Prava je avantura putovati lokalnim prevoznim sredstvima, u kojima su i udobnost i higijena na veoma niskom nivou, ali ljubaznost, srdačnost i pozitivna energija tamošnjih ljudi sasvim potisnu sve neprijatnosti



Poznati film „Milioner iz blata” koji je požnjeo toliko svetskih nagrada video sam tek poslesvog poslednjeg boravka u Indiji. Nekome ko nije upoznao ovu zemlju izbliza i imao prilike da uroni u njenu opojnu i očaravajuću lepotu film može izgledati kao preterivanje ili povlađivanje ukusu bioskopske publike. No, Indija upravo jeste ono što film tako lepo dočarava: zemlja neviđenih kontrasta, zemlja siromaštva, surove borbe za život, ali i mistike, duboko ukorenjene filozofije, obične ljudske topline, i zemlja nade i vere u bolju budućnost.

Otputovati do Indije nije nimalo jednostavno, kao što nije jednostavno ni odlučiti se u koji deo ogromne zemlje otići. Put preko Istanbula uz korišćenje jeftinih letova „Er Arabije” činio mi se logičnim i jednostavnim rešenjem koje je obradovalo i moj ograničeni budžet. Uz to, čvrsto sam odlučio da za smeštaj koristim mnogobrojne privatne kuće u kojima se soba ili dve izdaju turistima kako bi se dopunili kućni prihodi. Cene takvog smeštaja Evropljanima su relativno niske– do 10, najviše 15 evra,dok su Indijcima, od kojih polovina živi sa manje od jednog evra na dan, to su itekako značajni iznosi. A što se tiče dela zemlje: topli jug pored Indijskog okeana bio je potpuno logičan izbor dok je Evropom harala hladnoća.

Noć u sablasnom gradu

Indijska država Kerala, jedna je od najrazvijenijih u ovoj ogromnoj zemlji, a po mnogim parametrima kvaliteta života uporediva čak i sa visokorazvijenim zemljama sveta.

U Kočin, jedan od većih gradova Kerale, sleteo sam nakon 30 sati napornog puta. Sačekali su me vruće vreme, vlaga, i taksista kome se nimalo nije žurilo: odmah nakon što me ukrcao stao je sa strane, ugasio svetla i na miru počeo svoj beskrajno dugi telefonski razgovor, ni najmanje se ne obazirući na mene. Tek posle nekih dvadesetak minuta krenuli smo put grada udaljenog skoro sat vožnje. Noću, u skoro potpunom mraku, sablasno prazan grad se doimao nekako zastrašujuće. Ni krajnje skromna soba – sa minijaturnim, potpuno zabravljenim prozorčićem, prastarim nameštajem i klaustrofobično niskim plafonom – nije popravila prvi utisak.

Ono što je sutradan usledilo bilo je potpuno drugačije: ukusni doručak na velikoj terasi u prijatnom ambijentu bujne vegetacije, i potom obilazak grada tuk-tukom, motorom sa tri točka i kabinom pozadi, tradicionalnom u ovom delu sveta, učinili su čudo.

Uz to moj je vozač – kao što ću kasnije utvrditi kao pravilo za skoro sve Indijce s kojima sam narednih dana dolazio u kontakt – bio je krajnje ljubazan i drag. Njegov široki, blistavi osmeh učinio je da se uprkos vrućini, neudobnom vozilu i na sve strane jasno vidljivom siromaštvu čovek oseća prijatno i opušteno.

Improvizovana pijaca ribe, sa čudnim mrežama koje vise iznad vode – zovu ih „kineske mreže” – bilaje prvo što smo posetili, zatim skladišta začina – ovaj je deo sveta bio centar za izvoz začina u Evropu. Skladišta su bila ogromna, stara i prepuna najraznovrsnijih začina koji su se nalazili u velikim vrećama razbacanim na sve strane. Kakvo bogatstvo mirisa!

Kao na ringišpilu

Po Kerali sam putovao lokalnim prevozom, indijskim vozovima poznatim po pretrpanosti, ali i autobusima koji izgledaju kao da su sišli pravo sa razglednica iz sredine 20. veka. Železnička stanica sa koje sam krenuo je bila ogromna, puna prosjaka, dugačke kompozicije su već stajale na peronima, a ja sam sa svim svojim prtljagom morao da se nekolikoputa popnem i siđem uz i niz bezbrojne stepenice pošto se kretanje s jednog na drugi peron obavlja preko visokih nadvožnjaka.

Vagoni su i u prvoj klasi bili ne baš najviših higijenskih standarda, sa pokvarenim ventilatorima na plafonu, i potpuno izlizanim i pocrnelim podom. Povremeno su između sedišta prolazili prodavci nudeći hranu i piće. Odbijao sam i da pomislim da bilo šta od ponuđenog kupim, no onda me u toj mojoj opreznosti potpuno razoružao bračni par Engleza sa malim detetom koje je krenulo da baulja po podu vagona stavljajući sve na šta bi naišlo direktno u usta, dok se otac mirno udubio u novine i – poručio čaj.

Možda još interesantnije bilo je putovanje nekidan kasnije. Koristio sam lokalni autobus da odem u Munar, deo Kerale gde se gaji čaj, brdsku oblast udaljenu kojih stotinak kilometra od obale koje sam se do tada držao.

Vožnja indijskim ulicama prepuna je svih mogućih opasnosti, ali vozači autobusa su u toj priči posebni žongleri, pošto svoje mahom prastare mašine voze sa takvom žestinom da bi im na tome pozavideo svaki vozač relija.

Sedišta su tvrda i neudobna, amortizeri propali, a vozač savladava serpentine tako da u krivini da puni gas i okrene volan kompletno u stranu, pa vožnja liči na ringišpil koji se svako pola minuta okreće u suprotnom smeru (što je za posledicu imali to da su Indijci sasuli sadržaje svojih stomaka na okolnu vegetaciju). Put od Alepeja do Munara, gde sam se zaputio, trajao je oko šest tegobnih sati, ali je vredelo videti Munar! Brdoviti predeli sa slikovitim plantažama čaja na kojima su žene vredno radile sekući listove ove biljke, i prelepa jezera i doline kojima kraj obiluje bili su zaista impresivni.

Na kraju ove avanture shvatio sam da svakom doživljaju Indije treba pridodati neverovatnu pozitivnu energiju koja – uprkos očiglednom nemaštini – izbija iz tamošnjih ljudi. Zato i iza priče o prevozu – kao uostalom i o bilo čemu drugom – uvek treba zamisliti nasmejana tamnoputa lica i blistavo bele zube. To je,pre svega ostalog,ono što Indiju čini tako privlačnom i neponovljivom – njeni ljudi i njihovo filozofsko gledanje na teške okolnosti u kojima žive.

-----------------------------------------------------

Ukusna, ali opasna hrana

Hraniti se u Indiji jeste poseban izazov. Indijska kuhinja je priznata i poznata u svetu, ima bezbroj varijacija istih ili sličnih dobro začinjenih i ukusnih jela. Ono što, međutim, stvara dilemu jeste: kako pomiriti radoznalost da se što više toga proba, sa opreznošću da se izbegne moguće trovanje zbog evidentnog pomanjkanja higijene. Moje je iskustvo na tom planu bilo odlično mada su, u nedostatku boljih, mesta u kojima sam ponekad morao da jedem inače vrlo ukusnu hranu – bila često krajnje sumnjiva. Različite vrste karija, tradicionalni birjani, korma, tandori – sva je hrana uglavnom bazirana na pirinču koji je ili sastojak jela ili je njegov glavni prilog. Izuzetak je ukusni hleb nan – tanka i hrskava lepinjica koja ponekad bude zamena pirinču.

Izvor: B92