Vojislav Šešelj


Биографија

Ране године

Породица Шешељ потиче из Доње Херцеговине, из села Маљева Љут у Завали. Када је Шешељу било 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бања Луци, примљен је у Савез комуниста [1]. Касније је одбацио комунистичку идеологију, постао дисидент и критичар комунистичког режима. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две и по године 1976, а затим и магистрирао 1977. Докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему “Политичка суштина милитаризма и фашизма”. Најмлађи доктор наука[2] у тадашњој СФРЈ, своју каријеру наставио је као асистент на Факултету политичких наука у Сарајеву, од 1981. до 1984.

Политичка каријера

Шешељ је почетком осамдесетих година успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне опције у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР БиХ, нарочито са водећим људима СК БиХ, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. До овог сукоба дошло је, када је Шешељ у директној борби за асистентско место протествовао против плагијата у магистарској тези Бранка Миљуша[3], другог истакнутог младог политичара и протежеа ове двојице. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај политички у кривични конфликт и резултирале Шешељовим избацивањем са Факултета, праћењем од стране УДБЕ и коначно, затворском казном у трајању од 8 година. Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, “анархолибералистичких и националистичких позиција“ чиме је починио “кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом “Шта да се ради?“.

Казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године, одлуком Врховног Суда СФРЈ. У озлоглашеном затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева тадашње Југославије[3] међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника, његов штрајк глађу, а није било занемарљиво ни писање стране штампе о његовом случају. Потписивале су се петиције, протестна писма. Једно од тих протестних писама написао је и Вук Драшковић. Избачен је из Хрватског филозофског друштва[3].

По изласку из затвора, без могућности да у свом окружењу нађе посао, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије, преко којег у то време и регулисао радни однос. Зближио се са Вуком Драшковићем, који му је крстио сина. Касније су се разишли због различитих политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора[3]. Током 1989. године, Шешељ је одржао укупно 97 предавања Србима у дијаспори, од којих је већина одржана у Америци и Канади, а мањи део у земљама Западне Европе и Аустралији. Те исте године, за Видовдан, војвода Момчило Ђујић га је због "нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес", произвео у чин српског четничког војводе. Ђујић је ову одлуку наводно повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са социјалистима.[тражи се извор]

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, основао је Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године ујединио са одцепљеним крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог антикомунистичког удружења Друштва Сава) које је предводио Вук Драшковић. Уједињена политичка странка је добила ново име - Српски покрет обнове. Након поменутог разлаза са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ је покушао основати Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да “својим именом вређа јавни морал“[тражи се извор].

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења "Куће цвећа" и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске Крајине. По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана. У наелектрисаној предратној атмосфери, и поред изузетно неповољног медијског третмана којем су биле подвргнуте све опозиционе странке (Шешељ је имао само један телевизијски наступ, 6. децембра), Шешељ осваја пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, др Ивана Ђурића и др Сулејмана Угљанина.

Српска радикална странка

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991, Шешељ је веома убедљиво победио потпуно непознатог кандидата Социјалистичке Партије Горана Караклајића, те књижевника Борислава Пекића испред тадашње Демократске Странке.


Сво време деведесетих, Шешељ је наступао са изразито националних позиција. Заговарао је стварање тзв. Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица. Прикупљао је добровољце и слао их их на ратиште под команду Југословенске Народне Армије. Обилазио је разна жаришта сукоба: Плитвице, Вуковар, Херцеговину и Семберију. У Вуковару је умало погинуо од два пројектила ЈНА који су промашили мету[3]. Претио је бомбардовањем Загреба[4], нуклеарне електране у Кршком[2], Ватикана[3], Беча[3], и других европских престоница[5]; Хрватима и Муслиманима "клањем зарђалим кашикама" [5] [6], нелојалним Албанцима[2] и онима чије су се породице населиле након Другог светског рата [7] протеривањем са Косова и Метохије, а Милошевићу хапшењем[5]. Његовим залагањем изгласано је у Савезној Скупштини неповерење првој Савезној Влади Милана Панића, а недуго затим и првом Председнику СРЈ, књижевнику Добрици Ћосићу, такође некадашњем Шешељевом пријатељу из Удружења књижевника Србије, који је био један од најзаслужнијих за његово ослобађање из затвора, који му је потом и материјално помагао[3]; коме, коначно, дугује и добар део својих националистичких позиција[3]. Након кратке монархистичке фазе на почетку деведесетих, када је заговарао извесну шпанску породицу Долгоруков као наследнике лозе Немањића [8], Шешељ стаје иза републиканског уређења.

Тадашњу политичку јавну сцену обележио је као изузетан говорник, веома брз и јаких живаца, готово непобедив у јавним политичким сукобима. Посматрачи су описивали како виспрено прилагођава своју позицију контексту, ”галами, виче, упада у реч, притиска противника тако да овај не може да дође до даха” [9] и не преза од увреда[5] и обично матира противника. Шешељ је учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем [10], а у расправи у Савезној Скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) је пљунуо председавајућег Скупштине др. Радомана Божовића [11]. Касније је протеран и из Босне и Херцеговине. После оштрог телевизијског дуела на БК телевизији [12] Шешељев телохранитељ наноси тешке повреде адвокату Николи Баровићу што се касније објашњава тиме да се овај оклизнуо на банану. [13] Шешељ је оптужио Драгољуба Мићуновића да је "јахао попа"[5], а акт Престолонаследника Александра II када се овај сагао и пољубио земљу при повратку у Србију после педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као "пашу траве"[5].

Долазак на власт

Политички ангажман Шешеља током деведесетих година одликује низ неизменичних периода сарадње и разлаза са режимом Слободана Милошевића. Неколико пута су њихове странке формирале такозване "владе народног јединства" и водиле веома сложну политику у односу на конфликт у бившој Југославији. Сам Милошевић назвао је Шешеља како својим "омиљеним опозиционаром" тако и ”оличењем насиља и примитивизма”. Разилазили су се разним поводима, али углавном када би Шешељева странка довољно ојачала, а Милошевић попуштао пред захтевима међународне заједнице, као што је био случај са фијаском Венс-Овеновог плана 1993. (и потоњом блокадом Републике Српске од стране београдског режима) и Кумановским споразумом 1999. По потписивању Дејтонског споразума 1995, Слободана Милошевића је назвао "највећим издајником српског народа" [14]. У периодима разилажења, Шешељева СРС би оштро критиковала владајући режим, сам Шешељ би публиковао дела под питорескним називима попут "Тиранин са Дедиња” (односи се на Слободана Милошевића) или ”Наркоманија Вука Манитога” (у време када је СПС у Савезној влади сарађивао са СПО Вука Драшковића уместо са његовом СРС), за Милошевићу супругу проф. Мирјану Марковић говорио да је "црвена вештица са Дедиња, нова проклета Јерина и највеће зло српског народа" [15], његова партија била изложена једнаком прогону државних медија као и остале опозиционе партије, па би чак долазило и до покушаја сарадње међу њима као на пример при конституисању Народне Скупштине после избора 1993.

У затвору по трећи пут борави од 29. септембра 1994. године до 29. септембра 1995. године. Исте године, такође због супротстављања политици актуелног режима, борави још 60 дана у затвору.

Победом СРС на локалним изборима 1996. у Земуну (сам Шешељ живео је у Батајници), постаје председник Скупштине Општине Земун. У посету Србији доводи Жан-Мари Ле Пена и Владимира Жириновског.

На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ освојио је 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата Зорана Лилића, тада председника СРЈ, али су избори поновљени јер је Републичка Изборна Kомисија прогласила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из овог периода, и ови остају контраверзни, уз широко веровање да су фалсификовани на Шешељеву штету. На пример, у Дреници на Косову и Метохији, утврђењу албанских сепаратиста, званични резултати показују 90% уписаних бирача за Милутиновића. На оба ова избора за председника Србије учествује као трећепласирани у првом кругу и Вук Драшковић; остале опозиционе странке су их, углавном неуспешно, бојкотовале.

Шешељ постаје затим потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића 1998–2000. Позиција Србије на почетку мандата ове Владе била је тешка, а на њеном истеку и неупоредиво гора. Односи са Владом у Црној Гори су крајње заоштрени што је у крајњем резултирало укидањем СРЈ 2003, а оружана побуна на Косову и Метохији ескалирала је у оштар рат који се завршио агресијом НАТО пакта у пролеће 1999.

Агресија је заустављена потписивањем Кумановског споразума који је успоставио протекторат Уједињених нација и де факто суспендовао сваки суверенитет Србије у тој покрајини; Шешељ и остали чланови Владе из редова Српске Радикалне Странке су се успротивили потписивању овог споразума и поднели оставке на чланство у Влади али су потом наставили да обављају своје дужности, образлажући то националним интересима. На унутрашње-политичком плану ова Влада у којој је Шешељ играо важну улогу остала је запамћена пре свега по доношењу контроверзних закона о информисању и о универзитетима. Примена закона о информисању резултирала је невиђеним притиском на новинаре чије се извештавање није уклапало у оквире које је прописала Влада (тзв. "независни новинари"); судским процесима по тужбама углавном непознатих грађана и организација (нпр. "Патриотског савеза Југославије") који су решавани у року од 24 часа изузетно високим новчним казнама; забранама и затварањем неколико дневника, недељних новина и радио-станица; те прогонима па и убиствимa неколико новинара. Закон о универзитету суспендовао је аутономију ("самоуправљање" како је то објашњавала Влада) високог школства и омогућио Влади постављење декана и ректора и готово потпуну контролу над збивањима на Универзитетима чији је оснивач; што је довело до револта и оставки од стране одређеног броја универзитетских професора. У овом периоду Шешељ био је изабран и за редовног професора на Правном Факултету у Београду.

Српска Радикална Странка бележи изузетно лош резултат на пресудним савезним, а потом и републичким изборима 2000. године, и Шешељ губи позицију потпредседника републичке Владе избором прелазне Владе Мирка Марјановића. Шешељ учествује на председничким изборима у септембру 2002. и завршава трећи, а на поновљеним изборима у децембру 2002. године, добија из Хага подршку Слободана Милошевића, који бирачима поручује да ће Шешељ "свргнути споља наметнути режим у Београду"—и осваја 37% гласова.
 
Војислав Шешељ на саслушању у Хагу

Хашки трибунал

Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) оптужио је у јануару 2003. Војислава Шешеља да је подстицао злочинe против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине. Оптужен је да је "говорима и изјавама допринео да се код извршиоца створи одлука да почине наведене злочине" [1] Шешељ се добровољно предао Трибуналу 22. фебруара 2003, где је у притвору три и по године чекао почетак суђења до новембра 2006. Његова Српска Радикална Странка, чији је и даље председник, се и на парламентарним изборима у децембру 2003. доказала као појединачно најјача, освојивши 28% гласова и 82 од укупно 250 мандата у Народној Скупштини, али ипак остаје у опозицији. Кандидат партије Томислав Николић, уз Милошевићеву и Шешељеву подршку из Хага, осваја највећи број гласова у првом и 45% гласова у другом кругу избора за председника Републике Србије 2004.
 „Да господине Најс, ја се залажем за Велику Србију и увек ћу се за њу залагати. Ја се ње нећу одрећи, па макар и завршио свој живот у Хагу“
(Војислав Шешељ)
 „...Што нисте све прочитали, господине Најс, ви лепше читате? На крају сам рекао: ’Ви сви припадници Секретаријата Хашког трибунала можете само да прихватите да ми попушите курац. ... а ви само даље ометајте припрему моје одбране, па ћете на крају морати да поједете сва говна која сте изасрали. Јебем вам мајку свима, почевши од Ханса Холцијуса, па надаље, укључујући и ону битангу Тјарда ван дер Спула.’ [16]“
(Војислав Шешељ, као сведок на суђењу Слободану Милошевићу)

Војислав Шешељ објавио је велики број књига и памфлета, стручних и политичких текстова, укључујући и уџбеник из предмета Политички систем који је 2000–2001. предавао на Правном факултету у Београду.

Ожењен је супругом Јадранком (други брак), има четири сина: Николу, Александра, Михаила и Владимира, а има и унуке Војислава и Љубомира[17].

Библиографија [уреди]Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон
У чељустима курве Дел Понте
Поцепана хашка инквизиторска одежда
Хашки досије набеђеног ратног злочинца
Стазом славе, у служби отаџбине у иностранству / Кина, Ирак
Челични војвода
Афирмација парламентаризма
Суочавање са хашким инквизиторима
Четнички војвода пред Хашким трибуналом
Жигосање досманлијског бешчашћа
Слом савезне државе
Идеологија српског национализма
Суданије непокорног војводе
Српски четнички покрет
Досманлије као нови јаничари
Глогов колац у досовском срцу
Досманлијски сејмени на Правном факултету
Убиство министра одбране Павла Булатовића
Главни Милошевићев политички робијаш
Континуитет радикалске доследности
Досманлијски зулум над Србијом
Контрареволуционар у булдожер револуцији
Паклени планови Запада   Радикали се нису обрукали
Док патриоте обнављају издајници разарају
Србија под америчким бомбама
Влада националног јединства
Фалсификована воља народа
Моћ аргумената
Без длаке на језику
Промене по вољи народа
Да све српско буде као земунско
Црвени тиранин са Дедиња
Пали, жари, дедињски диздаре
Филипике четничког војводе
Посланичке беседе
Народни трибун
Сучељавање са седмом силом
На међународној сцени
Милан Панић мора пасти
Политика као изазов савести
Велеиздајнички процес
Наркоманија Вука манитога
Феноменологија балканског деспотизма
Хајка на јеретика
Време преиспитивања

Izvor - Vikipedija

Nije Maljeva Ljut već Mareva Ljut.

Ni jedno ni drugo , čovek je jednom rečju ludak

Cuveni lazni vojvoda - heroj. Buhaha. Dobar vic.

Meni je dovoljno ono što je vojvoda Đujić rekao za njega

Ma on je najobicniji *reten.
Inace ne razumem zasto bi on bio srspki heroj???
Koja su to seseljeva herojska dela ???

ratni zlocinac 

Ako je heroj, obrazlozite zasto mislite da je heroj, ako je zlocinac, obrazlozite zasto mislite tako.

Off topic ce biti brisan.

Vrlo principijalan covek, toliko...

ni jedno ni drugo  

demagog (kao i vecina politichara) , nacionalista - delimichno iz uverenja ,delimichno iz koristi , pomalo kukavica , vesht u ubedjivanju ljudi ali bez ideja kako bi vodio drzavu ...