Domaćica Jasmina Vukmanović već 28 godina skuplja sremske bećarce

Vole popa malko b(r)ezobrazno

Bećarce nije prepisivala nego ih je dobijala od zemljoradnika, estradnih umetnika, vozača, studenata i doktora nauka

A gle lole, a gle roda moga, a ja htela da ljubim drugoga. To je, kako objašnjava Jasmina Vukmanović (45), domaćica iz Rume, bio bećarac od koga je, pre 28 godina, sve počelo. Od tada je nakupila kolekciju od 4.700 sremskih bećaraca i objavila tri knjige.

- Radila sam kao knjigovođa, a otkad je pre 11 godina firma propala, bavim se samo bećarcima. Počela sam 1978, kada sam u svatovima gledala kako svirci mame pare gostima i svakom nađu žicu. Tako je u Buđanovcima 1980. godine, kad je popa ženio sina, harmonikaš pevao "Popi nije crvendaća žao, on je pare iz oltara dao" - priseća se Jasmina i objašnjava da je još kao dete mogla da zapamti ceo bećarac.

- Ljudima je zanimljivo što se žena bavi bećarcima, koji umeju da budu bezobrazni. Takve nisam ni beležila. U početku sam ih slušala od bake i komšinica koje su pevale po šorovima, a posle od orkestara. Kako čujem bećarac koji nemam, odmah trčim i pišem - priča Jasmina. Bećarce nije prepisivala nego ih je skupljala od zemljoradnika, estradnih umetnika, vozača, studenata i doktora nauka. Od Buđanovaca i Rume do Beograda, Novog Sada i Niša....
      

Laje kera, ide švaler Pera

- Dabogda se prevrnula na me, prikolica puna udovica.
- Kuvarice, al su vam kolači, ko da su ih mesili kovači.
- Svud je blato, mojim šorom suvo, dođi, diko, makar se izuvo.
- Aoj, Mile, đavolovo pile, što na vratu ostavi mi šljive.
- Ore lola na četiri vola, a moj Mile na jednoj kobili.
- Laje kera, ide švaler Pera, laje štene, valjda će kod mene.
- Misli nana da ja spavam sama, u sobicu puštam po trojicu.
- Na banderu popo se komarac, čačka zube i peva bećarac.
- Majka Maru našla u ševaru, di joj noge vide na bećaru
Ovo je samo deo iz bogatog "asortimana" vojvođanske poezije.
      
   
   

- Drago mi je da su svi ti ljudi ostavili neki trag, iako mi je teško kad u knjizi moram da upišem godinu smrti. A takvih je, nažalost, sve više - priča Jasmina. Svoje tri knjige - "Kad bećari šorom zapevaju", "Nema lepše pesme od bećarca" i "Ide lola i peva bećarac" pisala je i za orkestre, ali, žali se, s njima ima najviše problema.

- Sujetni su, mnogo im da daju 450 dinara za knjigu, a toliko uzmu za dve pesme - kaže Vukmanovićeva i priča da je, da bi objavila treću knjigu, kukuruza i kukuruza prodala. Skoro stidljivo napominje i da se treća knjiga može kupiti kod nje ili u antikvarnici Matice srpske u Novom Sadu.
- Sve je to skupo, kostimi, putovanja, objavljivanje knjige... Skoro mi čovek iz Vašica posla 250 bećaraca - on, pošto je siroma' slep, sakupljao ih po komšiluku, a onda angažovao jednu babu da ih zapisuje. I, kako da sad odustanem - kaže Vukmanovićeva, a priseća se i gospođe iz Radenkovića, koja joj je bećarce kazivala u bolnici i izbeglice iz Žitnića, koja je bećarce diktirala frizerki, usred stavljanja trajne.

- Bude i onih što bećarce iz moje knjige pokradu, ubace u svoju, pa mi na kraju knjigu i poklone. Mnogo se toga vrti. Recimo, onaj pevač peva onu "triput sedam 21". A, pazite ovaj stari bećarac - "Kaži pravo, curice malena, koliko si imala švalera. Triput sedam 21 i još osam, eto koliko sam". Znači, bećarac se širi na sve strane. Eto, ima ga i u onoj reklami "Ej, ko mi je popio pivo, jer za pivo razbiću sve živo" - priča ponosno sagovornica. Na promocije ide sa muzikantima i glumcima, a nošnje za nastupe šije sama, od prekrivača za krevete, muške gaće od stolnjaka, a šešire i prsluke često kupuje od Cigana na pijaci.

- Za šešir me tako pita jedan glumac "di sam ih naš'o". Rek'o - "umro neki deda". O'ma ga je s glave bacio, nije ni ček'o da vidi da l' se šalim - dobacuje muž Slobodan, koji, po potrebi, kad glumci počnu da vrdaju, prati suprugu na nastupima. A i komšiju Peru, koji je poslednje opanke opravio još 1965. godine, ubedili su da im napravi sedam pari, za nastupe. On joj je i objasnio da ženske opanke nemaju jezik jer ga žene i bez opanaka imaju previše.

Kaže, nema šta nije opevano u bećarcima - od kokoške do muških brkova i ženskih obrva. A, zbog onih o popovima, bilo ju je sramota da popi da knjigu.
- Sad, čita on one "Ne grdite popove što gledaju filmove, jer i pop je živo biće, pa gleda porniće" i "Tuci, popo, popadiju, ja ću moju Melaniju, sve popreko pa uzduž, da se vidi ko je muž". Čita, a sve se zdravo smeje i kaže "Volem ja to, sve je to lepo, iz naroda" - kaziva Jasmina, a sve upitkuje "Da nije bezobrazan?".

Već je mislila da je bećarac izašao iz mode kad su počeli da je zovu sa raznih strana. Na jednoj promociji publika poustajala i počela da naručuje pesme. A kad je za promociju u Inđiji voditelj po muzičare poslao vatrogasni kombi, sve komšije pogledavale preko plota i pitale radoznalo "Di gore", jer su Vukmanovići pre toga imali požar u kući.

- Voditelj je bio malo pod gasom, a ovi moji glumci prefrigani, samo su ga dolivali, dok se čovek nije patosir'o. Tako je on bulaznio preko radija, i na kraju leg'o i rekao: "Ja ne mogu više". Javljali se ljudi, naručivali pesme od osam uveče pa do dva, a ja sam zadnja izišla jer sam morala da odjavim emisiju-priča Jasmina, a Slobodan se priseća kako su jednom po gradu "vatali tamburaša'.

- Trebalo je da u Kikindi pravimo promociju knjige tako što ćemo iscenirati vojvođansku svadbu. Al', taman da krenemo, otkaže nam tamburaš u zadnjem momentu. Mi, šta ćemo, bez tambure bećarac ne ide, rastrčimo se po selu i uvatimo jednog kod kuće. Samo ga ubacimo u kola, reko': "Upadaj i ne pitaj di ćeš". Bunio se malo, ali na kraju prist'o. Posle smo sličnu "svadbu" pravili u Boljevcima. Tu je bilo još bolje, kad su se babe bećaruše pomamile, pa samo dobacivale - priča Slobodan samo jednu od mnogobrojnih dogodovština.
      

Preteče vica u desetercu

Jasmina Vukmanović objašnjava da je bećarac naša najkraća lirska pesma, sačinjena od dva stiha spevana u desetercu. To je kolektivna pesma, kojom komuniciraju članovi društvene zajednice i uvek se peva na svima poznatu melodiju.
- Po mnogima, bećarac je najsavršeniji oblik poezije jer se s malo reči kaže sve. Iako ga Vojvođani najviše svojataju, peva se i u Slavoniji, Lici, Baranji, Rumuniji, Mađarskoj... Od početka je bio preteča vica, a pretpostavlja se da je star više od 250 godina. Najčešće ga dele na dve grupe - muške i ženske bećarce - priča Jasmina.


Izvor: Glas Javnosti \ Aleksandra Klarić-Žak

Vrh