Ma, Milos se malo privatavao i sa Katarininom majkom..
A sto se tice incestuznih brakova, oni su odlika svih kraljevskih kuca Evrope (i sveta)... Eto, kako bi Elizabeta bila tetka Aleksandru da se ne zene medjusobno...

Balkanski Savez. Navodno, Nikola Petrovic se odrekao bilo kakvih pretenzija na presto buduce drzave na racun Mihailov. Mihailo, idealista i sanjar, je uvek gajio nadu da ce jednog dana stvoriti ili bar videti juznoslovensku drzavu, a i period je bio pogodan. 1861. ujedinjenje Italije, Nemacka ide k tome, Hrvati i Bugari su i dalje prijateljski nastrojeni prema Srbima. Po mom misljenju, bio je previse idealista a premalo realan. Apsolutna suprotnost od svog oca koga ja licno smatram najvecim srpskim politicarom ikada. Ako treba da se bira izmedju Mihailovog idealizma i Milosevog realizma, uvek bih izabrao Milosa. Dobar je Mihailo, ali je bolji Milos Veliki 

Znam da to po vama nije Srbija,ali moje misljenje SFRJ to je bila drzava,a ove drzavice sad to su sviranje kurcu.

У принципу, ниједна од ових држава није била најсрећније решење.

1) Краљевини Србији је недостајало територије, прије свега Војводина. Друго, на власти су били разни шалабајзери, попут Милана Обреновића и сина му Александра. Такође, мирно чекање да се Турци сами коначно повуку из Србије, са ове дистанце, изгледа као добар потез, али замислите колико је то тад сметало нашем народу.
Позитивне ствари су свакако да се напредовало. Споро, полако, али напредовало. Такође, без обзира ко је био на власти знали су се национални циљеви.

2) Краљевина СХС је без сумње највећи промашај. Жртвовање улоге побједника Првог свјетског рата за заједничку државу са најмање два страна и, показаће се, непријатељски настројена народа. Очајна организација државе, политички хаос и сукоби, стварање државе у држави (Хрватска бановина) ... све то је водило пропасти и распало би се и без Хитлера.
Позитивно: стварање образоване грађанске елите, сви Срби у једној држави.

3) СФРЈ је без сумње најконтроверзнија тема. Под утицајем чињенице да је она постојала до прије 20 година, добија се романсирана слика савршене државе која је имала све. "И због неких будала, изгубила све."
Позитивно: отклон од Стаљина и чувено балансирање, најсређенија држава од поменутих, културна и спортска политика, развој индустрије, поштовање студената, радника, пензионера и бораца, колонизација Војводине.
Негативно: братоубилачки рат, ликвидације 1945-1948, Голи оток, култ личности због којег послије Тита фактички нико и неће владати земљом, устав из 1974, стварање црногорске, македонске и муслиманске нације, спречавање српског насељавања КиМ и прихватање албанског насељавања, живот на кредитима који су прије или касније морали бити враћени а враћени су крвљу, гурање историје и религије под тепих.

4) СЦГ је најбесмисленија државна конструкција икад. Двије републике, апсолутно контрастивне величине и значаја, да буду једнаке ... то није могло да опстане. Поготово имајући у виду да се Дејтоном није намјеравало завршити распад СФРЈ. О овој држави највише се може говорити кроз призму лика и дјела Слободана Милошевића, а то је већ за посебну тему. Везањем за име Југославије, пропуштена је шанса дефинитивног уједињења Србије и Црне Горе, што ће се касније показати кобним. Једина позитивна ствар је била колико-толико географски заокружена земља. А и она се распала.

5) Данашња Србија је географски и национално неодређена држава, банана-република без јасног циља и плана како да га оствари, економски уништена, финансијски опустошена, бомбама урушена и прилично безидејна и бесперспективна. Власт је очајна, опозиција ништа боља, а националног конзензуса нема. Рекло би се да је Република Србија нажалост покупила све оно најгоре од држава претходница и још додала оно најгоре што се могло увести са Запада.

Краљвина СХС је трајала 23 године, а социјалистичка југославија 46. Што наговјештава да је била боље рјешење. Али је оно и даље било (судећи по распаду) нестабилно и привремено. Једина држава која је имала будућност била је краљевина Србија.

Buduca Srbija svih srpskih drzava...