Sloboda je nesto takav sto protivi institucije. Na slobodu si sudjen, al ne od institucije. Zasto je to ovako?
Skizofrenicar trazi taj mogucnost kako bi osetio sebe slobodnog od svog dusevnog patnju. A taj dusevno patnja izlazi iz toga da working memory nije u mogucnosti da uradi taj inhibicija uspomene sto nisu u kontextu, nisu potrebni. U tome imaju danasnji psihoanaliticari istinu da to je Otac, uber ego. Taj borba za slobodu ide protiv tog stida srama sto uberego napravi, sa tom da bude red  sa emocijama i u takvim ego radnjama sto su potrebni za zivot. Al uberego je ostecen.
To sa danasnjim neuralni-kognitivnom naukom tako izgleda, da u orbito-frontalnom regiu sto je istrazivala Goldman-Rakic, je ostecen. Kad bi dolazila nazad za derivanju informacije u prefrontalnu regije, onda kod orbitofrontalnu regije, nije dobar inhibicija i dolazi nazad i takve infe koji nisu potrebni. Najcesto to tako izgleda kao perseveracija.Goldman-Rakic pokaze na tome da tamo u orbito-frontalnu regiju razlicite male regije inhibiraju i facilitiraju derivaciju, i sve je pod tog ideju da sta je covek.Odnosno uber ego, otac sto si sam. A sad taj borba za slobodu nije drugo kao sto je borba za realnost. Odnosno filtritiranje informacije, sto nije svesno.
Ako toliko je sranja sa working memory-om kod pacijenta onda sve vece su simptomi, sve vece su distanciranost od realnosti.
Zato je bitno po meni da za realnost borba bude aktivna a ne pasivna.Pasivna borba to znaci da cekamo kako deluje na nama neki draz, to moze da bude od leka do alkohola do Biblija sve.Al ako smo pasivni, onda jako je tesko kroz raznoliki habituacije i senzitizacije bilo sta promeniti kod pacijenta.Mora se delovati u stvarnosti,komunicirati na nivou, i ako nesto je uspesno to da bude darivano, kroz toga nauciti. Sto je suprotno,to je taj pojava u filozofiji sta tako zovemo nihilizam, kad jako dobro znamo da sta je to, i sigurnu to nije nesto drugo(Nietsche). sto to znaci da u orbito-frontalu regiju tako su stvari kako smo naucili i kako je genetski nasledjeno, a fazon to je ,da jako smo slicni mi ljudi.A to za intitucije bas sranje.Za institucije potrebni su komezurabilni ljudi a ne jednaki.
A kod psihoanalize bas to je problema da sve je moguce i pro i kontra sa istom aktom. a kod kognitivnu terapiju, trazis mogucnosti argumente( Wietgenstein) i tako gradis realnost, ako te u tome pomognu. a posle da li poznajmo module i to sta je covek, onda vec moguce i kroz domene da ucimo pacijentu.( Kamiloff-Smith) Al taj autopoesis svugde bi trebalo da bude prisutan .Kao i mi da budemo Dasein, prisutni.