Gljivice, ovaj brak ti nije trebao...

Pijandura. A i oteli su mu ministarstvo u kome se najvise cirkalo. Ko ne bi bio ljut kad bi ga zamenili sa onim naocarkom.

Nešom slinom?

Oвај Слобин орден баш безвезе 

Milan Marinković: Kako sam pojeo govno (…i ostao živ)

Pojesti govno, da odmah razjasnim, u ovom (kon)tekstu znači glasati na izborima u Srbiji za bilo koju od postojećih opcija. Utešna mi je okolnost što sam, od četiri na izbornom jelovniku ponuđena, smazao samo jedno – parlamentarno. Predsedničko i dva lokalna nisam ni pomišljao okusiti. Na tim trima listama sam precrtao sve kandidate, s tim što sam na predsedničkoj dopisao imena Maršala Josipa Broza, generala Jova Kapičića i Kemal-paše Ataturka, zaokružio svu trojicu, a ispod toga dodao: P.S: može i Milan „Tarot“. Tako je, u kratkim crtama, izgledalo moje izborno vojevanje. Sad prelazimo na one duže, detaljnije crte.

Kako, dakle, izgleda to parlamentarno govno koje sam, zapušivši nos, na kraju ipak prelomio da progutam? Hm, rekao bih nekako preokrenuto. Pogađate, u pitanju je koalicija okupljena oko LDP i SPO.

Zašto sam glasanje za mučenike iz tzv. „Preokreta“ doživeo kao čin govnojedstva? Uh, razloga je sijaset, teško je poprisetiti se baš svih, ama je one glavne, poput glasanja za sramotni medijski zakon i(li) podrške katastrofalnoj deformi krivosuđa, vaistinu nemoguće ne upamtiti. Da ne pominjem – a pomenuću, moram – koliko mi sam naziv „Preokret“ od samog početka ide na spolovilo.

Jeb’o vas i vaš preokret, i vaša patetična istina. Mogli ste lepo i pošteno da se nazovete Koalicija LDP, SPO i ostale (još) sitn(ij)e boranije, a ne da mi tu glumatate kojekakvim idiotskim sloganima koji ništa ne govore i još manje znače. Ne kažem da se i tada ne bih osećao kao da gutam govno, ali bi to govno svakako bilo manje i po veličini i po gadnini. Mogao bih da kažem: okej, jesu govna, ali bar se ne foliraju preko svake mere. Ovako, desnica mi je ruka ozbiljno podrhtavala dok sam drk… ovaj, zaokruživao (ako se dobro sećam) četvorku (ili koja već beše brojka) na listiću.

Šta je onda, sunce mu žarko, presudilo da i pored svega ipak glasam za klan okupljen oko Čedice i Vuka? Nazvao bih to minimumom zajedničkog interesa koji delim ne sa dotičnom strankom, odnosno koalicijom, kao takvom, već sa (izvornim) programskim načelima LDP-a.

Mislim, u prvom redu, na sledeće: zalaganje za uspostavljanje građanske umesto (do)sadašnje narodne države; jasno i nedvosmisleno prozapadno opredeljenje u pravcu evroatlantskih a ne isključivo (što je posebno važno) evrounijskih integracija; insistiranje na liberalnom kapitalizmu i svemu što uz njega ide (kresanje i profesionalizacija državne uprave, značajno smanjivanje poreskih i drugih fiskalnih nameta uz paralelno drastično rezanje (parazitskih) budžetskih rashoda, ukidanje državnog intervencionizma i protekcionizma u privredi itd.); kao i, last but not least, realn(ij)i pristup tzv. kosovskom pitanju i, uopšte, vođenje konstruktivne (umesto dosadašnje licemerne i destruktivne) politike prema susedima (sa posebnim naglaskom na BiH).

Na mučnu odluku da glasam za LDP uticala je takođe i činjenica da ta stranka nije kompromitovana prethodnim učešćem u vlasti (na državnom nivou). Koliko god bio opravdano skeptičan prema LDP-u zbog svih njihovih dobro poznatih blamaža (znam, čist eufemizam), ipak nije sasvim nerealno nadati se da bi se eldepeovci, u meri u kojoj im je omogućen manevarski prostor, kao potencijalni članovi buduće vlade (po)trudili da u nacionalnu politiku instaliraju bar ponešto od onih svojih izvornih načela koja sam nabrojao. U ovako zaostaloj državi i društvu, svaki, pa i najmanji mogući suštinski – a ne, kao do sada, samo deklarativni – pomak od narodnog ka građanskom, od etnoplemenskog ka (nad)nacionalnom i od antizapadnog ka prozapadnom predstavljalo bi neku vrstu uspeha.

Da li bih se iznenadio ukoliko bi LDP, prigrabivši parče vlasti, odustao čak i od tih najosnovnijih svojih načela i potpuno se stopio sa ostalim koalicionim parnerima (ko god bio među njima)? Ni najmanje.

Da li bi me šokiralo da LDP, poput svih (ili bar ogromne većine) ostalih stranaka, sklizne u etatistički populizam? Apsolutno ne! Svako ko iole ima dara za opažanje finih detalja i nijansi mogao je već tokom kampanje da primeti da LDP već pokazuje tendenciju takvog skližnjavanja.

Pa dobro, opet postavljam pitanje samom sebi: kako sam onda, kad o LDP-u imam tako nisko mišljenje, mogao da toj partiji dam svoj glas (to jest, zašto nisam ostao kod kuće ili poništio listić – što, uzgred rečeno, takođe smatram potpuno legitimnim i razumnim izborom)? Prosto tako što pravim jasnu razliku između partijskog vojnika-poslušnika i politički racionalne (vanpartijske ili nepartijske) individue koja razmišlja i odlučuje isključivo sopstvenom glavom, a nikako po zapovesti bilo kog – i bilo kakvog – eksternog autoriteta (bez obzira na ideološku ili neku drugu bliskost).

Ilustrovaću to primerom sa prethodnih izbora iz dvehiljadeosme. I onda sam, kao i sada, glasao samo na parlamentarnim izborima i, normalno, zaokružio LDP. Iako poprilično rezervisan – kao što sam i inače u životu rezervisan prema svemu, svačemu i svakome (sa izuzetkom životinja i biljaka) – tada ipak nisam osećao ukus govneta u ustima dok sam obavljao građansku dužnost, odnosno iskorišćavao građansko pravo. Neuporedivo je lakše i smislenije bilo podržati LDP Vesne Pešić i Biljane Srbljanović na primer, nego LDP (izvinjavam se – „Preokret“) Miljenka Derete (kako to samo ljigavo zvuči). Kad bolje razmislim, osim profesora Koraća ne mogu da se setim nijedne jedine viđenije ličnosti iz tzv. „Preokreta“ o kojoj imam neupitno pozitivan stav (unapred se ispričavam ako sam nekoga slučajno prevideo).

Međutim, za razliku od većine drugih glasača LDP-a, ja te dvehiljadeosme nisam – kao što mi ni danas ne pada (ni) na (kraj) pamet(i) – poslušao poziv Čedomira Jovanovića i izašao na drugi krug predsedničkih izbora kako bih glasao za Borisa Tadića (kao, navodno, manje zlo od Tomislava Nikolića, u to vreme još uvek Šešeljevog radikala). Manje-više što nisam mario za Čedin apel (tog malog sam pročitao još devedesetih, kad se prvi put istakao kao vođa studentskih demonstracija), nego što me ni pritisci od strane privatno bliskih osoba nisu pokolebali u odluci da nikad, ni na jednim izborima, ni pod kakvim okolnostima, i ni na koji način, ne podržim ni Borisa Tadića ni DS pod njegovim vođstvom. (Mali transkript po sećanju: „Ni meni se Tadić ne sviđa, ali molim te, izađi i glasaj, samo da ne dođu radikali“; „Zabole me i ako dođu radikali. Zemlja i narod koji su sebe doveli u situaciju da biraju između jednog Borisa Tadića i jednog Tome Nikolića, između žute bande i Šešeljevaca, nemaju razloga da se nadaju bilo kakvoj normalnoj budućnosti, kako god ja glasao ili ne glasao. Tadić nije nikakvo manje zlo od Tome; Tadić je samo lepše upakovano zlo“).

Temeljni uzrok disfunkcionalnosti političkog društva na ovim prostorima zapravo i jeste to što prosečan (i ujedno većinski) birač glasanje za određenu opciju/kandidata maltene – a često i bukvalno – doživljava kao prepuštanje odgovornosti za svoj vlastiti život (i smrt) u ruke onih koje je zaokružio, što ga/je, po prirodi stvari, u konačnici dovodi do razočarenja (besa, apatije, rezignacije…). Nasuprot takvim, unapred na potčinjenost pristajućim pripadnicima zajednice, ja čvrsto verujem da je moj život  moje – i samo moje! – blago (kao u naslovu (i refrenu) prekrasne balade pokojnog Ljubiše Stefanovića Luisa). Sa moje tačke gledišta, naime, izbori predstavljaju samo jedan od mnoštva načina da svestan građanin, u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima, aktivno utiče na kreiranje aktuelnog i budućeg okruženja u kojem (je rođenjem osuđen da) obitava.

Prebacimo se nakratko iz sfere (proste partijske) politike i izbora u sferu fudbalskog (sportskog) klađenja. Većina onih koji svakodnevno čame po kladionicama nada se da će sa 50 ili 100 uloženih dinara uspeti da osvoje desetine ili stotine hiljada. Da bi to ostvarili, moraju ili da se klade na užasno veliki broj utakmica ili da tipuju najnerealnije moguće rezultate jer je tu kvota najveća. U oba slučaja, šanse da ubodu tiket su ispod teoretskih. Na kraju, kada sednu da naprave matematiku, shvate da su u ukupnom zbiru samo pukli golemu lovu, a nisu dobili ništa.  

Do pre nekoliko godina, dok sam povremeno i sam svraćao do kladionice, vodio sam se sasvim suprotnom logikom. Dam lepo 50 dinara i odigram tri do (maksimalno) četiri utakmice na niže kvote. Ako mi se posreći da ubodem tiket, neću se obogatiti preko noći, ali ću zaraditi makar za kutiju cigara i(li) pivce u kafani (malo li je na ovu krizu?!). U protivnom, jeste da sam puk’o 50 kinti, ali to na nedeljnom nivou (pošto se češće od toga ionako nisam kladio) predstavlja tek minimalan gubitak koji mi neće bitno uticati na ukupnu budžetsku stabilnost. Slično je i sa izborima; štaviše, tu čak ni ne plaćaš da bi se kladio (a ima bogami i onih koji još dobiju lovu samo da bi glasali za određenu opciju).

Elem, da se vratimo na početnu temu, to jest govnojedstvo. Izvesni čistunci bi, naravno, mogli ustvrditi kako je ipak nemoralno glasati za nekoga o kome imaš više negativan nego pozitivan stav, pa makar ti bio i ideološki najprihvatljiviji. Kao prvo, nikad za sebe nisam ni tvrdio da sam moralan (pogotovo ne na način na koji se u ovom licemernom društvu najčešće tumače pojmovi moralnosti i morala); naprotiv, razvrat i blud volim više nego ‘leba da jedem. Kao drugo, nisam ja kriv što se Margaret Tačer nije kandidovala na izborima u Srbiji; u tom slučaju bih, da parafraziram klerofašiste iz Dveri, konačno imao za koga da glasam (po jedna Gvozdena Lejdi bi danas dobrodošla i mnogim daleko razvijenijim državama). A kao treće, znate kako ono kažu Antonić i Vukadinović: kome je do morala u politici, neka ide u NSFM.

Pardon: u NOPO.
Izvor

Mali sloba...