Po pitanju tenkova npr Dejtonski sporazum je u ovom slučaju za nas najrelevantniji. U Aneksu 1-B tog sporazuma definisane su srazmere naoružanja SRJ (dakle Srbije, kao pravne naslednice), Hrvatske i BiH (na nivou 5:2:2), i to: tenkova, artiljerije (75mm ili više), oklopnih borbenih vozila, borbenih aviona, i borbenih helikoptera. U isto vreme, Dejtonski sporazum garantuje i same granice država-potpisnica. Dakle, ako se, u slučaju Kosova i Metohije, udara na same temelje Dejtonskog sporazuma, tu se udara i na sve njegove komponente, pa i one o dogovorenim srazmerama u naoružanju država-potpisnica (o unutrašnjem poretku same Bosne i Hercegovine da i ne govorimo).

Dakle, kao minimum, kao jako diplomatsko sredstvo, Srbija bi trebalo da se uzdrži od daljih ispunjavanja obaveza proisteklih iz Dejtonskog sporazuma kada su u pitanju ograničenja u naoružanju, dok god su u toku «pregovori» iliti «procesi» koji dovode u pitanje njen teritorijalni integritet, koji je Dejtonskim sporazumom garantovan (kao i Helsinškom poveljom i Poveljom UN), a koji se otvoreno ugrožava, i to ni manje ni više nego od strane država-garanata tog sporazuma, t.j. SAD, Francuske, Nemačke i Velike Britanije.

Naravno, ne treba zaboraviti ni psihološki momenat samog pregovaračkog procesa vezanog za Kosovo i Metohiju – sadašnjeg ili nekog budućeg.
U sadašnjim uslovima, dobrovoljno, jednostrano odricanje od čak i jednog tenka moglo bi se protumačiti kao znak da Srbija nije spremna da upotrebi sva sredstva koja su joj na raspolaganju da bi zaštitila svoju teritoriju i svoj narod.
Takav bi potez samo odmogao našoj pregovaračkoj poziciji, u kojoj bi naši argumenti ličili na čistu retoriku lišenu sredstava praktičnog delovanja i nužne, odbrambene reakcije. Mada se naši državnici upinju da isključe bilo kakav pomen čak i mogućnosti upotrebe vojnih sredstava radi odbrane teritorije zemlje – što je, inače, neotuđivo pravo svake zemlje u postojećem međunarodnom poretku – to još uvek ne znači da ta sredstva ne treba da budu negde u pozadini, kao latentni adut, kao faktor nepredvidivosti koji svaka strana koja ozbiljno pregovara mora da drži u rukavu (nešto, opet, poput argumenata Holbruka, Bernsa i Čekua o «mogućnosti izbijanja nasilja u slučaju odlaganja kosovske nezavisnosti»).


I sama sadašnja Stragegija odbrane , mada vidi malu verovatnoću od agresije na zemlju, upravo najveće opasnosti u tom smislu vidi u mogućim pokušajima nasilnog i neustavnog menjanja granica zemlje putem oružane pobune. A, s obzirom da jedan broj američkih i evropskih zvaničnika indirektno odobrava mogućnost izbijanja takve oružane pobune (stavom da «može izbiti» ako jedna, šiptarska strana ne bude zadovoljna ishodom pregovora, što predstavlja odobravanje putem davanja pseudo-analitičke prognoze), jasno je da se upravo sada nalazimo u situaciji koju je i sama naša Strategija odbrane okarakterisala kao izuzetno opasnu po pravni i teritorijalni poredak zemlje, kojeg je Vojska, inače, dužna da štiti. Uostalom, citirajmo samu Stategiju odbrane: «DržavaSrbija je odlučna da svim raspoloživim i dozvoljenim sredstvima štite svoje bezbednosne i odbrambene interese...»
A jedno od sredstava kojima trenutno raspolažemo, u vreme pretnje po naš teritorijalni integritet, jesu naših 1.000 tenkova.
 I, ne zaboravimo i to da je naša Strategija odbrane «privržena Završnom aktu iz Helsinkija i ostalim dokumentima OEBS-a, posebno u vezi sa nemenjanjem granica, razoružanjem i kontrolom oružja».
Dakle, privrženost samom OEBS-u nalaže nam i privrženost odbrani naših međunarodno priznatih granica.

Dakle, da li je baš ovo momenat da se nastavi sa sistematskim razoružavanjem Srbije? Jedan od glavnih argumenata koji se potežu iz samog Generalštaba je pitanje novca. «Nema novca» za održavanje veće vojske od one koja je «projektovana» (s tim što projekat nije dobio nikakvu zakonsku potvrdu od strane institucija ove zemlje).
Slučajnost? Ili «realnost»?
Hajde da kažemo da slučajnosti u politici nema, ili da se ne trebaju uzimati za ozbiljno kao argument. Što se tiče «realnosti», realnost možda jeste da nemamo novca za vojsku veću od projektovane. Ali može biti i da projekat ne valja. Da li je «potpuna profesionalizacija» vojske najbolje rešenje? Da li je to najefikasniji model, najjeftiniji?
Postoje li bolji, poput, na primer, švajcarskog, u kojem je ceo narod vojska, gde bez izlaska na redovnu vojnu vežbu nema viza za izlazak iz zemlje, i gde je protivzakonito nemati propisano naoružanje u kući? Tu je oficirski kadar veoma mali, što smanjuje i troškove, ali je zato vojno-odbrambeni potencijal zemlje ogroman. Ali, gde je javna debata o svemu ovome, i odakle nekom pravo da samovoljno sprovodi nikad ratifikovanu novu strategiju nečeg tako važnog kao što je odbrana zemlje?



I u ostalom ne odgovori nam na pitanje o djakuziiju i na pitanje u kom parlamentu je ratifikovana Strategija odbrane