Na gotovo četvrtini pruge kroz Srbiju uvedene lagane vožnje, do 30 kilometara na čas, do Crnogorskog primorja najmanje 11 sati



Mašinovođi sam postavio hipotetičko pitanje: „Ako krenemo u isto vreme, da li laganim trkom mogu prestići kompoziciju do Topčidera, a da se tamo ukrcam za Bar?” Mašinovođa se zaverenički nasmejao: „Sasvim moguće! Možeš usput i da popiješ kafu!”

Pošto bi bilo glupo da ispustim dušu trkajući se s vozom po brzim prugama Srbije, ušao sam u prvi razred „Gošinog” vagona, naoružan prustovskim strpljenjem i predrasudom da je putovanje do Bara još jedan skromni doprinos u potrazi za izgubljenim vremenom. Voz je iz Beograda krenuo tačno u 10.10, po redu vožnje. Pre nekoliko dana, šef Odseka za železnički saobraćaj i transport Saobraćajnog fakulteta u Beogradu profesor Miloš Ivić izjavio je kako je stanje pruge Beograd–Bar više nego alarmantno jer su na skoro četvrtini pruge kroz Srbiju uvedene lagane vožnje, do 30 kilometara na sat!

Izgradnjom mitske pruge druge Jugoslavije, puštene u saobraćaj 1976. godine, ostvaren je veliki san, značajan kao američki san o transkontinentalnoj železnici. Američka agencija „Junajted pres” pisala je da je trasa pruge „presekao gluvi i pusti prostor, nepristupačan do te mere da je jedan deo ove pruge projektovan na osnovu avionskih snimaka”, a braća Bajić su pevala:

„To je čedo sestre dvije, Crne Gore i Srbije”.

Čedo je projektovano za brzine od 120 kilometara na čas. Danas milimo pored Topčidera 10 na čas, a sestre su u međuvremenu prestale da govore.

Mladi student FON-a iz Užica iznosi zanimljivu tezu, posle brzog upoznavanja, karakterističnog tokom putovanja vozom: „Da je Lenjin putovao ovom prugom, planirajući revoluciju, verovatno bi se zamonašio u kupeu, shvatajući da postoji život posle života i da će, bar u onom drugom, vozom ipak stići u Bar”.

Konobar na ovoj liniji Novica Đorđević, na železnici poznatiji kao Rambo, unosi dah optimizma, iako nije primio platu tri meseca. Gleda u časovnik i kaže:

– Što ste se smrkli, stižemo negde oko devet uveče.

Zaista, kao katapultirani, iz Rakovice polećemo 80 na čas i lepimo se za udobna, meka crvena sedišta, a da je tačno da onaj ko nije putovao ovim vozom ne zna šta je pustolovina shvatam kada pre Lazarevca dostižemo magičnih 100. Dobro, nismo na liniji Pariz–Lion, ovaj voz ne ide 300 na čas, ali nas barem ne prestižu zaljubljeni parovi koji šetaju pored pruge. Na stanici u Valjevu iskačem iz vagona, sprintujem do lokomotive, kako bi mi mašinovođa objasnio iznenadni dramski preokret na putu za Bar. Pošto Centar za unutrašnju bezbednost i zaštitu „Železnica Srbije” nije dozvolio da putujem u lokomotivi, čovek objašnjava iz kokpita, istovremeno provirujući glavom iz kabine, kako bi proverio stanje na peronu jer lokomotiva nema retrovizor.

– Posebna sekcija za održavanje pruge određuje brzinu voza. Ova pruga je jedna od najopasnijih u Evropi i zato se najveća pažnja poklanja bezbednosti putnika. Od Beograda do Požege postoji 28 laganih vožnji, što znači da se na tim deonicama vozi znatno sporije od brzine po redu vožnje. Nijedna od laganih vožnji u poslednjih godinu dana nije ukinuta, što znači da pruga nije renovirana. Na mnogim pragovima se vide ekseri s godinom kada su zakovani, a ta godina je 1976! Do pre nekoliko godina, između Kosjerića i Požege voz je išao 100 na čas, a sada svega 50. Ako se ove godine ne renovira taj deo pruge, iduće godine će lagana vožnja iznositi – 30 kilometara.

Mašinovođa nam pokazuje listing sa tačnom brzinom na određenim deonicama kojom voz mora da se kreće. Listing podseća na dugački PDV račun i on je sveta knjiga za svakog ko upravlja lokomotivom.

U vagonu me čeka guslar Vojislav Bajo Stanišić koji sa suprugom i dva sina putuje za Podgoricu. Voz usporava ispod 30, a guslarovi sinovi cupkaju nogama:

– Ovo je neviđeno smaranje.

– Ne budalite, ovaj voz je strava. Kada je linija otvorena, nije moglo da se prođe kroz vagon a da vam ne otpadnu dugmad od gužve – podiže atmosferu Bajo i opušta nas recitalom o Hajduku-Veljku koji se smuvao s prelepom muslimankom, što je izazvalo politički nekorektni gnev Turaka. Nema onih romantičnih kontrasta u vozovima iz Bajinog vremena: radnici koji jedu vruću piletinu, a onda za desert izvuku mladi luk i paradajz, poslovni ljudi samoupravnog menadžmenta koji ih prezrivo gledaju, pa beže u vagon restoran na suve sendviče, dok iz ozvučenja metalni glas obaveštava da se pripreme za izlazak na sledećoj stanici.

Ako se prošlost zove kraj sedamdesetih i početak osamdesetih, kada su nove lokomotive vukle nove vagone preko mostova i kroz tunele s gotovo 120 na čas, kako da nazovemo sadašnjost, za koju se onda pretpostavljalo da će biti svetla budućnost? Vagoni iz onog doba su gotovo prazni, toaleti su mesta u koja se ulazi tako što zadržite vazduh, pa ko izdrži, kroz klisure se klackamo sporije – između 30 i 50 na čas, dok gledamo u ambis, a guslar Bajo gusla o tome da je na pruzi između Liverpula i Mančestera, u Engleskoj, parna lokomotiva 1829. godine išla prosečnom brzinom od 56 kilometara na čas („To su, sokole, bile brze pruge.”). Glas iz onog ozvučenja je odavno nestao.

U Bijelom Polju nas preuzimaju kondukteri Crnogorskih železnica. Vasilije Zeković je pred penzijom i herojski se odupire službenoj modnoj liniji CŽ-a, noseći šapku na kojoj je stari, ofucani znak Jugoslovenskih železnica. Njegov kolega sa 42 godine radnog staža Mihajlo Mandić je još konzervativniji – na šapki mu blešti značka sovjetskih vozova, dok treći kondukterski drug, mladi Marko Šćekić – ne nosi kapu.

Vasilije i Mihajlo su na ovoj liniji gotovo od njenog osnivanja. Ova pruga za njih, jednostavno,ima dušu. U Titovo doba, voz je putovao sedam časova. Stvarno, majku mu božju, ko to koči na njegovom putu?

Zato Vasilije u svom selu, kad god svrati, da tri evra nekoj starici da prokune one koji su razbili zemlju u kojoj brze pruge nisu bile bajka.

Rambo se zadovoljno smeje. Lokomotiva se nije pokvarila, nije bilo odrona, pruga nije potonula. Njegova prognoza bila je savšena. U 21.10 ušli smo u Bar. Za pesimiste, putovali smo 45 kilometara na čas. Za optimiste, računajući stajanja na granici, „leteli” smo laganom 50 kilometara na čas.



Srpski vagon „Plavog voza” u rezervi

U povratku sam sedeo u kožnoj fotelji, u vojvođanskom salonu nekadašnjeg Titovog „Plavog voza”. Za konferencijskim stolom, za kojim su sedeli čelnici Izvršnog veća Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine, od 12. decembra, otkada je ekskluzivni vagon sastavni deo kompozicije, sedelo je svega stotinak putnika.

– Mahom su to poslovni ljudi, profesori univerziteta, pisci. Ljudi koji žele da odvoje vreme i uživaju – kaže salonski pratilac Oliver Dimitrijević. Vojvođanski salon ima pet kabina za spavanje, tuš kabinu, televizor i De-Ve-De. Kosovski vagon „Plavog voza” takođe saobraća na liniji Beograd–Bar, dok je srpski vagon – u rezervi.

Izvor: B92

I nek neko kaze da Crna Gora nije inostranstvo... 

ух.... феноменалан текст