Берлински конгрес  признао је Србији независност и територијално проширење. Па ипак, Аустро-Угарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и поседање Новопазарског санџака, чиме је пресечена комуникација између Србије и Црне Горе. Овим потезима спречена је могућност стварања једне веће српске државе на Балкану. У Аустро-Угарској сада се налазило више Срба него у обе српске слободне државе. Стварањем блока централних сила (Аустро-Угарска, Немачка и Италија), било је јасно да се ниједно питање на Балкану не може решити без Аустро-Угарске.
После руске подршке бугарских државних и територијалних претензија у  Санстефану, кнез Милан се окренуо Аустро-Угарској. У интелектуалној јавности Србије постојао је велики страх због вероватних претензија Монархије према Старој Србији и делу Македоније. Ни економска ситуација није била стабилна.  Железничка конвенција  склопљена 1880. спајала је српску железницу са Аустроугарском и доводила је у велику зависност у трговини, како у извозу, тако и у увозу. Аустро-Угарска је тражила највеће повластице у трговини. Јован Ристић, који је водио спољашњу политику земље, штитећи економску независност Србије, није пристао на уступке, те је Беч запретио царинским ратом. Кнез Милан је довео нову владу која је била спремна на уступке. Спољну политику водио је заправо сам, а министар инстраних дела, историчар Чедомиљ Мијатовић, био је само покриће. Опозицију су сада чинили и либерали и радикали.



Кнез Милан је пролећа 1881. посетио Петроград да поздрави новог руског цара Александра III. Русија није била задовољна сменом Јована Ристића. Код Кнеза је то изазвало још веће незадовољство према Русији. На повратку из Петрограда, у Бечу је завршио преговоре о политичком уговору са Аустро-Угарском. Склопљена је чувена ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА коју је у Београду потписао Ч. Мијатовић 16. јуна.

Тајна конвенција предвиђала је узајамну пријатељску политику. Србија се обавезала да на свом подручју неће толерисати никакве сплетке против Монархије, укључујући  Босну и Херцеговину и Санџак; у четвртој тачки Србија се обавезала да неће преговарати ни закључивати никакав политички уговор с другом владом; у случају рата, Србија се обавезала на неутралност, као и Аустрија према Србији; седма тачка, по Ч. Мијатовићу најзначајнија, предвиђала је да се Србија може ширити према јужним границама (изузимајући Новопазарски Санџак), те да се Аустро-Угарска томе неће противити. Цео споразум био је тајни и требало је да траје десет година. Заузврат, Аустрија је била спремна да призна евентуални проглас Србије за краљевину и се заложи код других сила да и оне то признају.

Конвенцију је, нарочито њену четврту тачку, оштру осудио Милан Пироћанац, председника Министарског савета,  сматрајући да Србију ставља у вазалски положај према Аустро-Угарској. 



Убрзо после склапања  Конвенције, Србија је 22. фебруара/ 6. марта 1882. проглашена за Краљевину. Први владар који је Милану, сада већ краљу, честитао и признао краљевско достојанство био је цар Фрања Јосиф. И мада су убрзо наступиле како спољнополитичке (Српско-бугарски рат), тако и унутрашњо-политичке тешкоће (Тимочка буна), Србија је после неколико векова поново била краљевина.


Извор: Архив Србије