Мушкарци на филму. Од Џона Вејна до Марка Живића

Остоја Симетић:
Филмска кастрација савременог мушкарца

Слика говори више од хиљаду речи. Филм говори много више него хиљаду слика. Способност филма да привуче, очара, едукује, наметне, завара, представи, заведе… је невероватна. Они који то умеју, помоћу филма могу постићи различите циљеве. Од економских, преко политичких до идеолошко колонизаторских. Није тајна да се америчка ”култура” шири светом преко холивудских филмова и поп музике. Ко не зна за Мики Мауса и Елвиса Прислија? Читав двадесети век, амерички филмови су градили моделе друштва и вредносни систем које је прихватао остали свет. Често је у питању била најобичнија пропаганда усмерена на ширење свести о америчком лидерству као бранику слободног света. Филмови који обрађују Вијетнам су најбаналнији пример пропагандистичког филма. Рат који је Америка изгубила, повод је за снимање безбројних кинематографских кичерица у којима храбри јенкијевски командоси, наоружани перорезима, доносе демократију становницима азијских џунгли убијајући њихове очеве, браћу и мужеве на тоне. ”Роки 4” је смешан у изокретању стварности. Представља њујоршког боксера који се за меч припрема трчећи по снегу и вукући балване као да је учесник Јањског вишебоја, док се његов руски такмац подвргава хемијским третманима у најсавременијим лабораторијама и роботизованим теретанама. Врхунац овог бесмисла досеже реванш борба у Москви, када совјетска публика, ганута Рокијевим херојством, прелази на његову страну.

Иако је имала ефекта, ова бљутава политичка пропаганда, није толико опасна, као нешто што холивудски филмови данас носе. Онај ко је имао знања и образовања, могао је лако прозрети мантре американских филмаџија, те остати духовно недирнут производима тамошње синеастичке индустрије. Данас пак, пропаганда мења свој циљ. Снимају се и даље агитпроповски филмови у смислу гуд гајс и бед гајс, о америчким војницима који бране свет од Кинеза, Срба, Руса, Арапа, свемираца и осталих зала, али један нови пропагандистички образац се налази у свим филмовима без обзира на жанр. Проповед добија личну димензију. Холивуд нас не учи више, једноставно као некад, ко је у праву у хладном рату, чије су зграде више, а сунце топлије. Тежиште психолошког сегмента филмске пропаганде прелази на убеђивање сваког појединачног гледаоца у то какав он сам треба да постане, како би био савремен, кул, ин, фенси и светски тип.

Два су основна правца деловања ове врсте акције. Први је промоција хомофилије, а други потпуно редефинисање улога и модела мушкарца и жене на филму, а преко њега и у животу. Циљ је да реални свет, друштво у ком живимо, постане, у вредносном смислу, исто као филмови које гледамо. Већ две деценије, нема ни једног, иоле гледаног филма или серије, у којима ЛГБТ популација нема бар једног представника међу главним ликовима. Тај никада није негативац. За њега је резервисана улога најсрдачнијег, најхуманијег и најдобронамернијег. Он свакога разуме, жртвује се за друге, леп је, духовит, у форми, образован, успешан, стрпљив, емотиван. Средина апсолутно подржава његово опредељење, има безброј пријатеља који се отимају за његово друштво и савет, а кад неко и помисли да изрази негативан став према жељи таквог јунака да са својим момком усвоји бебу дечака, редовно се приказује као крезуби мотораш с дубоког југа, избачен из основне школе, јер није могао да научи таблицу множења. Природно је да нико не жели да буде овако перцепиран од околине, а знајући да масовни медији и трендови у њима одлучујуће утичу на формирање личности младих људи, сасвим је разумљиво да овакво ”фризирање” стварности може у блиској будућности резултирати потпуним прихватањем хомофилског система вредности у читавом свету.

Демаскулизација мушкараца је друга, једнако заступљена подвала у америчком филму последњих година. Филмофилима неће бити тешко да из сећања призову мушке звезде златног доба Холивуда. Када су фрајере глумили Дин Мартин, Ли Марвин, Џон Вејн, Кери Грант и Клерк Гејбл, знало се шта може привући Грејс Кели, Аву Гарднер, Риту Хејворт, Лорин Бекол или Софију Лорен. Данас тако презрени мачизам, у свом позитивном и неопходном обличју, дефинисао је модел мушког лика на филму. Он је морао бити одважан, способан, физички конкурентан, сигуран у себе, шармантан, помало дрзак, доследан, спреман да због принципа издржи и батине у неравноправној борби, јасно опредељен за добро и нормално, и уопште, одисао је животном снагом, штитио породицу, освајао жену и решавао проблеме. Данас, типове глуме Леонардо ди Каприо, Орландо Блум и Хју Грант.

Први изгледа као дечачић, други има струк и рамена попут манекенке, а трећи плаче више него Лаза материна маза из Змајеве песме. Не плачу Хју и остали што их нешто јако боли, већ зато што, по новом мушком обрасцу, примерак, некада јачег пола, мора нужно да ступа у додир са својом женском страном и да проналази дете у себи. Неопходно је да својој партнерки изнова и изнова, сузама (а чиме би другим?) показује колико је воли и разуме њену потребу за каријером на уштрб порода, рецимо. Када му у кафани неко девојку потапше по задњици, он уместо да га тресне по њушци, како би то извесно урадио Џон Вејн, схватајући сву бесмисленост и превазиђеност насиља, окреће главу на другу страну и, ”морално супериоран” одлази својим путем. Ако поменута бараба и дође за његов сто, да би наставио оно што сматра удварањем девојци нашег јунака, његова реакција може бити једино покушај да силеџији објасни колико греши, те колико, дивљачним понашањем, шкоди својој карми. Евентуално је могуће да се жена сама одбрани, јер последњих деценија, у светлу новооткривене родне равноправности, гледамо све више командосица, пилотица, војничица, полицајки, тајних агенткиња (извињавам се феминисткињама ако нисам добро написао неко од женских звања) и осталих хероина које табају, ломе, крљају, пуцају, шибају и дробе. Да би, по новим мерилима, мушкарац био прихватљив, он мора да се самокастрира, срећом, још увек само фигуративно речено.

Да ли је од генетски модификоване хране, али новији глумци једва да имају браду у четрдесетим годинама, а руке, груди и ноге су им као код професионалних пливача. О гласићима да и не говорим. Коју серенаду може да отпева Мет Дејмон? Колико би Том Круз могао да издржи на месту Лија Марвина испод воза у борби са Ернестом Боргнином? Кад би Чарлтон Хестон одвалио шамарчину Кијану Ривсу, овај би легао и правио се мртав.

Ни код нас ситуација није боља. И ми имамо фенси типчиће који глуматају мушкарце, по сценаријима другосрбијанских кинематографа. Сад мангупе и шмекере глуме Марко Живић, који мора да се испне на прсте да би видео испред себе кад забаса међу ученике осмог разреда и Гордан Кичић, ултра представник метросексуализма у српском глумишту. Да иједног од поменутог двојца, Александар Гаврић (Бата Коле из ”Марша на Дрину”) закуца главом у главу, био би то крај њихових каријера.

Не кажем ја да су висина и тежина једини критеријуми у избору филмских звезда за главне улоге. Нису ни Кегни ни Боги били грмаљи, али су били мушкарци. А такве је друштво ценило и тражило. Млакоње нису биле у моди. Данас је друго. Од мушкараца треба направити девојчице, а од жена ваља начинити лидере. У тај плуг је ујармљена, поред осталих, и филмска индустрија. Нисам ја промотер насиља као метода комуникације и решавања међусобних спорова, али још мање подржавам шоњавце као васпитне узоре за српске синове. Некакви Сороши, Биледенберзи и остали, намерно гурају модел живота који разара и јединку и заједницу. Што слабији, самодеструктивнији, поводљивији и зависнији појединац постане, то боље за један круг моћника. Испада да је Мики Рубироза сељобер, а да је Глупи Ушке, који жени Гоцу, уз сазнање да је бременита с Банетом, кул тип. Сиктер, багро! Неће моћи. Нису нам свима вране мозак попиле.

Да би се одбранио модел нормалног, породичног, родољубивог, полно одређеног појединца у нашем друштву, неопходно је преотети окупиране позиције у институцијама које обликују савремену српску уметност, културу и образовање. Оне који спроводе реформу школства, пишу и/или преписују историјске и уџбенике из књижевности, одлучују о расподели средстава филмовима, представама, удружењима и медијима, те руководе музејима, библиотекама и галеријама, треба гвозденим грабљама уклонити из јавног живота. Срби морају доћи у позицију да граде своју државу и друштво по сопственој, а не по мери РЕКОМ-оваца, Жена у црном, Пен центраша, људско праваша и хуманитарних фондиста. Ово је, свакако, одговорност државе и елите. Држава нам је поробљена, дакле, ваља је ослобађати. Елите немамо, дакле, ваља је стварати. Срећно нам било!

Остоја Симетић

http://www.srpskikulturniklub.com/filmska-kastracija-savremenog-muskarca