Vole pljeskavice,
Amere i burek ne!
Lijeti i Jaileni, od milja Esmeralda i Kasandra, ne mogu da obuzdaju karipsku "žicu", pa ih putnici zapanjeno gledaju kada zapevaju u trolejbusu broj 28

Esmeralda i Kasandra stigle su u Beograd! Pravo sa Kube u Studentski dom "Rifat Burdžević", gde su im srpske kolege i smislile ove latino nadimke. Lijeti Martinez, zvana Esmeralda, i Jaileni Rivera, zvana Kasandra, Kubanke su koje su pre samo devetnaest dana započele petogodišnju avanturu učenja srpskog jezika i upoznavanja ovdašnjih prilika.

Do sada su naučile da na srpskom kažu da taj jezik uče na Filološkom fakultetu, da pitaju koliko je sati i, kao i žene bilo gde na kugli zemaljskoj, da pitaju koliko nešto košta. Zaključile su da se ovde skoro svaki mladić zove Milan, a devojka Ivana, da su č, ć i lj glasovi teški za izgovor i da svi znaju bar poneku rečenicu na španskom, pa makar to bila samo omiljena TV-sentenca "Una grande trahedia".
- Bile smo prilično uplašene pre nego što smo došle jer o Srbiji nismo znale skoro ništa. Čim smo stigle, laknulo nam je zato što su ljudi ovde veoma slični Kubancima. Imate karipski mentalitet - tvrdi Jaileni.

Sličnosti Srba i Kubanaca, međutim, prestaju onog trenutka kada dve dvadesettrogodišnjakinje - zapevaju i zaigraju.
- Na Kubi ljudi neprekidno pevaju i plešu. Pre nekoliko dana smo pevale u trolejbusu i putnici su nas čudno gledali. Isto tako, u kafiću smo ustale da igramo i svi su bili iznenađeni. Primetile smo da su u vašim klubovima svuda stolovi. Kod nas, u rokotekama i diskotekama, postoji nekoliko stolova po ćoškovima, a ostalo je prazan prostor jer svi igraju.

Fascinirane su Dunavom, koji su do sada videle samo na filmu. Nedostaju im more i žurke na plaži uz rum i gitaru, ali se, ipak, raspituju kada će početi sezona snega. Unapred se raduju prvom kontaktu u životu s pahuljicama, ali oduševljenje im splasne onog trenutka kad doznaju da beogradska bljuzgavica nije ni najmanje romantična. Brinu se šta će sve morati da obuku zimi, jer su već iznosale pola zimske garderobe.

Mršte se na priču o košavi koja se uvlači u kosti i na pomen rakije, koja im je, kažu, "ispekla grlo", pa ne nameravaju da je opet probaju.
- Obožavamo pljeskavicu. Burek mi se ne dopada jer je mnogo mastan - priča Lijeti, a njena drugarica dodaje da je oduševljena našim jabukama. Neverovatno, ali istinito - neko ko svakog jutra u svom dvorištu bere mango, guavu i avokado, misli da je jabuka - egzotična voćka. Egzotični su im i ovdašnji momci, koje su već "odmerile" i zaključile da Kubanci nisu loši, ali da su Srbi nešto posebno.

Na pomen politike odmahuju rukom i uz osmeh kažu da time treba da se bave profesionalni političari. Ipak.
- Mrzimo Ameriku, jasno je i zašto. Svi nas ovde pitaju za Kastra. Mi ga zaista volimo. Kad su nam pre nekoliko dana javili da se sapleo i pao, zabrinule smo se, ali su nas naši obavestili da se sve dobro završilo. Neverovatno je da je čovek od 76 godina tako lucidan kao on. A Če Gevara? Pa, on je jedan u milion.
   
      

Malo Kubanaca u Beogradu

Jaileni i Lijeti diplomirale su nemački. Kako im jezici idu od ruke, a na Kubi niko ne zna srpski, iako na ovo karipsko ostrvo često dolaze naši biznismeni i političari, država ih je poslala u Srbiju da nauče jezik. U studentskom domu okruženi su Poljacima, Italijanima, Francuzima, Slovacima, Grcima, pa za sada sa njima usavršavaju svoj ionako odličan engleski. U Beogradu, osim zaposlenih u ambasadi i jedne Kubanke koja radi na Filološkom fakultetu, nemaju druge zemljake.
      
      
      
   

Ponosne su što dolaze iz zemlje u kojoj su sigurne da im niko krišom neće sipati ništa u piće, u kojoj je obrazovanje besplatno i na čijim ulicama ne mogu da vide mafijaše ili skinhedse. Rastužile su ih i šokirale beogradske zgrade koje su uništene za vreme bombardovanja. Ono što ih, međutim, najviše rastužuje jesu hiljade kilometara koje ih dele od porodica i prijatelja.

- Mislila sam da sam jaka, ali mi moji strašno nedostaju i rasplačem se kad god dobijem mejl - kaže Lijeti, a Jaileni joj upada u reč:
- Onda je ja molim da ne plače jer rastuži i mene. Pre neki dan smo u kubanskoj ambasadi gledale film o našoj zemlji i narednih 40 minuta nismo mogle da zaustavimo suze.

Iako ih nostalgija "drma", tvrde da se nikad ne osećaju usamljeno.
- Svi su tako ljubazni i brinu se o nama. Jedan dan smo pokvarile stomak smokvama i svakih pet minuta neko je dolazio da pita da li je sve u redu sa nama, pošto im je bilo čudno da ne čuju pesmu iz naše sobe.

Na pitanje kako, uprkos svim problemima, Kubancima polazi za rukom da ostanu nasmejani i raspevani, uz širok osmeh sležu ramenima i konstatuju da "postoji vreme za tugu i vreme za radost, a loše stvari se brzo zaboravljaju". Možda će ovaj karipski pelcer optimizma pustiti korenje i u Beogradu.
Jelena Mitić