Избор

Пише: Жељко Цвијановић

Борис Тадић је пропустио време за неке велике политичке изборе и у приликама када је свима око себе дао за право, сви његови следећи избори биће одуке за контролу штете

 

Жао ми је, али ако имате мање од 14 година, слабе живце, срчане проблеме или неизлечене хемороиде, биће боље да прескочите овај текст. Наравно, узнемирујуће сцене тичу се описа онога што ће се у Србији догодити ове године, у којој ће пасти много маски, у којој ће бити упропаштено много живота и у којој ће бављење било каквим јавним послом дефинитивно изгубити смисао какав има данас, ако икакав смисао уопште преживи. Елем, још увек можете да престанете с читањем.

Не сећам се да је Борис Тадић призивао духове прошлости, чак не бих рекао ни да је то радио Мркоњић хвалећи Милошевићево херојство, тек у Вашингтон Тајмсу, деценију касније, огласио се ноторни Вилијем Вокер, човек који је организовао и спаковао Рачак, после чега је Србији преостало да спакује резерве хране и воде, сиђе у подрум и сачека да бомбардовање прође. У уводнику Тајмсу Вокер – а он у међувремену није постао ни слободни уметник ни разочарани агент ЦИА који исповеда сопствене ставове - лансирао је тезу, према којој је после Петог октобра „сваки наредни режим у Београду наставио са истим запаљивим националистичким тврдњама које је Милошевић износио да оправда политику репресије, етничког чишћења, систематског силовања, пљачке и убистава која нису виђена у Европи од најгорих дана Другог светског рата".

Не бих сад отимао хлеб дежурним патриотама – увек расположеним да надувају Вокера и спремним да објасне како Ђинђић није бранио етничко чишћење, Коштуница ситематска силовања а Тадић пљачке и убиства – тек некако верујем да је Вокеровој причи угодније прићи с леђа. Дакле, шта је то што је овог каријерног агента ЦИА са стажом у Никарагви и на Косову и човека од високог поверења Клинтонове администрације, која се вратила на спољнополитичку сцену, наводи на помисао да се Србија после Милошевића није суштински променила? Да ли се заиста ништа није променило или је Вокерово одсуство смисла да уочи промену легитимисало Србију као вечитог, готово органског непријатеља Америке. Или ће најпре бити како је Вокер понудио доказ како се за десет година све на свету променило, само је поглед Вашингтона на Србију остао исти, нетакнут.

Хајде да упростимо: повратак Клинтонове и Холбрука има своје практичне последице. Ако се ово са школски организованом дискредитацијом Вука Јеремића не рачуна, верујем да ће смисао Вокерових речи први осетити Миле Додик, који ће се наћи под притиском какав вероватно и не сања; потом ће Борису бити понуђено да се једноставно врати на пут сарадње са САД, тим пре што му на том путу сметају само две ситнице – једна се зове Вук Јеремић, а друга Косово и Метохија. Ако се после овог кратког описа штапа још увек питате како ће изгледати америчка шаргарепа, нисам сигуран да се са шаргарепом рачуна, осим утолико што би штап понешто могао и да промаши, што ће већ сиротињи личити на нешто што се једе.

Зашто се све то баш тако догађа, најбоље ће одговорити параноик у мени. Елем, као што је целокупна архитектура политичке Европе половином прошлог века пројектована на идеји да Немачка више не постане озбиљна војна сила и да јој се никад не дозволи да поново буде претња, тако је у Вашингтону у првој деценији новог века пројектована Србија којој неће бити дозвољено да поново постане доминантна регионална сила, ни политичка ни економска, бар до оног тренутка док цео регион не уђе у неку ширу интеграцију.

Отуда дакле у САД толико елана и толико мало такта приликом одвајања Косова; отуда све домаће снаге које се боре да Војводина буде што самосталнија од матице имају толико подршке у Вашингтону; отуда је Србија тамо још и могла да пронађе помоћ да преживи, али никада да се развије; отуда је Ђинђић био миљеник када је изручивао Слобу, и отуда је платио цену када је поменуо Косово; отуда је Коштуница био уздизан када се Вашингтону чинило да би само националиста попут Де Гола на Косову могао да уради оно што је славни Француз урадио у Алжиру, и отуда је био рушен када је постало јасно да му то не пада на памет; отуда је један реформски Борис био доживљен као нада Вашингтона у Србији и отуда је сваки државотворни Борис њихово разочарење; отуда, на крају, Вилијем Вокер поново мозга о Србији на начин који никога овде неће учинити паметнијим, али хоће забринутијим. Параноично, зар не?

Европска унија ће се за то време, озбиљно начета економском кризом, кретати између својих изнуђених националних протекционизама, који јесу издаја и угља, и челика, и либералних принципа, уграђених у њене темеље, и, са друге стране, сопственог опстанка, који је, разумљиво, још темељнији принцип. То ће рећи да у овој години, у којој се половина европских земаља бори против неликвидности а друга половина против банкрота, ни из Брисела за нас неће бити ничега налик шаргарепи, док ће сваки штап који се одатле буде користио против Србије имати снагу фактора политичке кохезије унутар Уније и кохезије Уније са САД. Речју, лакше је договорити да нас, кад треба, ударе, него да нам дају неку кинту на ову скупоћу. Повод за ударце биће мање битан, он је у нашим рукама и ми никада нисмо оманули да им га дамо.

Година ће дакле бити најгора од 1999: криза, која још није стварно ушла у Србију, можда ће и моћи да се амортизује у априлу и мају, када у привреди почне да се врти новац од кредита којима се штити њена ликвидност. После тога, ако ме ово мало знања из економије и две рачунске радње не варају, сручиће нам се на главу пуном тежином и ескалираће у октобру, када ће запретити банкротом и комплетним урушавањем политичког система.

Шта ће бити одговор владе на кризу? Економски гледано и крајње поједностављено, позиција владе своди се на три ствари: прво, задужи се где год можеш; друго, сеци уши и крпи дупе, па докле издржиш; и, треће, редовно певај додолске песмице да бар киша падне кад затреба и сунце угреје кад му је време. Наравно, не мислим ја да су те економске мере сасвим рђаве, уосталом шта да ради онај ко има амбицију да преживи, а нема паре ни могућност да нешто произведе. Проблем је, међутим, што је изостало све оно што се сматра неопходним политичким мерама. Прво, изостало је драстично смањење јавне потрошње и суштинска реформа владе и државног апарата; друго, изостала је озбиљна мобилизација политичке сцене да, уједињена око поставки опстанка, поднесе терет кризе и сачува систем; и, треће, изостало је темељно преиспитивање стратешких позиција земље.

Зашто сада о томе говорим? Зато што је Борис пропустио велику прилику да Аферу Милион разуме на прави начин, да схвати како ће свака помисао на вођење чврсте државотворне политике мобилисати Вокера и његове пријатеље да то спрече. Борисова политика том афером доживела је озбиљан ударац и он је могао да га узврати успостављањем потпуне контроле над владом, странком, политичком сценом, Војводином и сопственом политиком. Наравно, кад вас у политици ударе, од вас се очекује да узвратите чак и када вам до туче није; све друго тумачи се вашом слабости, а ништа као показана слабост не призива нове ударце.

Уместо тога, упркос његовој критици на седници Главног одбора ДС министара који се непрестано свађају, испало је да Борисову подршку имају и Вук и они који га руше; да жути једнако знају шта раде када подржавају Тому и када подржавају Војводине радикале; да је у Војводини у праву Пајтић једнако као и његови партијски критичари; да је једнако у праву сам Борис када Косову затвара врата у Међународном суду правде и када их истом том Косову широко отвара у ММФ.

Наравно, баланс, широки захват, функционисање и овде и тамо јесу основне Борисове политичке идеје, на којима се, уосталом, и уздигао. Али то данас постаје политика избегавања јаких потеза, она је превише неконкретна у Србији оптерећеној кризом, сувише слабој, сувише сиромашној и сувише несигурној да би могла да рачуна како ће преживети еквилибрирајући на жици на којој исту вредност имају шаргарепа из Москве и штап из Вашингтона; где су сви партијски кадрови у праву; где је влада неуспешан тим успешних појединаца; где је војвођански статут и добар и лош.

Када је после Афере Милион пропустио ред и није изабрао, Борис ће следећи пут – у питању су недеље и месеци - бирати у много другачијим околностима, које ће мање бити избор, а више контрола штете. Дакле, када му ускоро из СДА буде постављено питање да се одрекне Вука, он ће заправо бирати између тога да часно умре чврсто се држаћи своје политике (са Вуком) или да нечасно продужи живот жртвујући ту исту политику (без Вука). Када схвати да се ствари не померају јер га трећина његове владе не разуме, а трећина неће да га разуме, тада неће бирати по сопственој политичкој вољи, већ ће бирати између оних које хоће и оних којих се плаши; када, најстрашније притиснут суровом свакодневицом, буде морао да преломи између Москве и Вашингтона, тада ће бирати између оних који могу да му помогну да преживи и оних који могу да га убију.

Конкретно, Борис је пропустио прилику и сада ће, плашим се, ствари изгледати овако: влада ће још два до три месеца трошкарити паре које има, потпуно свесна да тиме не може да добаци до циља. За то време, шири политички сукоби ће изостати, али ће се у мраку припремати и фасцикле и ровови у очекивању обрачуна. Поверење владе ће се крунити што сталним инцидентима, што реалним проблемима, што тиме да ће сваки министар разрађивати планове и Б и Ц: један за своју странку или њену фракцију, један само за себе.

Опозиција, која је у Афери Милион први пут осетила да летос успостављени политички односи нису вечни, почеће да се договара, међусобно сарађује и подстиче урушавање ДС чекајући тренутак да најесен затражи изборе. Када се потроше новчане резерве и покаже се да се буџет из месеца у месец пуни све слабије – налето дакле - доћи ће до првих отворених сукоба: тада ће, рецимо, Борис и Динкић ући у полемику ко је више крив и у тој полемици Борис ће однети пирову победу настојећи да реконструише владу и направи нови почетак. Можда ће се тада сетити Томе и Вучића и свих предности велике коалиције, али успех тога ће зависити од процене ове двојице лисаца да ли брод пушта воду толико да ће се поквасити прелазећи на њега. Проблеми и сукоби ће се увећавати, с њима, наравно и притисци из иностранства, тада ће ескалирати и сукоб у ДС, после чега ће најкасније у новембру Борис морати да распише изборе. Наравно, све ће бити праћено социјалним немирима, немаштином и урушавањем система. Рђаво, зар не?

Може ли такав расплет да се спречи? Може. Ако Тадић толико власти коју је концентрисао у рукама искористи на начин да га за шест месеци сви зову Борис Грозни. Или да, ако нема стомака за то, одмах позове Воју и Тому: нису ни то стомаци без мане, али трпут је трипут.

Стандард