Vukovar mora ziveti! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Никола Попов
О ИСТИНИ И ЛАЖИ

Ових дана Председник Републике Србије посетио је Вуковар, српски град под хрватском окупацијом, и по ко зна који пут се Хрватима извинио за ‘‘српске злочине’‘. Тако, Председниково понашање излази из домена политичког и задире у психологију, будући да он изгледа има необуздани нагон за извињавањем свима и сваком. Сасвим је реално очекивати да номинални шеф државе Србије ускоро оде у Беч и извини се Аустријанцима за ‘‘терористички чин’‘ ‘‘великосрпског националисте’‘ Гаврила Принципа, учињен на Видовдан 1914. у Сарајеву.

Ипак, већина Срба је навикла на овакве испаде Бориса Тадића, и на то само одмахује главом или опсује гужвајући новине или мењајући телевизијски канал. Оно што многе највише нервира је чињеница да се Тадић извињава за ‘‘Овчару’‘ и ‘‘Сребреницу’‘ не помињући Јасеновац, Јадовно и хиљаде других стратишта на којима су усташе, босански јаничари и Шиптари мучки поубијали преко милион Срба у току ратова 1941–1945. и 1990–1999, а и мимо њих. Он такође нема намеру да се извињава икоме у овој осакаћеној Србији за сво зло које овоме народу наноси државна мафија – укључујући и полицију под командом ‘‘Слобе јуниора’‘, Ивице Дачића.

Проблем је, међутим, много дубљи. Својим извињавањем Тадић пружа уверење да је Србија прихватила хрватско, муслиманско, шиптарско и западњачко тумачење ратних догађаја током деведесетих – дакле, да је прихватила Лаж! То што наши непријатељи лажу, није нека велика трагедија. Али ако се лаж институционализује и постане историјска и политичка чињеница коју ће учити и српска деца у српским основним школама, онда је то пут ка уништавању сопства, а самим тим и у пропаст.

Наше, српско сопство, као основ нашег опстанка, мора бити засновано на Истини. А истина је да се злочин у Овчари десио и да је тамо побијено око две стотине заробљених усташа. Тадић је, међутим пропустио да каже да су тај злочин извршиле особе под контролом неке тајне службе (као и у случају Сребренице) – у овом случају Контраобавештајне службе Југословенске народне армије. Ни за Тадића ни за његове хрватске пријатеље као да нема везе што је ЈНА била југословенска комунистичка војска без икакве везе са Српством. Такође се прећуткује улога пензионисаног генерала Војске Југославије Александра Васиљевића, у доба Вуковарске битке пуковника и заменика начелника Управе безбедности ЈНА. То што Тадић и демократе покривају Васиљевића нимало не чуди, будући да је он једини прави ‘‘херој’‘ Петог октобра, када је (према сопственој изјави) одбио наредбу Слободана Милошевића да похапси и постреља вође ‘‘демократске опозиције’‘. Српско правосуђе, ипак, не би требало да гаји такву врсту захвалности према Васиљевићу.

Но, како ствари стоје, Васиљевић за своја недела, којима је облатио и оцрнио српску војску и српског војника, неће одговарати, бар у скорије време, као ни они који су својом ‘‘мудром’‘ тактиком ослобођења Вуковара претворили тај град у ‘‘хрватски Стаљинград’‘, претходно дозволивши усташама да почине најгрозније злочине над вуковарским Србима. Због туђе злоће и издаје је у Хашком затвору провео четири године отац мога друга, капетан Мирослав Радић, а његов саборац, Веселин Шљиванчанин, још је тамо.

Лажи, нажалост не долазе само са Запада, већ и од наших источних суседа. Наиме, ове године је у Сурдулици обављен пренос посмртних остатака сурдуличких Срба које су поубијали бугарски окупатори у Првом светском рату, у костурницу изграђену још 1924. Поред тога што овом чину није присуствовао ниједан српски државни званичник, запањује и саопштење Демократског савеза Бугара у Србији да је прича о бугарским злочинима измишљотина којом се прикрива чињеница да су Срби окупирали ‘‘бугарске’‘ територије. На ово званична Србија ћути. Званична Србија такође ћути док Бугари својатају Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Цариброд (’‘Димитровград’‘), Тимочку крајину и целу Македонију. Нико да пита је ли ту било Бугара пре оснивања Бугарске егзархије коју 1870. створише Турци и фанариоти да побугаре Источну и Јужну (Стару) Србију – пошто су Бугаре сматрали мањим злом од Срба. У западној Бугарској, уз границу са Србијом простире се област Знепоље са градовима Трном и Брезником. Званична Србија вероватно и не зна да су ти предели још за време Немањића били српски и да је њима у 14. веку владао рођак Цара Душана Силног, Деспот Константин Драгаш, деда последњег византијског цара и свог имењака Константина XI Палеолога-Драгаша.

Тај исти српски племић подигао је и већину цркава и манастира у том крају, као на пример манастир Св. Јована Богослова у Поганову (код Димитровграда) или манастир Св. Архангела Михаила код Трна, а по њему се зове и оближњи град Ћустендил – средњевековни Велбужд (на турском, Кјустендил значи Константинова бања). Та иста званична Србија не зна или не жели да зна да је народ тога краја устајао на Турке за време Српске револуције, када их је предводио легендарни јунак Хајдук Апостол, побратим Хајдук Вељка Петровића, као и да је његов унук Аранђел Станојевић-Трнски био најугледнији знепољски првак током шездесетих и седамдесетих година 19. века, и коџабаша (народни старешина) трнски, витез и војвода.

Трн, као и Брезник и Пирот беше ослободила српска војска 1877, али је град са околином досуђен Бугарској, и у Санстефану и у Берлину, без обзира на петицију коју је потписало шеснаест хиљада угледних Срба тога краја, у којој су изразили жељу да буду припојени матици Србији. Као потомак знепољских горштака познатих као Шопи или Шопови, који говоре посебним дијалектом српског језика и који су трпели власт ‘‘словенске браће’‘ (што је укључивало и забрану слављења крсног имена и наметање бугароликих презимена), могу на то само да тужим или да псујем.

Лаж нас дакле убија, и истребљује, и ако наставимо да је прихватамо, нестаћемо. Српском народу се мора рећи истина, а не лажи душмана и крвника. Морамо знати да су Срби у Далмацији, Крајини, Славонији, Барањи, Дубровнику, Истри, Вардарској Македонији, половини Херцег-Босне и околним државама готово нестали услед преверавања, асимилације, терора, прогона, исељења и геноцида, а не зато што их ту никад није било или зато што су били ‘‘агресори’‘ и ‘‘окупатори’‘.

Ипак, главно средство била је Лаж, као основ за преверавање и однарођавање, док је насиље служило да се елиминишу најнепокорнији. Ако се не дозовемо памети тај ужас снаћи ће и Србе у Црној Гори, Рашкој, Војводини, па и у ‘‘Београдском пашалуку’‘.

Стога, послушајмо поруку самог Господа Исуса Христа: ‘‘Спознајте Истину и Истина ће вас ослободити’‘.
А нама је управо Истина потребна да бисмо дошли до Слободе.

Српски лист