Zbog bolesti pluća, Radoje je još pre pet godina ostao bez posla u valjevskom „Standardu“, dok je Vera posvećena Jeleni. Stariji sin Goran je drugi razred srednje Poljoprivredne škole i živi u domu učenika te škole, dok mlađi, sedmak Tihomir, 12 kilometara pešači do škole u Dračiću.

NIŠ-Paketi sa hranom, mlekom, slatkišima, garderoba i jedna veš mašina stigli su na adresu porodice Milošević u selu Krušce kod Niša samo dva dana nakon objavljivanja potresne reportaže u „Blicu“ o nemogućim uslovima života u kojima žive.



- "Mleko, čokolade, mleko, igračke“, veselo je svojim slatkim glasićem ponavljao mali Miljan (3) trčkajući neuhvatljivo po dvorištu, radujući se svakom poklonu donatora. Odmah se zaigrao kamiončićima, i plastičnim pištoljima, zagleđujući i ispitujući dugo svaku igračku.

Miroljub i Slađana Milić iz Jagodine, vlasnici preduzeća „Trgopromet“ dovezli su im lično novu veš mašinu koju je poželela Milica (17), koja osim što kuva za trojicu braće i oca, mora i sav veš da pere ručno.



Miloševići su dobili nekoliko paketa garderobe, a mali Miljan mleko, slatkiše i – igračke o kakvima je do sada mogao samo da mašta. Milići su bili vidno potreseni uslovima u kojima žive Miloševići, a Slađana je gotovo zaplakala kada je videla krevet u kojem spava mali Miljan.
 
Odrekao se rođendanskog putovanja zbog ugrožene dece


Miloševići sa donatorima iz Jagodine Slađanom i Miroljubom Milićem ispred kuće

- Bio sam sportista i ceo život pijem mleko, mnogo me je pogodilo kada sam pročitao da mali Miljan nema ni za šolju mleka. Nismo verovali gde ljudi žive. Ovo je pomoć koju smo uspeli da prikupimo na brzinu. Svake godine za moj rođendan sa suprugom otputujem negde i potrošim 500 evra. Ove godine nećemo da idemo nigde već sam odlučio da taj novac uložim u ove poklone. Imam još prijatelja vlasnika preduzeća, pokušaćemo da pomognemo na još neki način u adaptaciji njihove kuće - kaže Miroljub.

- Bio sam sportista i ceo život pijem mleko, mnogo me je pogodilo kada sam pročitao da mali Miljan nema ni za šolju mleka. Nismo verovali gde ljudi žive. Ovo je pomoć koju smo uspeli da prikupimo na brzinu. Svake godine za moj rođendan sa suprugom otputujem negde i potrošim 500 evra. Ove godine nećemo da idemo nigde već sam odlučio da taj novac uložim u ove poklone. Imam još prijatelja vlasnika preduzeća, pokušaćemo da pomognemo na još neki način u adaptaciji njihove kuće - kaže Miroljub.

Slađana kaže da su pozvali decu iz porodice Milošević da budu njihovi gosti u Jagodini, čim malo otopli.

- Oni su zaista fina deca, želimo da dođu kod nas na dva tri dana u Jagodinu, da ih odvedemo u ZOO vrt i ugostimo - dodaje ona.

Pomoć stigla i sa Fejsbuka
 


Članovi Fejsbuk grupe „Pomoć ugroženim Nišlijama“, koja redovno prikuplja hranu za oko 120 socijalno ugroženih Nišlija, organizovala se odmah posle priče u „Blicu“ i dopremila pakete sa dugotrajnim namirnicama.

- Doneli smo im brašno, šećer, suhomesnate proizvode, supe, konzerve... Članovi grupe redovno komuniciraju preko interneta i prikupljaju pomoć u raznim akcijama, a Miloševiće ćemo i nadalje redovno pomagati jer su ušli na naš spisak - kaže Vojkan Živković, jedan od organizatora ove grupe.
 
Paket pomoći iz Zrenjanina je uputio Igor Dabetić, kojem je mali Miljan zaličio na njegovog sina, kao i Milijana Prica iz Apatina. Jedan anonimni Nišlija je lično doneo paket sa hranom i garderobom, a nekoliko donatora će narednih dana poštom poslati namirnice i garderobu Miloševićima.

- Hvala svim dobrim ljudima što nam pomažu. Ova pomoć nam mnogo znači jer od kada je krenula akcija više nismo gladni. Miljan je dobio mleko i čokolade, vratio mu se osmeh na lice - kažu Milica (17), Miljan (18) i Mladen (12) Milošević.

Volela bih da nam radi kupatilo, da se kupamo u kadi sa toplom vodom i da ne moramo posle toga da vodu ručno izbacujemo napolje. Najteže je noću, zimi, kad moramo da idemo u poljski čučavac udaljen 30 metara od kuće - kaže Tamara Đokić (11), koja sa roditeljima, tri mlađe sestre i četiri brata odrasta u selu Pružatovac, kod Mladenovca.



Osmesi uprkos teškom siromaštvu: Dom Đokića iz Pružatovca
Već prilikom prvog susreta sa mališanima u kući gde reč ljubav nije izgubila značaj, predrasude o velikom broju dece padaju u vodu, a iskreni osmesi govore više od reči.



Odeću i obuću su uglavnom dobili od rođaka, nedostaju im plakari u koje bi odlagali stvari, radni sto gde bi deca radila domaće zadatke...



- Podložimo peć u drugoj sobi nešto malo pre spavanja. Sestre i ja spavamo na dva sastavljena kreveta, jer tako stanemo sve četiri. Dečaci su na drugom otomanu. Najmlađi mezimac, Igor, spava sa majkom u dnevnoj sobi - navodi Tijana.



Tamara skromno dodaje da voda u kući nije ispravna za piće, pa je donose sa bunara. U tom trenutku stidljivo prilazi trogodišnja Irena.



- Želela bih jednog velikog medu! Da ga zagrlim jako, jako - kaže, a odmah potom je pobegla i umešala se među braću i sestre sakrivene pod starim ćebetom. Ima velike, smeđe, pomalo tužne oči.


 

"Čokoladu dobijemo samo kad neko dođe"

- Čokoladu dobijemo samo kad neko dođe. Tata više ne radi, ali nam je kupio kesu slatkiša za Novu godinu - kaže Tamara sa osmehom.



U jedinoj sobi koja se greje sudbinu deli 12 duša. Sa Mirjanom i Milošem Đokićem i njihovo osmoro dece žive i Miloševi roditelji. “Smederevac” zna da proguta i po 10 kubika drva, jer su prozori popucali, pa propuštaju vetar unutra.


- Okna su se rasušila i skoro odvojila od okvira. Negde je puklo staklo, pa ne dozvoljavam deci da diraju prozore - kaže majka Mirjana.



Na šporetu velika šerpa od 15 kilograma u kojoj se na smenu krčkaju kiseli kupus i pasulj. Vodu za sudove donose u bokalu iz kupatila. Mali sto, tri klimave stolice, ručno pravljena klupa bez naslona, dva pohabana kauča i televizor jedini su inventar.



Oboje roditelja su nezaposleni, deca žive od dedine penzije i dečjeg dodatka

Njih osmoro, jedno drugom do ušiju, u početku su se stiskali jedno uz drugo, osmehujući se i otimajući ko će u naručje uzeti najmlađeg Igora od 18 meseci, koga svi paze. Imali su mnogo brige oko Dragane (9), koja je u sedmom mesecu dobila epileptični napad izazvan vakcinom.



- Preživeli smo njeno grčevito drhtanje, trenutak kad su joj se videle samo beonjače, hitan odlazak na Institut za majku i dete, operaciju limfne žlezde i činjenicu da ima 70 odsto oštećenja moždane motorike. Ona danas ima poteškoća u govoru, u trećem razredu uči da čita i broji do 20 - dodaje majka Mirjana.



Kao da se naprasno setio, šestogodišnji Nikola kaže da sanja da ima traktor. Ostale bi obradovao bicikl. Imali su jedan, ali više nije u voznom stanju. Raspao se.


Miloš i Mirjana Đokić su se odlučili na hrabar korak da na put izvedu osmoro dece. Nijedno od njih nije u radnom odnosu. Sa njima su i njegovi roditelji Malina i Slobodan. Žive od Slobodanove penzije od 14.600 dinara, socijalnu pomoć primaju tek od pre nekoliko meseci, tu je i dečji dodatak od ukupno 8.000 dinara.



(M. Nikolić, Foto: O. Bunić, V. Mitić)

Kao u snu! Za svega pet dana od pokretanja velike humanitarne akcije „Blic“ fondacije „Srce za decu“, osmesi su se vratili na lica porodice Milošević iz Krušca kod Niša: Miljan (3), Mladen (12), Milica (17) i Miroslav (18), više ne ležu gladni a spavaju, dobili su garderobu, zalihe namirnica, nešto bele tehnike, obnovljen im je deo kuće a vrhunac akcije bio je kada im se juče na vratima kuće pojavila ni manje ni više nego - Lepa Brena.

Poznata pevačica došla je sa Jelenom Drakulić Petrović, direktorkom kompanije „Ringier Axel Springer“ u Srbiji i osnivačem Blic fondacije, da podrži akciju i uruči im darove donatora.



- Pozivam sve ljude dobre volje da se priključe akciji „Blic fondacije“, ne samo one koji misle da su imućni nego i one koji imaju veliko srce. Nije teško biti dobar i pomoći na delu onima kojima je pomoć zaista potrebna. Za ovakve stvari svaki dobar čovek treba da ima vremena. Teško je objasniti kako se čovek oseća u ovom trenutku ali mogu da kažem da se osećam lepo - rekla je Lepa Brena.

Jelena Drakulić Petrović najavila da će ova najveća humanitarna akcija u srpskim medijima biti organizovana svake godine.



- Nama je danas srce puno. Ovo je prva dodela pomoći u akciji Blic fondacije. Njena namena je da pomogne svoj siromašnoj deci na teritoriji čitave Srbije. U naredna dva meseca čitaoci Blica će moći svakoga dana da pročitaju najpotresnije priče o siromaštvu. Naša namera je da povećamo pozornost javnosti o ljudima kojima je potrebna pomoć. Pozivam sve ljude da se priključe akciji jer ovoj deci stvarno treba dati srce - rekla je Jelena Drakulić Petrović i dodala da je na samom početku zabeležen dobar odziv donatora.



Od „Blic“ fondacije stigli su razni pokloni donatora. Mali Miljan više ne mora da brine da li će svakoga dana imati šolju mleka jer je stigao paket iz „Imleka“, „Bambi“ je poslao keks i slatkiše, a „Knjaz Miloš“ sokove i mineralnu vodu.


Nenajavljeni dolazak Brene bio je veliko iznenađenje, deca su je oduševljeno dočekala a otac Srđan je čak i zaplakao. Ona se strpljivo igrala sa najmlađim Miljanom, koji je uživao u njenim naručju, pa su u jednom trenutku zajedno i zapevali.

 

Sledeći korak: Renoviranje kuće

Deca nisu skidali osmehe sa lice sve vreme dok su se slikali sa poznatom pevačicom.


- Ovo mi je najlepši dan u životu. Bili smo toliko beznadežni da nismo verovali da će se nešto promeniti u našim životima. Hvala Blic fondaciji, kaže najstariji sin Miroslav (18). Nekada trošna soba je kompletno uređena – postavljeni su knauf zidovi i plafon, laminat, novi prozori, vrata... Milica konačno ima svoj kutak.


- Kao da sanjam. Nismo više gladni, Miljan ima slatkiše i mleko, dobili smo svoje sobe. Nadamo se da ćemo dobiti i kupatilo da ne bi morali da se polivamo lončetom kada se kupamo - veli Milica.


Zahvaljujući predsedniku Skupštine opštine Palilula Milošu Stojkoviću projekat uređenja kuće uradio je arhitekta Miroljub Stanković.


- GO Palilula podržava akciju Blica. Prihvatamo obavezu da renoviramo krov i uredimo fasadu, kao i da izgradimo kanalizacionu mrežu i septičku jamu - kaže Stojković.

 

Čitateljka Irena iz Beograda poslala je Miloševićima garderobu i igračke, Miroljub Milić iz Jagodine je poklonio novu mašinu za veš a paketi sa donacijama čitalaca svakonevno pristižu.

 

B. Janačković, FOTO: V. Mitić

 

Miroslav dobio posao!

Posle potresne priče u „Blicu“ švajcarska kompanija „Adecco“ ponudila je Miroslavu posao tako da će posle ubrzane obuke već u ponedeljak biti na radnom mestu. On će je za početak dobio ugovor na određeno vreme a radiće kao pomoćni radnik na pakovanju proizvoda. I to nije kraj, „Adecco“ je ponudio da zaposli i Milicu (17) čim u avgustu postane punoletna.

Volela bih da sestra i ja imamo svoju sobu... i krevete. I zavese na prozorima: A da u ormarima bude lepo složena odeća. I da moja braća imaju toplu sobu gde mogu da uče i igraju se. I kupatilo, da mogu češće da se okupam - kaže Milica Dramićanin, koja sa petoro braće i sestara živi u uslovima nepojmljivim njihovim vršnjacima u gradu.

Šestoro dece porodice Dramićanin, na obroncima Golije, željno sanja topli dom. Dok se drugi mališani raduju snegu, oni strahuju... Jer zima u brvnari, na hiljadu metara nadmorske visine, asocira na promrzline, na mraz i inje koje im zorom zalepi trepavice.

Drvo se na kući rasušilo i vetar šiba na sve strane na minus 20, a šupljine zatvaraju kartonima i starim krpama da se ne smrznu.

Greju se stisnuti jedni uz druge oko starog šporeta

Greju se stisnuti jedni uz druge oko starog šporeta. Od šestoro mališana, petoro je sa manjim problemima u razvoju. Najstariji sin Dragovan ima sedamnaest godina, a najmlađi Ivan četiri. Tu su još Dragana (16), Mirjana (15), Budimir (13) i Miloš (6). Gordana, majka ove dece, osoba je s invaliditetom. Otac Milutin ima pedeset četiri godine, bez posla je, a od poljoprivrede jedva zarađuje da se prehrane.



Garderobu koju dobiju od Crvenog krsta i Društva za dečju i cerebralnu paralizu kače na konopce raširene u sobi. Prošle godine zahvaljujući ovim organizacijama kuća im je malo izolovana, ali sve je to samo kap u moru.

Čokoladama i voću raduju se iskrenim dečjim žarom, iako im je težak život na planini ugasio iskru u oku. Na 40 kilometara od grada za njih je vreme stalo.


 
- Voleo bih kada bih mogao da idem u Ivanjicu, da vidim drugu decu, da se družimo - kaže Miloš, koji je napunio šest godina.
 
Do škole putuju tri sata peške, po kiši i snegu



On i njegova braća raduju se svakom ko pokuca na vrata njihovog doma. Brat Budimir je bio jedini đak u školi u Vučaku. Omiljen i vragolast, stalno je zbijao šale. I danas kada ga pitate koji je glavni grad Srbije, on kaže:

- Moj Vučak.

Iako žive u najudaljenijem selu u ivanjičkoj opštini, bez osnovnih uslova, ovi mališani imaju želju da probaju sve kao i njihovi vršnjaci: čokoladu, „koka-kolu“, vožnju autobusom, a iznad svega da imaju svoj krevet, kupatilo i ormar. Otac Milutin je tužan što svojim mališanima ne može da obezbedi bolje uslove. Kaže, trudi se maksimalno, ali...


 
- Kada bih mogao da im obezbedim kupatilo i toplu vodu, ali ne može se, mnogo usta treba nahraniti, jedva mi to polazi za rukom - jada se Milutin.


Stolovi i stolice se raspadaju, u sobici furuna, mali kredenac, bez polica za posuđe, ostave za hranu. Školski ranac okačen na ekseru iza vrata. Knjige pored kreveta na podu. Televizor, kakav-takav, radi. Četvoro dece ide u seosku školu, i do nje putuju oko tri sata peške, po kiši i snegu, uz šumu gde su lisice i vukovi domaće životinje.


 

Uplašili se automobila
 
U dnevnom centru „Sunce“ u Ivanjici kažu da je petoro mališana porodice Dramićanin uključeno u „Predah vikend program“, koji sprovode Društvo za cerebralnu paralizu, Crveni krst i Osnovna škola „Milinko Kušić“.



- Decu smo mi prvi put doveli u grad. Plašili su se automobila, velike vode, tj. reke. Prvi put su se okupali u kupatilu, za WC šolju su mislili da se tu peru ruke, prvi put su jeli banane, kivi i pavlaku i prespavali u krevetima sa čistom posteljinom. Od petka do nedelje njihov život je dostojan dečjem, ali nedeljom se vraćaju u kuću koja nema izolaciju, kupatilo, vodu, ormare, stolice i gde su higijenski uslovi loši.... Sve ovo se, nažalost, dešava u 21. veku - kažu u ovom centru.



(B. Bojović, Foto: O. Bunić)

Osmoro Ignjatovića odrasta u nemaštini ~ Volela bih da imam patike, ali da su ženske


Neke drugarice i dečaci u školi mi se smeju zbog muških teget čizama koje mi je poklonio rođak, zato bih volela da imam svoje patike, ali da budu ženske - stidljivo šapuće sedmogodišnja Marija Ignjatović iz Ratkova kod Odžaka, koja sa sedmoro braće i sestara odrasta u totalnoj nemaštini.



Radoslav Ignjatović iz prvog braka ima petoro dece: Dragoslava (10), Svetislava (9), Mariju (7), Nadu (6) i Danicu (4). Sa drugom suprugom Daliborkom ima Janu od osam meseci, a početkom leta dobiće još jednu prinovu pošto je Daliborka trudna.



- Mi smo najbrojnija familija u Bačkoj, jer pored moja dva sina i četiri ćerke, Daliborka iz predhodnog braka ima Nikolu (15) i Stefana (10) - naglašava Radoslav.



Nemaština se u obe prostorije njihove kuće odavno uvrežila. Zimi se život odvija samo u jednoj prostoriji, koja je ovoj familiji kuhinja, dnevna soba i za pola ukućana spavaća. U njoj su, pored šporeta, iznad kojeg se na razapetom štriku suši veš, krevetac za malu Janu, kredenac, stalaže sa dečjom garderobom, poveći krevet i manji otoman, mali sto, klupa i samo jedna stolica, jer za više nema mesta. Domaće zadatke za stolom piše onaj ko iz škole prvi stigne.



Užina od učiteljice

- Zimi nam niko ne dolazi jer nemamo gde da se igramo. Ne zovemo nikoga, sramota nas je jer nemamo gde s njima da sednemo - veli devetogodišnji Svetislav. Nadovezujući se na njegovu priču mlađa Marija kaže da bi pored patika volela da ima i lutku, banane... da zna kada će joj ih tata kupiti.



Najstariji Dragoslav (10) je pre vakta morao da odraste. Pored škole, mora da se brine i o kućevnim poslovima, da donosi ogrev i brine se o mlađem bratu i sestrama.



- Kod kuće mi ništa nije teško, ali me je stid što za užinu u školu stalno nosim leb i pekmez, pa mi se drugari smeju dok oni od školske kuvarice dobijaju viršle, sendviče, burek, jogurt... - priča Dragoslav, i dodaje da su mu najpotrebnije patike, jer su mu se stare pocepane, pa već nedelju dana ne ide u školu pošto nema šta da obuje.
 


Mlađem Svetislavu užinu je obezbedila učiteljica Dragica Koprivica, dok Marija kao treće dete ostvaruje pravo na besplatan obrok u školi.



Bude dana - priča Radoslav - kada su više gladni nego site. Kad izađu na ulicu, pošto glad ne mogu da prikriju, nahrane ih komšije.



Jedini stalni mesečni prihod su im 8.500 dinara dečjeg dodatka. Glavne hraniteljice su im dve koze koje napasaju po atarskim međama i seoskim kanalima. Imaju i 12 kokošaka, kerušu i dva šteneta. Teško je ali se živi, objašnjava glava porodice Radoslav, kojem je najteže kad ga pitaju šta će mu tolika deca.



- To su me pitali i u Centru za socijalni rad, gde ne mogu da dobijem pomoć - kaže Radoslav, strahujući da mu ne iseku struju pošto duguje 90.000 dinara, koji je trebalo da plati u 12 rata po 7.500 dinara. A u međuvremenu su ostali i bez ogreva.



Ne ostavljajte bebe


 
- Platili samo prve dve rate duga za struju, treću nismo pošto smo Svetislavu kupili patike, Mariji i Nadi čarape i platno da napravim pelene kojima povijam Janu - priča Daliborka, koja sakodnevno pere veš na ruke. Dodaje da je oduvek želela kuću sa puno dece.



- Želja mi se ostvarila. Iako je velika muka da se othrane deca u praznoj kući, ne razumem žene koje ostavljaju svoju tek rođenu decu u kartonskim kutijama i kontejnerima. Pozivam sve te majke da ih ne ostavljaju po kontejnerima, već ako su to rešile, nek nam ih donesu bez ustručavanja. Dragoslav i ja ćemo ih othraniti - poručuje Daliborka.



Piše: Milan Laketić, FOTO: Robert Getel