Dvanaestog marta 1856. godine Ivanu Stepanovicu i njegovoj zeni Radojki rodjenoj Nikolic, u selu Kumodrazu kod Beograda, rodio se treci sin, a cetvrto dete po redu. Po Ivanovom ocu Stepanu, po kome je cela porodica nazvana Stepanovici, dali su mu ime Stepa. Sezdeset godina kasnije to ime ce postati legenda ne samo u Srbiji vec i van njenih granica i - pored imane Radomira Putnika, Zivojina Misica i Petra Bojovica - uvrstice se u red najslavnijih imena srpske ratne proslosti.
O poreklu Stepine porodice nema pouzndanih podataka. Postoje samo predanja koja su zabelezili Stepini biografi. Prema jednom od njih preci kasnije proslavljenog vojvode zvali su se Zivanovici, au Kumodraz su se doselili iz Hercegovine ili Like. Drugo predanje, koje poreklo porodice Stepanovic Trazi u Leskovcu ili Pirotu, smatra se verovatnijim, jer ljudi iz tih krajeva vise odgovaraju tipu Stepanovica. Prema kazivanju stepinog najstarijeg brata Jakova (Stepa je imao dva brata: Jakova i Marka i dve sestre Zivanku i Mariju), njihov cukundeda doselio se u kumodraz pre dva stoleca, tj. tridesetih godina 18-oga veka. Ako se ima u vidu cinjenica da seu upravo  u to vreme Srbiju zapljusnuli talasi doseljenika iz Crne Gore, Hercegovine, Stare RAske, Kosova i Metohije i planinskih oblasti prema Bugarskoj, ovo kazivanje moze se uzeti kao pouzdano.
Stepa je jos od malih nogu osetio sve tegobe ekonomski i kulturno zaostalog srpskog sela toga doba pritisnutog autokratskom vladavinom kneza Milosa Obrenovica i njegovog sina Mihaila stegom birokratskog drzavnog aparata, nezajazljivim apetitima trgovinsko-zelenaskog kapitala, preteranim poreskim opterecenjima, kulucenjem, nasiljima i drugim nedacama koje seljstvu donosi prvobitna akumulacija kapitala. Stepina majka Radojka, po prirodi vredna i pedantna zena, osim kucnih poslova, obavljala je i najteze poljske tezacke radove, pa joj je za negu cetvrtog deteta ostajalo malo vremena. O tome recito govori Stepino secanje na rano  mukotrpno detinjstvo: "Kada bi me mati uprtila na ledja i nosila na njivu, ja bih se toliko drao i udarao nogama u prtaci, da bi mi noge bile sve krvave od trenja dok bismo stigli na njivu. mati nije imala vremena dda se bavi oko mene i mojih nogu, vec bi me tako stavila i rane bi prolazile same od sebe". ..... Nastavice se...

ALI kad ?

Dobra ti je tema i zanimljiv text. continue.......

Dok je bio u kolevci, majka ga je cesto ostavljla kod kuce sa jetrvom, da se ona o njemu brine kako zna i ume.
Cim je malo odrastao, Stepa je, poput sve seoske dece toga doba morao da cuva goveda na pasnjacima oko sela. Nije to bio ni lak ni prijatan posao. Ako bi se cobanin zabavio u igri s decom, ili pak zaspao, goveda bi upadala u tudje njive i cinila stetu, sto bi neminovno povlacilo strogu kaznu. Povrh toga, medju Stepinim govedima nalazio se jedan mlad i neukrotiv bik. "I jednoga dana, da li bez razloga, ili sto ga je mali cuvar dirao, bik se razgoropadi, jurne na Stepu, zakaci ga rogom i raspori mu trbuh". Sve se, na srecu, dobro zavrsilo, jer je njegova dovitljiva strina "ogorela iglu i svilenim koncem zasila ranu, koja je za desetak dana zarasla"> Posle toga, mali Stepa je bikove drzao na "propisnom odstojanju",a kada je postao istaknuti komandant, cesto je, dajuci uputstva svojim potcinjenima kako da se suprostavljaju neprijatelju, govorio : "Drzite bika za rogove."
Osnovnu skolu - tacnije receno pismenost - Stepa je ucio u selu Kumodrazu kod seoskog cate, a gimnaziju u Beogradu. U to vreme osnovne skole u selima trajale su tri godine (u gradovima cetiri godine). Cilj im je bio spremanje ucenika "da budu dobri hriscani, cestiti ljudi i korisni gradjani". Prema zakonu od septembra 1863. godine, glavni predmeti koji su izucavani u osnovnim skolama Knezevine Srbije bili su : hriscanska nauka, citanje, pisanje, racun i pevanje. " Sta ce se jos i iz kojeg predmeta uciti" - pisalo je u zakonu - "odredjuje ministarstvo." Kako nije bio strucan, Stepin ucitelj je nastojao da svog ucenika bar nauci da lepo pise. U tome je i uspeo, jer je vojvoda Stepa imao zaista krupan i veoma citak rukopis. Kao nagradu za svoj trud, cata je dobijao dva dukata godisnje.
U gimnaziji se Stepa ni iz jednog predmeta nije posebno isticao. To je i razumljivo ako se imaju u vidu okolnosti u kojima se skolovao. Naime, da bi se mogao skolovati Stepa je usput morao da posluzuje u imucnijim porodicama i tako zaradjuje za svoje izdrzavanje. Imao je srecu da bude posluzitelj kod direktora gimnazije Djordja Miletica, jednog humanog coveka, koji je prema malom Stepi pokazivao puno razumevanje. Gimanzija je bila smestena u, za odndasnje prilike, velelepnom zdanju koje je Misa Anastasijevic poklonio "svom otecestvu"', pod uslovom da sluzi za potrebe vise nastave. Osim gimnazije, u kapetan-Misinom zdanju bio je smesten fakultet, biblioteka i muzej. U to vreme postojale su potpune i nepotpune gimnazije. Potpune su trajale sest, a nepotpune cetiri godine. Cilj im je bio da omladini pruze sire obrazovanje i da je pripreme za vise studije. U prvom razredu Stepa je bio samo solidan trojkas, ali je, pocev od drugog, sve ostale razrede zavrsio s vrlo dobrim uspehom. Najvise je voleo istoriju, koju mu je veoma temeljno i zanimljivo predavao profesor Milos Zecevic. Medjutim, i druge predmete je solidno savladavao. "Stepa je vredan i marljiv djak" - pricao je kasnije njegov skolski drug Milutin Bozic. "Bio je dobar drug. Svi smo ga cenili i postovali. Ne bih vam mogao reci u cemu se odlikovao. Sve je dobro ucio, sve je predmete ucio marljivo, kao svaki nas covek koji se s mukom skoluje."...... Drago mi je da se ovo cita..... Nastavak sledi.......

Kao gimnazijalac, Stepa se u Beogradu upoznao sa idejama jednog pregalackog narastaja u Srbiji, koji je, nosen velikim nacionalnim poletom, predano radio na oslobodjenju svih juznoslovenskih naroda i njihovom ujedinjenju u jednu veliku zajednicku drzavu. Bio je svedok burnih dogadjaja koji su se sezdesetih godina proslog veka (19) odigrali u glavnom gradu Srbije, i koji su presudno uticali na malog Stepu da stupi u Artiljerisku skolu i definitivno se opredeli za vojnicki poziv. Septembra 1860. godine umro je u dubokoj starosti knez Milos Obrenovic, covek koji je , oruzanom borbom i vestim diplomatskim kombinacijama, od turskog pasaluka stvorio autonomnu knezevinu Srbiju. Pa ipak, na vest o njegovoj smrti cela zemlja je odahnula, je autokratskom vladavinom ovog cudljivog starca, koji je svoju volju stavljao iznad ustava i zakona, niko u Srbiji nije bio zadovoljan. I zaista, Milosev sin i naslednik Mihailo Orbenovic, iako je stupio na vazalni presto, nije od pasidaha trazio pravo naslednosti knezevog dostojanstva, vec je to pravo samovoljno prisvojio, a zatim preduzeo odlucne korake da bi se ponistile osnovne odredbe Ustava iz 1838. godine, koje su omogucavale Porti da se mesa u unutrasnje poslove Srbije. Zaveo je licni rezim, stvorio je narodnu vojsku, uklonio je turske posade iz srpskih gradova, sklopio je saves sa ostalim balkanskim zemljama radi konacnog oslobodjenja balkanskih naroda od turskog nacionalnog i feudalnog jarma i stvaranja zajednicke juznoslovenske drzave. Pri tome je racunao na sigurnu podrsku Rusije, a donekle i Francuske.....