WW2/Слике у боји!!! :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Znaci nemas oslobodioce zemlje? Smile

Југославију су ослободили Руси.

Партизани су за време целог рата убили свега 2 Немца. Smile

1800000 Срба је изгинуло у Другом Светском Рату од тога 1600000 у грађанском рату између разних војних формација а само 200000 у борби против окупатора и немачким одмаздама.

Imas li ti neke dokaze za to sto pricas?

Цифре су из војног архива.

Уобичајени став комунистичке пропаганде је да су четници сарађивали са окупатором, док су се партизани "борили за слободу"... Међутим, комунисти су сарађивали са усташама током читавог рата, а та сарадња почела је још 1932. године. У рат априла 1941. године комунисти су ступили као савезници Немаца, а та сарадња се потом настављала у више наврата, док су њихови лидери покушавали да прикључе Метохију Албанији још 1943. године...

1. САРАДЊА ПРЕ НАПАДА НЕМАЧКЕ НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ

Напад Немачке и њених сателита на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године комунисти су дочекали као савезници Хитлеровог Трећег Рајха. Као део Стаљинове Комунистичке интернационале (Коминтерне), и Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је била обухваћена споразумом између Немачке и Совјетског Савеза, који су августа 1939. године потписали њихови министри иностраних послова, Рибентроп и Молотов. У својим илегалним гласилима, лецима, као и на друге начине, комунисти су ширили пропаганду против "западне империјалистичке клике на челу са Великом Британијом", а не против Хитлерове Немачке. На унутрашњем плану, њихова пропаганда и даље је била уперена против "великосрпске фашистичке клике".
Уочи и током Априлског рата 1941. године комунисти бојкотују мобилизацију, а када су наишли Немци нису се устручавали да пуцају у леђа нашим војницима, у одушевљењу због слома државе коју су толико мрзели. Тако су у Крагујевцу 11. априла 1941, док су немачке трупе надирале према граду, са крова кафане "Шумадија" (на том месту је данас тржни центар "Шумадија", испод хотела "Зеленгора") комунисти пуцали у колону војника која се повлачила према Гимназији. Убили су сина Боже Пешића из оближњег села Церовац. Кафана "Шумадија" је словила као познато стециште комуниста, јер су оба газдина сина, Жива и Мика Ђорђевић, били познати "партијци". Истог дана, неко је такође с леђа убио три војника код градског гробља: Драгољуба Милутиновића из села Живице у Драгачеву, Обрада Достанића из села Турице и Цалета Петаковића из Ужица. Није доказано да су и овај злочин починили комунисти, мада других сумњивих особа у Крагујевцу није ни било.1
Непосредно по окупацији, задатак првих крагујевачких равногораца, поручника Драгана Сотировића, капетана Милутина Братковића, као и двојице свештеника, Јована Кнежевића и Андре Божића, био је управо парирање комунистичкој сарадњи са Немцима. Сотировић, Братковић, Кнежевић и Божић су одштампали летак са оштром критиком прославе 1. маја под окупацијом. Организацију прославе 1. маја помогли су комунисти, што је био знак подршке њиховим савезницима Немцима. Равногорци су ширили мрежу која је разносила вест о Дражиној одлуци да се продужи борба. "Истовремено се требало обратити радницима са захтевом да не иду на рад у Војно-технички завод и да не слушају комунисте, који да би се додворили окупатору, настоје да за рад мобилишу што већи број радника, повећавајући тиме ратни потенцијал нашег непријатеља и окупатора. Сељаке је требало саветовати да не предају храну немачким службеницима, него да је дају или продају радничким породицама и женама, које одлазе у села да набаве што им је за децу бивало потребно. Помагање породица ратних заробљеника је падало у дужност богатијим сеоским домаћинствима", пише Сотировић.2
Искористивши савез са комунистима, Немци су у Југославији применили једно искуство из сламања царске Русије 1917. године. Тада су специјалним возом послали Лењина и његове бољшевике да изазову грађански рат, како би ослабили Русију на фронту. Када су у пролеће 1941. Немци видели да Срби неће прихватити окупацију, њихова тајна полиција Гестапо је по окупираним земљама Европе почела да сакупља комунисте одбегле из Шпаније после пораза у грађанском рату. Највише их је било у Француској, где су многи лежали у затворима због криминалних дела. Према подацима Министарства спољних послова ФНРЈ, објављеним 1951. године у тзв. Белој књизи на енглеском језику, "Гестапо је послао у Југославију 150 Југословена који су се борили у Шпанији".3
Немачке намере поклопиле су се са плановима Комунистичке партије Југославије, којој су за извођење револуције били потребни борци са искуством из Шпанског грађанског рата. Јосип Броз Тито је тражио да се ови "Шпанци" врате у земљу, истовремено и од Коминтерне и од поглавника "Независне Државе Хрватске" Анте Павелића. Коминтерна се затим обратила Немцима, док је Павелић интервенисао лично код Хитлера. Тако је Гестапо допратио будуће Титове генерале Пеку Дапчевића,4 Иву Рукавину, Ивана Гошњака, Владимира Поповића, Косту Нађа, Вељка Ковачевића, Владу ћетковића, Роберта Доманија, Срећка Манолу, Стјепана Милашинчића, Адолфа Штајнрбергера, Ивана Хариша, Изидора Штрока, Јакова Кршчевића...5
Према књизи "Крвава листа комунистичких злочина у Србији", објављеној 1942. године у Београду, у издању Недићеве владе, после априлског рата у Србију је послато око 400 комуниста, који се називају "међународним олошем".
Долазак великог броја комуниста у Србију, почетком лета 1941, бележи и комунистичка историја. Она каже да су у Србији постојали "најповољнији услови за дизање устанка". Међутим, из комунистичке историје дало би се закључити да је међу тим комунистима било највише Срба, поред припадника осталих "братских" југословенских народа, од којих су најпознатији Хрват Јосип Броз Тито и Словенац Едвард Кардељ. Али, у "Крвавој листи..." тврди се да је ту понајмање било Срба. У овој књизи наводи се списак водећих припадника Комунистичке партије у Србији 1941, који баца другачије светло на читаву њену акцију. Ево тог списка, уз пратећи коментар аутора књиге:
И доиста, по непобитним доказима, велики део комунистичких вођа и политичких комесара ("политкома", како се потписују) - нису ни Срби, ни православни, ни са територије Србије.

Тако је утврђено да се међу комунистичким вођама, политичким комесарима или истакнутим комунистима, налазе или су се налазила, пошто су погинула, заробљена или стрељана, следећа лица:

Аца Барниц, трговац из Новог Бечеја, Венцел Бауер, Аца Межнар, Хенрих Мелцер, Лука Шурл, Рожа Шулман, Младен Штурза, Аврам Пијаде, Јосиф Мајер, др Краус, др Курт Леви, лекар из Земуна са женом, Франц Бер, Фрањо Богве, др Јосип Бузек, лекар, Буyат Џелиловић из Градице, Франц Банкибер, Израило Хасан, студент медицине, Валент Хорват, Алојз Хиршл, Хаим Харабан, Винко Фолиновић из Златара, Емерик Гедулдих, Леополд Грашничар, Конрад Тергловчник, Јожа Тот, Хаим Абрахам судија, Исак Соломон Анаф, адвокат, Александар Турк, Милутин Туроман, Јохан Пакаји, Јохан Ритхен, Јанош Сечењи, Франц Визек, Јуре Сарић, Јосиф Фајл, Јанош Јерковић, Јосиф Ерјавец, Ивана Ситер, Стеван Стелер, Мартин Микуш, Розалија Керн, Мартин Красно, Иванка Кухар, Јоха Ленђел, Хајим Хороваш, Ерих Коен, Исак Форка, Александар Девајид, Моша Бенвенисти, Моске Конфино, Исак Беара, Хаим Садикаријо, Валтер Коен, Бенцион Леви, Елида Илешковић, Феодор Махин, Скуз Бамновић, Мујо Ибрић, Штефица Косијер, Анте Михаљевић, Мика Арпад, Адам Мулаосмановић, Хаим Медина, Никола Крга, Хрват из Кореничког среза, Марко Данити, Жива Френч, Андрија Кокотовић, Хрват, Бела Арањи, Фадим Мулић из Бијељине, Петар Лабеш, Живко Шиншар, Александар Ушћебрка, Боганић, Јанкулов, Ботев, Звонимир Одак, Мастељица, Валентин Козомарник, Мурат, Хинко Мајер, велетрговац из Загреба, командант комунистичког одреда који је српским сељацима тестерисао главе, Лазар Лалије, Иштван Борота, командант комунистичког одреда који је секао српским подофицирима, добровољцима и четницима руке и ноге, нос, уши и полне органе, Бела и његов син Карло Хиршвалд, Худалес, Фрањо Пунцер, Шобер, Хриберник, Алија Фотић, Алмузлино, отац, син и ћерка, Зденко Сењић, Друмка ћурђевић, Пера Јурковић, Ева Граушник, Хрвоје Белош, Лујо Хитри, Моле Рабас, Јаков Албахари, Тома Водничек, Иван Даклер, Иван Пухловец, Барбарезе, Вита Гутман, Иван Вентричек, Нисим Барух, Фрањо Мартер, Моша Кабиљо, Ирена Мункер, Иван Катић, Хрват, Шериф Хусрефовић, муслиман који је заклао неколико десетина Срба, међу њима и православног свештеника Милошевића из Азање: Иван Михар, Иван Кап, Мухадиновић, муслиман из Бијељине, инжењер Вајнер, Јеврејин из Сарајева, Пишега, Иван Бајазит, Јожи Барух, Линдмајер, Иван Гарански, Хрват из Сарајева, крволоци Мурат и Смајо из Тузле, цревар Асим из Сарајева који је уместо овчјих и говеђих, парао црева православних Срба усред Србије уз припомоћ отпадника од српског народа, православне вере и здравога разума.
Ето, то су ти велики "Срби" који су пошли да "ослобађају Србију" тиме што пљачкају српски народ, уништавају милијарде његове имовине и кољу на најбестијалнији начин стотине и хиљаде најбољих српских родољуба.

То су "вође" српског народа који га свим својим силама гурају у неповратну пропаст.
То је тај међународни олош који је дошао да опогани, окрвави и уништи херојску и мученичку Србију.
Није ни овде ни изблиза поменут сав тај скуп међународних зликоваца, који су покушавали да залуде српски народ, како би сам помогао да буде уништен.
Још стотине и стотине страних бандита помешало се овде са највећим олошем из Србије, са одбеглим робијашима, професионалним разбојницима и Циганима.
У једном комунистичком билтену помиње се да су 8. августа у борби код Космаја погинули ови комунистички бандити: Фриц Рајнпрехт, Никола Зубов и Јуро Котро. У другом једном комунистичком извештају, који је пао српским оружаним одредима у руке, пише да су 8. октобра у борби код Венчана погинули комунисти Еди и Фриц, а да је рањен Махлајгер.
У трећем једном комунистичком документу, листи Срба сељака из околине Београда, које су ови међународни бандити осудили на смрт, што неће њихову акцију да помажу, налазе се и имена чланова комунистичке тројке, која има извесне људе да побије. Ту комунистичку тројку сачињавају Смајо, Еди и Борис. Све чиста сама српска имена.6
Дакле, акција комуниста у Србији није била српска ствар - па чак ни српских комуниста - већ пре свега странаца доведених са одређеним циљем. Управо у Србију Коминтерна је, уз помоћ Гестапоа, послала највећу групу професионалних комунистичких "револуционара", плаћеника какви ће се касније називати "пси рата". Прву базу за проширење они налазе међу робијашима, који су управо преплавили Србију, пошто су током Априлског рата све казнионице биле распуштене. По правилу, жандарми који нису желели да наставе службу у оквиру Комесарске управе Милана Аћимовића, одлазили су у четнике, док су робијаши одлазили у партизане.

Опасна комунистичка дружина већ током прве ратне године успела је да у Србији ликвидира преко 1.000 цивила, извршивши притом пљачке огромних размера.
Коча није на форуму Одговорите са цитатом